Скидање прашине

    БИТКА ЗА СКАДАР: Забиљешке из рова ирског писца!

    2118

    Објављујемо најзанимљивије исјечке из књиге ирског романописца Џојса Керија, „Сјећање на Боботе“. Ово је најбољи, најдетаљнији и најаутентичинији опис борби за Скадар 1912/13. године. Кери се на том фронту обрео из знатижење, заједно са екипом Црвеног крста Енглеске

    Дуга је то прича како сам се нашао у Црној Гори у октобру 1912. године. Балкански рат је тек био почео и ја сам желио да стигнем до фронта. Познато је да су млади људи увијек склони да саосјећају са оним што изгледа да је слабија страна, а Црна Гора је била најмања од балканских савезница.

    Према споразуму са савезницима, Србијом, Бугарском и Грчком – требало је да Црна Гора прва отпочне рат против Турске. Црна Гора је објавила рат Турској 8. октобра 1912. године, десет дана прије осталих савезника.

    Главне црногорске снаге спремале су се за напад на Скадар, гдје у почетку није било јачих турских снага. Послије успјешних борби на граници, трупе Зетског одреда полако су напредовале према Скадру. Одред је 28. октобра заузео Бардањол, један од главних положаја у одбрани Скадра, али га је турска војска повратила противнападом.

    Приморски одред разбио је турску војску на граничном фронту, али је по наређењу краља Николе одустао од напада на најјаче скадарско утврђење – Тарабош. Тако је пропуштена прилика да се Скадар заузме. У Скадар је убрзо дошао Есад-паша са 12.000 војника и тако га јако утврдио да Црногорци нијесу имали могућности да га нападну. Држали су га у опсади.

    2.

    Источна дивизија под Мартиновићем зауставила је своје напредовање ка Скадру преко језера, оставила три батаљона да одржавју положаје, и сишла преко равнице до Медове.

    Вукотић је са Западном дивизијом стигао до ове заравни још на почетку рата, послије борби у Тузима и на Дечићу. Губици су, у тим борбама, били велики због црногорске јуришне тактике, али је далеко бројнија турска војска била поробљена; у ствари, у већини су то били локални Албанци (Малисори) који су се борили на страни Низамија (припадника регуларне Османске војске).

    Црногорска војска и заробљени Албанци, на ободу Дечића, октобра 1912.

    Бег Хасан Риза подизао је своју велику линију од жице и шанчева преко равнице између Муселима и језера, да би склопио потпун круг одбране.

    Мартиновић који је напредовао дуж друге обале, отјерао је Турке са гребена све до планине Широчка, на четири миље од града, једном дугом наступном борбом. Пјешадија је као и обично предухитрила топове и остала без подршке. Ови су несмотрено гађали преко планинске стијене, па је убијених било далеко више него што је било нужно – војска је била неискусна. Турци су имали један реморкер на језеру, и на њему су поставили топ. Могли су тако да се возе горе-доље обалом и да пуцају скоро баш како им одговара.

    Краљ је, због губитака, наредио да се напредовање заустави и на Широчком вису.

    Испод Широчке, на истом гребену, налазе се велика турска утврђења на Великом и Малом Тарабошу. Она су саграђена неколико година раније, али тада нијесу била толико јака, колико их је Хасан Риза утврдио током наредних два или три мјесеца.

    Да су Мартиновићу дозволили да настави, он је тада можда могао да освоји Тарабош, и да оконча рат.

    Тако да је на Широчкој постављена предстража, а батeрија испод ње на језерској обали наспрам села Зогај, док је Мурићан, паралелно брдо удаљено око четири хиљаде метара од Тарабоша, било одређено за положај великог топа. Отпочело је свакодневно бомбардовање, а Мартиновић је повео своју дивизију према Медови, да би до Скадара дошао с југа, уз ријеку Бојану.

    За Медову се утркивало. Срби су је жељели као луку, па су послали један одред коњице. Дошли су преко беспутних кршевитих планина усиљеним маршевима; већина коња је поцркала, а њих се три стотине разбољело.

