бисери мудрости

Исус Христос се родио, ево шта од нас очекује!

1148

01Необична свјетлост обасјала је све поље око витлејемске пећине, а усред те свјетлости бруји најумилнији хор анђела и пастира, ових први очевидаца најславнијег догађаја на земљи. Весело трепери над пећином звезда – водиља, чекајући своје сапутнике, источне мудраце, који у име људскога рода дођоше да се поклоне и поздраве Новорођенога; чека их звезда, да одморни поново крену на пут у домовину своју и широм целога света објаве величанствену тајну и велику радост.

Благословена нека је зора овог великог дана, која из мрачне пећине неговештаваше славно пролеће људском роду!

Када Христос рече Никодиму: „Ако се ко на ново не роди, не може видети царства Божијега!“ Чуђаше се кнез израиљски, како ће се човек наново родити, како ће поново кроз матер своју проћи? Он се није могао досетити да је Исус овде мислио на духовни препорођај, на очишћење духа пролажењем кроз Њега (тј. кроз Христа); мислио је на ослобођење духа од тјелесног ропства.

Спаситељ нам је најбољи пример слободног духа. Само је Он духом својим, духом слободним и крепким, могао надвладати све тегобе земаљског живота, надвладати оосећање страшних болова које му нанаше безбожнички војници; јер је Он и под теретом крста осећао животворну снагу у себи – осећао се СЛОБОДАН ДУХОМ. Зато им и вели – „не бојте се оних који убијају тело, а дух не могу убити“. , заиста, тело Његово на крст приковаше слуге фарисејске, а дух неповређен и чист предао је Он свом Оцу небеском, са речима: „Оче, прими дух мој!“

Ако у истини желимо бити Христови следбеници, а не само звати се тако по обреду крштења, треба да смо свесни потребе слободе духа, овог божанског састојка у нама. Ово утолико пре што на слободи духа почива главно начело науке Исусове – ЉУБАВ.

Јесмо ли њиву ослободили корова и узорали је, треба и семе да посејемо. Њива слободна од корова,то је дух слободан од телесних страсти, а семе је љубав Божанска. Је ли нам дух слободан, то ће он лако примити и у се упити љубав.

Све је Бог створио из љубави и све опет обрджава оживљава једино љубави и љубављу. Благо нама ако имамо љубави у себи, јер: „Ко има љубави стоји у Богу и Бог у њему, јер је Бог љубав!“ (Јов. 4,16)

Благо нама, ако Бог у нама стоји, јер је он извор блаженства и вечите среће! Ако будемо имали љубави у себи, отвориће нам се очи и загонетка живота – нашега која нам нигде мира не да, биће решена; јер ће Бог бити у нама, а у Њему је кључ свију загонетки.

У љубави је живот вечни. Тек од онда почећемо ми да живимо, кад љубави будемо имали. Чујмо, шта о томе вели Јован, најмилији апостол Христов: ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу, а ко не љуби брата остаје у смрти… и нема у себи вечног живота.

Христос је тај мост, преко кога се прелази из смрти у живот, јер је Христос – љубав. Апостоли су Њиме прешли у живот. Пођимо и ми!

Угледајмо се на љубав Христову, јер је безгранично идеална. Питајте Јуду, зашто се обеси, ако не због тога што га љубав и великодушност Великог му Учитеља поражаваше. Запитајте ону множину слепих, узетих, прокажених, зашто их Исус исцели. Из љубави – добићете одговор. Запитајте разбојника с Голготе, шта га толико привуче к Исусу и шта га приволе, да се, насупрот свом дрском другу искрено покаје у последњем тренутку живота. Љубав Божјег Сина – рећи ће вам.

Та ми данас, кад читамо историју страдања и мучења Исусових, пламтимо гневом на непријатеље Његове, на фарисеје и грешнике; а Он? Јагње Божије! Мољаше се Богу за њих. Не могаше се Он наљутити, јер огањ божанске љубави вечито Му у души гораше. Из љубави је и дошао на земљу, из љубави бдио дан-ноћ над родом људским, из љубави је испио и горку чашу искупљења.

Слободу и љубав донело нам је дете из пећине Витлејемске; слободу и љубав, као божанско уздарје малене земаљске дарове: злато и ливан. Учитељ са горе Јелеонске извео нас је из таме у видело, а Син Божји са крста Голготског показао нам је Оца небеснога.

Он је живи извор, из кога вода тече у живот вечни. Вода ова бесплатно се раздаје. Шта више, Он нас зове и моли, да дођемо и да је узмемо. Похитајмо, не оклевајмо, јер ће бити касно. Пожуримо, јер године пролазе као олуја, а што год смо ближе гробу, све смо даљи од овога извора живота, из кога љубав извире.

Прекинимо све везе, које нас спречавају па журно пођимо извору овоме, Господу нашем Исусу Христу! Онда ћемо тек почети живети, кад се с овога извора напијамо. У њему је срећа. Следујемо позиву Спаситеља нашега, па ћемо бити блажени, као што су блажени пастири витлејемски. Желимо ли да и нас Господ посети као њих, то будимо чиста срца као и они. И Бог ће нас посетити и настанити се у нама.

Христос се је родио! Он је почео раздавати воду живота и зове нас к спасењу. Пођимо му слободно с надом, вером и љубављу. Он је врата за царство небесно. Стоји ли нам тело на путу, то се сетимо речи Његових: Дух је оно што оживљава, тело не помаже ништа.

(епископ Николај)