Свети Серафим Саровски

Христос Васкрсе, радости моја!

1065

Пише: Александар Вујовић

Преподобни Серафим рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици. Када је напунио седамнаест година послали су га да се посвети монашком животу. Не налазећи задовољство у тишини саровске обитељи,угледајући се на неке манастирске старце,са благословом старца Доситеја, ког је тамо упознао, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. 1786. године удостојио се подстрига у монашки образ, при чему добија име Серафим.

Уз велике тјелесне напоре даноноћно је појао тропаре и црквене пјесме и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо и издржавао велика ђавоља искушења и замке. Узео је на себе велики подвиг, хиљаду дана и ноћи, клечећи на гранитном камену, произносио је из дубине душе црквену молитву „Боже, милостив буди према мени грешноме!“. Суштина учења преподобног Серафима је стицање Духа Светог као основног циља хришћанског живота. Био је учитељ духовне радости и исцијелитељ туге и мрзовоље.

Говорио је: „Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити.“. Као велики подвижник удостојио се дванаест јављања Пресвете Богородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човјечијег. Називао је себе „Убоги Серафим“ и поздрављао са „Христос Васкрсе радости моја“. Провео је свој монашки живот иза зидина чувеног манастира у Сарову, на тридесетак километара од Дивјајева.

Свети Серафим Саровски предвидио је револуцију, убиство цара, али и велику духовну и материјалну обнову руске државе. Он је говорио о свом будућем прослављању и о томе да ће цар који дође да њега прослави бити прослављен од Господа трновим вијенцем страдања. 17. Јула 1903. године долази царска породица Романов у Дивјајево на велико торжество поводом прослављања блаженог Серафима Саровског. Цар Николај је носио ковчег са моштима.

Забиљежено је да је цар, том истом приликом, добио писмо које му је старац оставио прије своје смрти. Да ли је у писму било најављено и страдање цијеле царске породице или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је цар Николај знао да се све што је старац до тада прорекао испунило и да не би оставио то писмо да није био сигуран у оно што је у њему написано.

О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији послије великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница Русије. Од хиљаду манастира, колико је постојало прије револуције, пакао комунизма преживјело је тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, а монаси и свјештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено на десетине милиона православних хришћана.

Оно што задивљује је размјера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, у којој је данас невјероватно јако монаштво и гдје се тежи строгом духовном животу. Ту нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном духовном покајању и породица које живе благочестиво у послушању старцима и духовницима.

„Молите се непрестано.“ Та Христова и апостолска порука у руском монаштву примјењује се дословно. Свети Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњег и Богородице, оставио је у тексту дивјајевске тајне пророчанство које се односи на цио свијет, све до Другог Страшног доласка Христовог.

Интересантно је да старац који је живио већи дио живота у саровској пустињи почетком 19. вијека говори да ће „син погибли и безакоња“ бити рођен тада непознатим вијештачким начином. Антихрист ће завладати цијелим свијетом, једино ће зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено царство у то вријеме, а придружиће јој се још и неке азијске земље и дио јужнословенских народа.

Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални православни народ можемо претпоставити да смо то ми. У вријеме када је настало пророчанство Турска је још на Балкану, а старац говори да ће се турска империја временом смањивати и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољом и да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи.

Послије тога старац је говорио о јасним знацима који претходе крају времена. Он каже да ће у дивјајевском женском манастиру бити откривено четворо нетељних моштију светих преподобних жена дивјајевских. До сад је откривено троје. Прве, првоначелнице дивјајевске женске обитељи инокиње Александре. Друге, игуманије Марте која је дошла у манастир са тринаест година и треће, Елене Мантурове, чувене љепотице која је по божијем допуштењу видјела злог духа и отишла у манастир.

Она је и умрла на послушању, јер је старац Серафим благословио да умре умјесто брата који је градио манастир. Он је означио и мјесто гдје ће сам почивати, у Свето-Тројицком храму у Дивјајеву. Рекао је: „Ја ћу уснити у Сарову, а пробудићу се у Дивјајеву.“

У Саровској пустињи, на мјесту гдје се подвизивао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени дебели слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освјештан поводом прослављења Светог Серафима, али је послије претворен у позориште. 9.11.2002. године одржана је последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији.

На прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима храм је поново освјештан и тај чин је извршио наш Патријарх Павле, који је послије са Патријархом Алексејем служио централну литургију над моштима. Пророчанство које је оставио Свети Серафим многи људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, јер не говори то он него Дух Свети кроз њега.

По казивању многих руских стараца дух Антихриста је већ у свијету и он често долази под маском доброчинства и најбољих намјера, а заправо доноси немир, страдање и патњу.

Свети Серафим учи нас о снази молитве. Он каже да свако добро дјело које се чини из љубави и према Христу доноси благодат Духа Светог. „Сила молитве је бескрајна и више од свега другог, она нам доноси благодат Духа Божијег. Молитва нас оспособљава да можемо да говоримо са милостивим и животодавним Господом. Али ми треба да се молимо до оног момента кад Господ кроз своју благодат у нас сиђе.

„Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.“ Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети Серафим важно је истаћи и једноставну, али спасоносну поруку која може да замјени сва овоземаљска умовања и философска мудровања, а то је да се треба држати закона Божијег до најмање заповијести, живјети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и тако ћемо задобити милост Господа и вјечно спасење.