    До Медове су први стигли Црногорци. Доктор Лик је био са Мартиновићем у то вријеме, и видио је улазак Срба. Каже да су били војска костура. Ти људи једва да су се и два мјесеца касније опоравили од хладноће, гладовања и дизентерије. Пет дана су живјели на јабукама.

    3.

    Ја сам тада био стациониран у Бару, заједно са десетак припадника Црвеног крста Енглеске, гдје смо пристигли бродом из Италије. Нијесмо могли да пронађемо мјесто за спавање. Хотел је био пун, а нијесу нас примили ни у двије колибе. Један војник нам је предложио турски затвор, гдје су, како рече, тога јутра прострли чисту сламу, али додао је да је веома претрпан.

    Пристаниште у Бару, 1912.

    Бар, или онај његов дио који се налази крај залива, не састоји се све скупа од више од двадесет кућа, хотела и једног редадрвених колиба на самој обали.

    Коначно, кад смо бии уморни од тражења, вечерали смо у гостионици гдје је цијена јела била двије круне, а власник је удовољио нашој молби да преспавамо на његовом балкону.

    Прво пољско одељење напустило је Бар почетком новембра, око пет дана пошто сам им се ја прикључио. Ту су били и доктор Лик, В.С Лодер, Ворден и Виљемз.

    Послали су нас да извидимо стање на Ријеци Црнојевића, гдје је постала једна амбуланта коју је водио локални апотекар.  Ријека би била важна када поново почну борбе на језеру, јер је она била језерска лука и за Цетиње и за Подгорицу у којој су се налазила чешка и талијанска основна болница, као и сопствена црногорска болница под Мартиновићем.

    Четворица нас је изјутра пошло на воз: доктор Брадфорд, Добсон, Џоу Бејвесрток и ја. Вагони су били пуни војника, осим првог, а тај је био пун жена. Било је 16 или 17 супруга, мајки, баба, ћерки, свака са завежљајем и кишобраном, нас четворица, српски авијатичар и један Американац повратник. Кренули смо под сјајним сунцем и отпочели са бесконачним вијугањем уз двије хиљаде метара успона до Сутормана. Војници су пуцали кроз прзоре, Џоу и ја смо јели хљеб и лук, а командант јединице је задиркивао најстарију од бака, на њено огромно усхићење и задовољство читавог друштва.

    Испред тунела Суторман, 1912.

    После два сата постаде веома хладно, а током трећег улетјесмо у снијежну олују. Локомотиви је ово било веома напорно, и она стаде. Појачали смо пару и покренули се педесетак метара, а онда поново стали.

    Понекад би искочили и пожурили напред да погледамо сметове. Воз се потпуно заглавио на врху прелаза, и ми смо знали да ће те ноћи ту и да остане. Жене су се склупчиле заједно, младе у наручју мајки, и заспале. Ми смо сишли да би их оставили саме и пронашли један жељезнички кућерак да преспавамо.

    Ујутру око 10. сати дохуктала је помоћна локомотива и одвукла нас до Вирпазара. Тамо смо азтекли лађу пуну рањеника за Ријеку Црнојевића. Имали смо толико времена да се упознамо са Гувернером који говори енглески и поједосмо огромну количину меса, прије него што смо кренули.

    У Ријеку Црнојевића смо стигли у сумрак. Болница је некад била зграда дворске страже. То је била двоспратна зграда, високо на брду, до које је водио дуги низ степеница.

    На Ријеци смо били веома запослени, поготову два болничара, али то није била она врста посла која би могла да ми се свиђа. Ја сам био задужен за стављање топлих облога, а то је досадан посао. Превијао сам и неколико ванболничких пацијената, дјевојку са раном од метка на леђима (била је у Зогају са својим братом).

    Кад није било посла, ишли би на пецање. Гостионица код Јове налазила се покрај ријеке, као и сусједна пошта са балконима над самом ријеком. Наше штапове (младе врбове гране) држали смо у гостионици гдје смо набављали и мамац, углавном сирово месо. Уловљену рибу би дали Јови да је скува, она би од њих направила чорбу, а ми прогутали врелу прљаву воду и кости које би она припремала да би смо јој угодили.

    4.

    Зогај је раштркано албанско село на језерској страни тарабошког гребена. У њему су смјештене предстраже на тој страни, као што су у Боботима и Вигару на другој.

