скидање прашине

СПЦ У II СВЈЕТСКОМ РАТУ: Свештеници с петокраком!

1719

ФОТОГРАФИЈА: Пљевља, 20. новембар 1943. С лијева на десно: професор Сретен Вукосављевић и протојереј Јевстатије Караматијевић. Двојица вршњака (обојица рођена 1881), стари ратници из Балканских и Првог светског рата, солунски борци и носиоци Албанске споменице, поносно носе петокраку на капама. Обојица су били чланови Председништва АВНОЈ-а у Јајцу 1943. Обојици су дјеца била у партизанима.

Српску православну цркву нису погађале само последице неколико окупација и прогони вјерника и свештенства у НДХ, него и расцјеп у самом свештенству. И то у мјери за коју СПЦ до тада није знала. Једни су помагали четнике а други партизане!

Занимљив је случај Григорија Соколова из Дечана, који се спријатељио са Рамизом Саликовићем, који му је достављао комунистичку литературу. Рамиз Саликовић, легендарна личност код комуниста, говорио је овом калуђеру: „Када ти досади свето јеванђеље, прелисатај овај ћитаб!“ Када је једном приликом хтио да му преда књигу „Основи макрсизма“, Рамиз је био ухапшен у Дечанима.

У Пећкој патријаршији радио је монах Јован Зечевић, који се још 1929. повезао са комунистима. Отишао је у партизане и погинуо 1943. године.

Необичан облик сарадње са партизанима била је сарадња монахиња манастира св. Стефана у Липовцу код Алексинца, на челу са игуманијом Анком Димић. Због те сарадње, овај манастир је одликован од Јосипа Броза, 1962. године, Орденом заслуга за народ са сребреним зрацима.

Српско православно свештенство у Црној Гори било је, у већини, на страни четника. Због тога је дало највећи број жртава са својим митрополитом на челу. Комунисти су у Црној Гори (1941-45) убили 26 свештеника, док их је у борбама против партизана погинуло још седам. Италијани су стријељали 14 свештеника у Црној Гори, док их је на Зиданом мосту, и путем кроз Босну и Хрватску, страдало 46.

У цетињској Богословији комунисти су током рата успјели да створе веома јаку скојевску организацију. Од око 140 богослова чак је 80 било симпатизера СКОЈ-а. Већина њих је отишла у партизане, неки су изгинули, други су се истакли у прогањању цркве и високо су се успели у комунистичко-државној хијерархији. Веселин Булатовић, један из те генерације цетињских богослова, био је министар унутрашњих послова Црне Горе и познати голооточки мучитељ.

Међу свештеницима-комунистима из Црне Горе, посебно се истицао Јагош Симоновић, који је био архијерејски намјесник у Колашину, али је биран и у водеће органе партизанске власти. Тврдио је да су га у партизане одвела дјеца. Био је вијећник на Првом и Другом засиједању АВНОЈ-а. Умро је у марта 1946. године у Колашину и комунисти су га топло ожалили.

У партизанима су били и Блажо Марковић, предсједник Црквеног суда на Цетињу, Цвјетко Станишић, предсједник Црквеног суда у Никшићу, као и свештеници: Видак Дракић, Ђорђе Калезић, Руфим Жижић, Блажо Радоичић, Јевстатије Караматијевић, Ристан Павловић, Симо Ђ. Поповић, те богослови: Драгиша Цветковић, Мато Антуновић, Јакша Булатовић, Василије (Мирко) Драговић, Блажо Зец, Јован Вукмановић…

Интересантан је случај Јована-Јола Зеца, који је рођен 19. јануара 1912. године у Поборима у Црној Гори и свршио Богословију у Сарајеву, а службовао у Славонији. После прогласа НДХ, јуна 1941, побјегао је у Србију и постао партизански командант. Погинуо је у борби са усташама и домобранима, 24. децембра 1941.

Главне црквене личности са подручја окупиране Србије на страни партизана су били: Владо Зечевић, Милан Смиљанић, Михаило Смиљанић, Александар Савић, Милош Ранковић, Милутин Настасијевић, Милован Тиосављевић, Милан Стаменић, Владимир Чоловић, Лазар Стругар, Спасоје Токовић, Чедомир Вићентијевић, Данило Дукић…

(одломак из „Историје Српске православне цркве“ др Ђока Слијепчевића)

-у наредном наставку: Како је СПЦ дочекала ослободиоце Београда, октобра 1944