БИСЕРИ МУДРОСТИ

ИМАТИ ИЛИ БИТИ: Не треба вам разлог да би били радосни!

3078

Модерно друштво  је у истој позицији у којој су Јевреји били прије три хиљаде година. Причајући народу Израела о једном од њихових најгорих грехова, Мојсије је рекао: „Јер ниси служио Господу Богу својему радосна и весела срца у сваком обиљу“ (Пета књига Мојсијева 28:47).

Данас да би појединци постали богати или познати, морају бити веома активни у пословном смислу, али не у смислу „рођења изнутра“. Када постигну циљ, могу бити „одушевљени“, „веома задовољни“, могу осјећати да су достигли „врхунац“. Али, који врхунац? Можда врхунац узбуђења, задовољства, трансу или оргазму слично стање. Можда су то стање досегли гоњени страстима које су, мада људске, ипак патолошке, јер не воде до суштински адекватних решења људског постојања. Такве страсти не воде већем људском напретку и снази, напротив, воде осакаћивању људи.

Уживање радикалних хедониста, задовољење сваке нове пожуде, уживања савременог друштва производе различите степене узбуђења. Али, не доводе до  радости. Заправо, недостатак радости чини нужним потребу за новим, још узбудљивијим уживањем. Радост је пратилац продуктивне активности. Радост није „врхунац доживљаја“ који кулминира и нагло се завршава, већ зараван, стање које прати продуктивно изражавање основних људских способности. Радост није екстатична ватра тренутка. Радост је сјај који прати бивствовање.

Уживање и узбуђење доводе до туге након што се такозвани врхунац досегне; јер узбуђење је доживљено, али суд није порастао. Унутрашње моћи човјека се нијесу повећале. Човјек је покушао да разбије досаду непродуктивне активности и на тренутак објединио своје снаге – осим разума и љубави. Покушао је да постане надчовјек,  а не да буде људски. Чини му се да је успио све до тренутка тријумфа, али након тријумфа слиједи дубока туга: зато што се унутар њега ништа није промијенило.

Стари завјет и касније јеврејска традиција, радост сматрају расположењем које прати бивствовање. Књига псалама завршава се великом химном о радости. Слично налазимо у Талмуду: „Радост мицве (испуњења религиозне дужности) једини је пут до светог духа (Беракотх 31а). У развоју хришћанства чак и име јеванђеља – радосне вијести – указују на централно мјесто весеља и радости.

У Новом завјету, радост је плод одустајања од имања, док је туга расположење онога који се држи ствари (погледати, на примјер, Матеј 13:44 и 19:22). У многим Исусовим изјавама радост је пратилац живота у модусу заснованом на бивствовању. У последњем говору апостолима, Исус прича о радости у коначном облику: „Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни“ (Јован 15:11).

Радост има истакнуто мјесто у мисли Мајстера Екхарта. Ево једног од најљепших поетских израза идеје стваралачке моћи смијеха и радости: „ Када се Бог осмјехује души и душа узврати осмијех Богу, рађају се лица Тројства. Говорећи у хиперболи, када се отац осмјехује сину и син узвраћа осмијех оцу, тај смијех ствара уживање, то уживање ствара радост, та радост ствара љубав, а љубав ствара лица (Тројства) од којих је једно свети дух“ (Блекни, 245).

Спиноза поставља радост на највише мјесто у свом антрополошко-етичком систему. „Радост је“, каже он, „прелаз човјека из мањег у веће савршенство. Туга је прелаз човјека из већег у мање савршенство“ (Етика, 3). Да не би пропали, морамо тежити приближавању „модусу људске природе“, односно, морамо бити оптимално слободни, рационални, активни. Морамо постати оно што можемо бити. То се може схватити као добро које је потенцијално својствено нашој природи.

Стога је радост оно што доживљавамо у процесу приближавања циљу да постанемо своји.

(одломак из књиге „Имати или бити“ Ериха Фрома)