    Био је већ мрак када смо допловили, јер уистину не би ни дошли тако далеко, пошто су Турци увијек спремни да пуцају на сваки чамац на домашају.

    Црногорски војници у чамцу на Скадарском језеру

    Доктор Брадфорд је уочио џамију док смо пролазили (мјесто искрцавања је било даље низ обалу) и одлучио да је узме за болницу. Док је потом водио преговоре са командантом Гурнићем, а старији водник зидао логорску кухињу од надгробних споменика, Џоуа и мене су оставили да донесемо залихе.

    Џамију смо задржали за болницу, а прву кућу до ње око двеста метара узбрдо, одабрали смо да у њој живимо.

    Мене су првог јутра одредили за кућног помоћника и после доручка послали са шест војника да очистимо кућу. У међувремену је неких педесетак ванболничких пацијената дошло из логора и сједјели су пушећи на обалској стази испред џамије, тако да су и болничари одмах почели да раде.

    Џамија се потпуно видјела са балкона – био сам запањен кад сам угледао педесет болесника који су читаво јутро лежали у разним незгодним и болним положајима на каменитој обалској стази.

    Зачуло се пуцање, са снажним праском од распрскивања шрапнела у кратким размацима. Пошто је било очигледно да је у питању више него само пушкарање, Вордену, Џејмсу и мени било је дозвољено да пођемо са опремом за прву помоћ.

    Aлбанци пуцају на србијанску војску

    Ми смо погријешили што смо се упутили право према врху гребена, јер је дјеловало да је пуцњава тамо, дочим испоставило се да је јужније. Последњи пуцањ је испаљен кад смо дошли до врха и изненада угледали, и то у једном једином тренутку, читаву долину Бојане, брежуљке, равнице, шуме. кривудање ријеке, двадесет миља и више, до мора које се пресијавало високо горе, као да је било на нашој висини, зелено-сиво и сребрно.

    Гребен се протеже од Тарабоша до Сутормана и највећи дио пута је узан толико да се може опкорачити једном ногом с једне стране, другом с друге. Човјек на тај врх увијек излазi с ојећајем изненађења. Силазио сам и пењао се уз ту планину често, и по три пута седмично, двадесет пута најмање све у свеу, али осјећај неочекиваности постигнућа сваки пут и поглед на језеро или долину, никада нијесу изгубили своје усхићење.

    Окренули смо се у правцу предстраже и почели да ходамо дуж гребена. Одједном наиђосмо на тијело Турчина, а потом на још многе. Већини тијела недостајали су носеви. Свакакве приче су се испредале о сјечењу носева – Албанци сјеку носеве, а и Црногорци су имали тај обичај. Носили су их кући, пошто су били лакши од глава, да покажу колико су Турака побили, а можда и да траже награду.

    5.

    Албанци  су пресјекли српску заштитницу, воз са залихама и рањенике у горњим брдима, па је пуковник Поповић без милости убијао всаког којег би ухватио. Он јесте суров човјек, али се и обрачунавао са издајницима.

    Турци су поубијали српске рањенике послије српског пораза на Брдици. Могли су се видјети како их пробадају бајонетима на земљи, или како су заплетени у жици. Али ови Турци су били добровољна војска, и већина њих Албанци  (скадарска војска била је пет-шестина албанских добровољаца са три до четири најбоља низамијска пука као ослонац).

    Спотицали смо се дуж гребена све до сумрака. Били смо још увијек четвртину миље од предстраже, и више није било ничег до обичног препуцавања.

    Сишли смо по мрклом мраку уз много падова, оглашавајући се један другоме да би нашли пут.

    Доктор Брадфорд је био пошао лађом тог јутра, тако да је сада доктор Голудсмит заповиедао; јели смо заједно ћутке у кухињи нове куће, и одмах потом пошли на спавање.

    Број болесних у Зогају био је око педесет ванболничких пацијената дневно, тако да је свако био запослен. Но, послије пет дана, ја сам премјештен  у Вилгар на другој падини гребена, у одељење доктора Лика.

