Скидање прашине

Чије је културно наслеђе Свач?

1510

Свач је је био средњовјековно утврђење на стијени изнад Шаског језера, сјевероисточно од Улциња код села Шас, на подручју Црне Горе.

Епископски је град још у 8. вијеку. О његовом развоју у раном средњем вијеку нема података. Помиње се у житију Немањином 1216. године као град који је Стефан Немања освојио у Приморју. Монголи су га разорили 1241. године и побили становништво, но послије овога Свач се поново подигао. Француски путник Брокард га помиње 1336. године као један од градова католичких Срба, не и Албанаца.

Иван Јастребов цитира Фарлатија који пише да се латинизовање у Албанији није примало, да није било лако ширити латинство у грчким земљама, као међу Србима.

Од краја 14. вијека Свач пропада, 1406. године помиње се као село, а његов епископ моли Венецију да утврди и зидовима опаше његово мјесто, као што је то било раније. Град је ковао свој новац.

Утврђење Свач је било опасано зидовима са кулама а према југу је било природно неприступачно. Главни улаз у утврђење је са сјеверне стране, из подграда. Одмах поред улаза налази се Катедрала светог Јована која је према натпису на фасади зидана 1300. године. С обзиром на фрагменте узидане у западни зид, могуће да је на истом мјесту постојала старија црква, па да су је вјероватно Монголи срушили. Апсида цркве је убачена у приземље старије куле од које се сачувао и спрат.

Осим цркве св. Јована у склопу сјеверног градског зида налазе се остаци још једне мање цркве, као и једне споља поред бедема. У самом граду има остатака зграда за становање од којих су неке очуване врло добро. Пошто је град у 15. вијеку већ пуст, сигурно је да сви његови дјелови припадају средњем вијеку.

Сјеверно од утврђења налазе се трагови подграда између остатака цркава којих укупно у Свачу има осам. У подграду је најдоминантнија црква св. Марије, подигнута вјероватно послије 1300. године.

Диоклејски црквени сабор је са папом организовао Вукан Немањић, а један од владика учесника је био и Доминик шаски (свачки). Каплан Буровић наводи податак да су Немањићи у Свачу изградили цркава колико је мјесеци у години,  као и да је Петар (први надбискуп барски) био Србин.

Хрватски етнолог, Маријана Гушић, у свом раду „На брду Владимир и на Шаском језеру“ (Загреб 1960), пише:

„Живо се присјећамо једне од најзначајнијих личности краја 13. вијека. То је краљица Јелена, жена Уроша Немањића. Њеним је прилогом подигнута и ова црква св. Марије у Свачу, а и многе друге, од којих је, на примјер, црква св. Срђа и Вакга на лијевој обали Бојане има прекрасне готичке лукове, натписе и мраморне зидове, али их је ријека недавно до краја потопила.

Ова принцеза латинског и анжујског рода, ту на промјеру од Драча до Котора, гради културно дјело у сваривању Истока и Запада, и тако ствара ону синтезу која ће доскора уродити силним успоном ренесансе. Силним успоном за све остале осим за нас, јер црни удес тада разбија нашу даљу судбину.

Па тако, док француски и талијански споменици из оног доба, цркве, дворци и палаче својим богатсгвом и вриједностима данас представљају и величину њихових народа и њихов културни опус – ми стојимо ту усред рушевина и све што имамо стане на длан једне руке: шестанско оглавље, алка у напукнутом луку цркве у Свачу.

Но, и поред тога, мало позната љепота шестанског дијадема још одише оним духом што га је даровитиа принцез усадила у много покољења свог народа, окупљајући око себе дјевојке и младе жене  и учећи их текстилном умијећу и новим узорима.“