    Болничко одељење у Вилгару је такође било смјештено у џамији, али у поређењу с нашом, та је била потпарохова штенара према купатилу каквог владике.

    6.

    Послије ручка смо пошли да посматрамо пуцњаву. Вилгарска џамија била је испод једне  литице која ју је заклањала. Међутим, педесетак метара хода доводило је до врха следећег узвишења, крај једне порушене цркве, а одатле су се сви положаји видјели, Широчка гора, Мурићан и Тарабош.

    Мурићан гдје су се налазили црнпгорски топови био је с десна, Широчка Гора (предстража) навише с лијева, а Тарабош право испред нас, исти гребен.

    Док су гранате прелијетале преко Вилгара, тамо-амо на свом путу између Тарабоша и Мурићана, могао се видјети и бљесак експлозија.

    7.

    Почетком децембра 1912. године, посредством великих сила, потписано је примирје између савезника и Турске и тиме су обустављене операције. Ово примирје скадарски гарнизон је само искористио да уз страну помоћ утврди своје положаје и припреми се за одбрану.

    Примирје су Црногорци исувише поштовали за своје сопствено добро. Док Турци нијесу прихватили примирје, и сваки дан су радили у својим рововима. Они су знали да на њих неће никад пуцати уколико они први не почну.

    Турска артиљерија на Тарабошу

    Имали су обичај да сједе на Тарабошу на јутарњем сунву и попуше цигарету после кафе, сасвим на домашају нишанџијама са Мурићана. Око девет или дсет би ушли, и послије пет минута отприлике, прва гранат би дотутњала дуж врха гренеа и пала између два врха Широчке горе, гдје су предстарже имале своје заклоне.

    Одмах потом Мурићан би спремио гранату на Тарабош, и послије пет до шест пуцњева на сваку страну, јутарњи посао се сматрао завршеним. Иста ставр се радила после подне, чиме се као по правилу завршавало пуцање на тај дан.

    8.

    Пошто амбасадорска конференција великих сила у Лондону није успјела да између балканских савезника и Турске дође до мира, непријатељства су обновљена почетком фебруара 1913. године.

    Црногорска војска 7, 8. и 9. фебруара вршила је велике нападе на скадарска утврђења, али није успјела да заузме Скадар и претрпјела је тешке губитке. У тим тродневним јуришима погинуло је око 5.000 Црногораца.

    9.

    Гребен између Зогаја и Вилгара или Бобота, био је три хиљада стопа висок, веома непроходан, али је сваки војник био увијек спреман да нам преко њега пренесе врећу залиха и да се врати у свој логор истим путем током истог јутра.

    Сви топови и муниција изнијети су уз гребен на рукама, топови дијелом на носиљкама направљеним од стабала дрвећа, дијелом вучени, гранате на раменима. Страци од шездесетет и нешто година и младићи од шеснаест, сваког дана су могли да се сретну на планинској падини са гранатама тешким тридесет до педесет килограма, на леђима, како се крећу брзином коју је тешко пратити.

    Једног дана сам био на гребену са једним Американцем који нам је често носио џакове. Био је веома намћораста особа, али био је вољан да му се плати његов рад, што нас је навело да га упослимо.Држао ми је бесједу о сиромаштву ове земље и неукости њених становника: „Пасји синови – увијек срећни а увијек гладни. Ништа не разумијем.“

    Вјероватно им те исте стијене и литице које их држе гладне, и које су их држале независним и одважним толико много вјекова, пружају такође и добро здравље, чист ваздух, и пуно кретања, што их чини срећним.

    10

    Залихе су стизале у Вилгар углавном преко Катркола. Ми смо слали једног стражара са коњем, и ако је било среће, он би се вратио дан касније са овцом, врећом пасуља, крпом сланине, торбом хљеба и торбом пиринча. Ово су била војна следовања.

    Наше раскоши, кафа, чај, шећер, конзервирано млијеко, макарони, биле су залихе Црвеног крста, и у Зогах су стизале водом. Ми смо морали да идемо за њих преко гребена. Преносили смо их на леђима – Лодер и Тод су дотјерали једну пошиљку на магарцима, а касније су нам за ту намјену дали једног понија.

    На Божић ујутро правили смо прженице за доручак и разматрали да ли је могуће да из козе добијемо довољно лоја да направимо поварак. У то уђе Лодер. Заусао нас је новостима о божићној вечери која ће бити у Зогају, скоро се од зоре пењао преко планина да нам то каже и поведе нас са собом.

    Зогајска божићна вечера била је тријумфална. Добили смо супу, печено месо, поварак, парче колача, бадеме, кестене, и коњак уз кафу.

    Керијев цртже Божићне вечере у Зогају

    Изненада отпоче снажно бомбардовање, управо када смос тигли до поварка и друштво се брзо разиђе чим смо испили кафу.

    Виљем и ја смо се уплашили да рањеници у Вилгару неће имати никога да их превије, па смо одмах кренули, пењући се веома напорно и не заустављајући се док нисмо стигли до врха гребена. С врха међутим нијесмо видјели ништа, осим неколико граната, па до џамије сиђосмо споријим кораком.

    11.

    У фебруару, Скадар је био нападнут са свих страна. Вукотић је југоисточно од језера на бајонете заузео Велики Бардањолт. То је био веома јак положај, утврђен шнчевима и ограђен жицом, на врху стрме планине. Он је двапут рашчистио све шанчеве, јер су Турци извршили противнапад ноћу, и поново их заузели за неколико сати.

    Касније се у Скадру причало да је трећина турске редовне војске побијена у том дијелу битке.

    Бег Хасан Риза је знао да су линија шанчева преко равнице између Муселима и језера, и Велики Бардањолт, били најслабији дјелови његове одбране. Они су били слаби само у поређењу са Тарабошом и Брдицом, али он је тамо очекивао напад, па је ту држао најбољи дио својих редовних јединица.

    Вукотић је освојио Велики Бардањолт, али уз велике губитке, а Мали Бардањолт, положај скоро исте јачине, још увијек му је био на путу.

    У истој бици, Срби су напали Брдицу. Срби су дошли да помогну, с приличном самоувјереношћу.. Свуда у овом рату, у Тракији и у Македонији, на Цаталџи, Галипољу, Једренима, они су били спасиоци.

    Србијанска војска у околини Скадра

    Срби су довели само неколико хиљада људи и четири лака топа да помогну на Брдици, и били потпуно поражени. Неки од њих су упали у жицу, и ту рањени или убијени – висили дан и ноћ. Турци су сјутрадан изашли и бајонетима сјекли рањенике.

    Брдица је јужно од језера, преко Бојане. Одмах преко ријеке, западно од језера, почиње тарабошки гребен, прво Мали Тарабош, потом једна зараван, онда Велики Тарабош, Пипак, Брадавица, једна дуги спуст, па црнгоорска предстража.

    Око турског положаја била су три реда жице. Један који је окруживао цјелину, то јест од Малаог Тарабоша до Пупка, друга два око Великог Тарабоша.

    Мартиновић је открио своју малу батерију изнад Вилгара, и сатјерао све турске предстраже и стријелце на Пупак, првог дана битке. Те ноћи су на Брадавицу донијели максимке да покривјау јуриш.

    Послије једноноћне борбе, жица је била уништена, и Пупак освојен. Напад на следећу жицу није успио. Јединице су јуришале читав дан, и с равнодушношћу се излагале смрти, али се до жице није могло стићи чак ни уз губитак пола дивизије.

    Турци су, међутим, били отјерани с гребена; а планина Широчка, брдо којим и коза тешко да се може пети, била је претворена у положај за топове.  Путеве су наравно морали да пробију, а платформе за топове усјеку са лица литице. Кад смо се вратили крајем мјесеца, тај посао је био обављен и на планини се налазило 11 топова.

    У овој бици, Црвени крст из Зогаја пружио је помоћ свим Мартиновићевим рањеницима, којих је било више од пет стотина. Тод, Старки, Лодер и Виљемз били су сви на попришту, мада је већина рањеника морала да се снесе до џамије на лијечење.

    12.

    Капетан Марковић је био витак, висок младић са дугим брковима, увијек у веома уредбој униформи, како је и приличило његовом положају у Мартиновићевом штабу.

    Њега је марта мјесеца задесила невоља што нигдје друго не би било невоља до у Црној Гори. Њега су са једним офииром послали у Скадар на преговоре. Пошли су да опомену Есада да би цивилно становништво требало да се уклони из града прије следећг напда. Есад је то одбио, и два официра су кренула да се враћају, водећи своје коње преко прве неравнине. Турци су одмах почели да пуцају на њих.

    Марковиећв коњ је био узнемирен, преплашен пуцњавом, и није се могао појахати без тешкоће, услед чега се на неки начин прекинуо ременик Марковићеве сабље. Сабља је пала, а Марковић то није примијетио док се није рватио у заклон.

    По утврђеном обичају, нико ни под којим околностима сабљу није смио да изгуби. Пред Марковићем је стајао избор да се врати за њу и да сасвим сигурно буде убијен, или да се суочи са срамотом. Одабрао је да буде убијен, али на кориснији начин. Подуезо је да командује следећим нападом на Тарабош.

    Он је 30. марта дошао у Боботе да нам каже какво је тренутно стање. Неопходно је да се објасни да је копање ровова на Тарабошу скоро немогуће. Читав гребен је или тврда стијена или разбијене стијене са мало камените земље између.

    Турско утврђење на врху било је дигнуто у ваздух прије извјесног времена, њихови дуги ровови били су плитки, са изузетком шанчева одмах унутар друге линије жице, гдје су били изванредни заклони од бомби. Главна одбрана била је жица.

    Црногорци су сада нападали другу линију жице (трећу су пробили у фебруару) и шанац. Они су озидали један цик-цак зид уз планинску страну, све до жице. Најинтересантија ствар на свијету била је посмтрати напредовање овога зида из дана у дан. Читаво зидање је обави посебан корпус од 120 пионира који су радили  у смјенама од по 12 часова. У међувремену су се толико приближили Турцима током последњих дана, да су неки убијени.

    Када је зид већ био близу жице, Турци су кренули наниже са супротним зидом од шанца иза жице, да би га тукли с бока. Пионири су онда озидали једна дио у облику слова Т на крају свога зида, док су топови са Широчке горе скидали Турке са њихових.

    Дио у облику слова Т довео је нападаче до жице. Разнијели су је ручним гранатама и исјекли клијештима, сву осим жицу на врху, која је била сувише високо. Неопходно је напоменути да су ручне и топовске гранате од мале користи против жице.

    Жичана препрека је у овом сучају била четири стуба широка око три метра. Жица је била 3 милиметра дебела, бодље сантиметар и по дуге, и сантиметар и по раздвојене. Ове бодље су биле лабаве, само уврнуте око жице. Стубови су по правилу били метар и по високи, али су се разликовали зависно од тога колико су дуго били укопани.

    Жица је била спојена и изукрштана од стуба до стуба, и напријед и натраг, и вучена косо, тако да се кроз њу није могло проћи чак и кад на вас нико не пуца са растојања од петнаестак метара.

    Граната једноставно одбаци у ваздух сву ову жицу и само је још више запетља. Погодак који обори једна стуб, не дјелује на друге, уколико нијесу у истој линији. Нараво, они нијесу били у једној линији.

    То јест, још увијек је преостајала трострука жица, као и остаци од прве, и даље опасне, чак и када би погодак сломио стуб. Ручна граната је мање дјелотворна, она стуб неће чак ни сломити.

    Сва ова жичана препрека уништава је мјесецима. Тло је било разнијето у парампарчад (стубови под свим угловима), али жичана препрека и даље бијаше једнако снажна.

    Једини начин да се изађе на крај са жицом јесте да јој се привучете и да је искидате.

    Срби су покушавали да на јуриш освоје жицу на Брдици у фебруару. Неки од њих су ушли унутар жице и тамо били погођени.Н еке су исјекли бајонетима у против-нападу, пошто су се заглавили на бодљама. Турци су потом убијали рањенике натенане.

    Око пет метара жице било је посјечено на крају црногорског зида, до последњег дана марта. Шанац је био двадесетак метара изнад овог пропуста. На истом растојању од жице постојали су и ровови бочно од шанца у сваком правцу око падине.

    Напад је требало да предводи, тако нам је Марковић казао, пуковник Пламеац са мјешовитим батаљоном – десет добровољаца из осталих и Марковићем као другокомандујућим.

    Цетињски батањон под капетаном Мартиновићем био је у другом реду. Команско-загарачки батаљон на Пупку, а Чевско-бјелички као резерва Цетињском. Љешански је био на другој страни Тарабоша према језеру. Очекивало се да ће он пробити други пропуст кроз жицу за Команско-загарачки батраљон који буде следећи током битке, да им омогући да дођу до бочних ровова и спријечи да их Турци обиђу с стране, уколико се шанац заузме.

    Три одреда са машинкама требало је да пођу са мјешовим батаљоном.

    Вече смо провели расправљајући о мјесту које би требало да заузмемо током битке.  Црногорци нијесу имали сопствене медицинске јединице, ни носила, ни носилаца рањеника. Стога нам је било важно да им будемо што је могуће ближе. Одабрали смо Кребај и одлучили да тамо пођемо по мраку, ноћ уочи битке, то јест 1. априла.

    Док смо напуштали Ваљасе са Широчког виса се огласио први топ. Кап извуче свој сат. Било је ту управо вријеме које нам је Марковић рекао, девет часова. Осам граната је испаљено у првом минуту – и разбило мир тога јутра својим врискањем и јецањем, док су прелијетале преко нас на свом путу низ гребен. Видјели смо како земља узлијеће на врху Тарабоша.

    Кроз десет минута, Турци су почели да одговарају са обичним гранатама, које су експлодирале на површини Широчке. Ми смо се договорили да посматрамо бомбардовање са стијене изнад Драмоша, на осамсто метара од турских шанчева, и тамо смо стигли прије десет. Имали смо погодна мјеста, са доста заклона и изванредним погледом на положаје.

    Пушчане ватре било је мало – и чуо сам само по који метак; бомбардовање је било исувише жестоко. Видио сам једног човјека како раширених руку и ногу уздиже у прашини мелинит гранате.

    Црногорци се нијесу кретали према истуреном зиду јер би их погодили њихови сопствени топови. Једна граната је некако залутала и убила команданта Команско-загарачког батаљона и свештеника који су били отишли предалеко дуж врха гребена.

    У два сата, ватра се помјерила навише и промијенила у шрапнел, што нам је казало да ће напад да почне. Шрапнел је требало да држи Турке у заклон.

    У исто вријеме, меци су почели да погађају нашу стијену а више их је прелијетало. Закачили су Борјову капу и помјерили му је пет-шест сантиметара преко главе. Капетан нас обадвојицу прокле и нареди нам да се спустимо.

    Керијев цртеж црнгоорског јуриша на Тарабошу

    Ред људи оцртао се изненада на линији хоризонта са далеке стране гребена, и спотичући се потрчао према жици. То су били бомбаши. Било их је четрдесет, све старци и посебни добровољци. Сами су се пријавили зато што, како они кажу, није важно и ако их убију. Неколико их је носило дугачке бијеле огртаче, плаве панталоне и бијеле чарапе народне ношње, те су се њихови капути смијешно вијорили за њима док су на својим старим реуматичним ногама журили преко камења.

    Бомбе су биле цијеви око два и по метра дуге, с намјеном да се подвуку под жицу и активирају упаљачем. Оне су се показале дјелотворнијим и од топовских и од ручних граната, мада не толико добре колико клијешта.

    Неколико стараца је пало, али их је двије трећине поставило бомбе и упалило. Враћали су се натраг, каскајући кратким корацима и дугим скоковима као што раде људи преко неравног терена, падајући један по један сво вријеме. Кад су прелазили непосредно изнад зидова и војника који су тамо чекали, бацили су увис своје капе да им покажу да је жица пробијена.

    Мора се имати на уму да су Турци пуцали на њих непосредно са педесетак метара. Неки од оних који су одбацили капе сувише високо чекали су их озбиљно да се врате, као да је то била игра хватања лопте.

    Око пола ових људи било је намах убијено, сви осим двојице или тројице били су погођени, неки са пет, један са седам устрела.

    Први човјек на крају предњег црногорског зида је устао и изашао. Тог тренутка је био погођен, али је други, трећи, четврти, пети слиједио један по један на одстојању од метар или два, погнуо би се под жицом и пео према шанцу.

    Одмах испод жице налазила се једна мала увала, лијево од чистине, која је пружала дјелимичан заклон; одред се тамо сакупио и јурнуо навише у групи.

    Турска пушчана ватра била је сада веома убрзана, попут буке хиљаду љетњих дана у једном налету, и парчићи се одбијали од наше стијене десно и лијево, мада је већ била знатно расута у вријеме кад би до нас стигла.

    Пуковника Пламенца смо видјели према небу како маше сабљом на врху попришта. Изгледало је као да застаје за тренутак, а онда је нестао са гомилом својих људи.

    Шанац је био освојен.

    Пламенац је био мртав. Онда када је изгледало да је скочио наниже, био је погођен кроз главу, и за око десет минута његов батаљон је био у пометњи. Од шанца су наслијепо јуришали уз ровове и гинули. Турске максимке су биле окренуте право доље према овим рововима, па су их скидали на десетине.

    Чули смо да је бригадиру Гурнићу требало да се повјери заповиједање умјесто пуковника Пламенца. Гурнића смо познавали. Он је био у Зогају и тамо одредио топовске положаје и поставио логор. Било нам је драго што је требало да он преузме заповиједништво на Тарабошу, јер смо се надали да ћемо да видимо заузимање и посљедњег утврђења.

    13.

    Савладали смо успон до Драмоша око осам. Прошли смо жицу разбијену у фебруарској бици, много малих гробова, много малих заклона пуних празних чаура. Осјећао се неустојан отужан задах мртвих несахрањених тијела. Кад смо стигли до предњих зидова старе предстраже, речено нам је да узмемо заклон. Како се наредба преносила позади од барјактара до барјактара, чете су тонуле редом, трупкање и шуштање је утихнуло, и нагло је настала мртва тишина…

    Ово је трајало три до четири минута. Изненада један мали човјек искрочи према небу на грудобрану турског утврђења, и стаде. Нико се још увијек није помјерио нити огласио; сви смо журили у ону малу тамну прилику на врху брда тридесет секунди у некој врсти обамрлости, Мартиновић је изашао са два официра и почео да се пење. Штаб, застава Цетињског батаљона, и ми смо слиједили иза, читава падина била је у покрету с батаљонима, бајонетима, заставама.

    14.

    Три дана су трајали преговори са Есадом око предаје – главни услови предаје били су да се његовој војсци допусти да оде медовским путем са пољским батеријама; да сваки Турчин треба да понесе осмодневни следовање хране, коју ће у тој количини да обезбиједе Црногорци; да сви тешки топови буду остављени исправни са својом муницијом.

    Уколико би он одбио ове услове, одмах би се преузео општи напад, и пошти је Есад знао да би град пао, речено му је да би он лично био одговоран за све губитке у људству у једном таквом нападу.

    Гурнић је поткопавањима напао и последње утврђење на Тарабошу, Вукотићеви ровови били су на мање од сто педесет метара од шанчева у равници. Турцима је остало мало муниције, и то углавном обичних граната, са храном најгорег квалитета која би трајала највише недељу дана.

    14.

    Турци су се коначно предали…

    Турски официр био је уредан мали човјек у униформи зелене и златне боје. Умјесто калпака носио је тамно зелени турбан као знак жалости. Његова стража од шест низамија у пуној парадној опреми стајала је иза. Мартиновић се са њима руковао и они кренуше наниже према првом топу. Ја се нађох у групи турских војника која се спотицала преко камења и разбијених парчади гранате, за дугим кораком Црногорца и живахним корачањем малог Турчина.

    Низамији се поново постројише иза топа, онда њихов десетар скину покривач са лежишта затварача. Црногорски тобџија се савио, погледао завртње, отворио и затворио лежиште гранате, одмакао се и салутирао.

    Турски официр је плакао. Сагао се и пољубио топ, и сваки од његових војника га је наизмјенично слиједио.

    Вриједно је помена да су када је топ предат, неке од чета које су долазиле уз брдо почеле да кличу, а истог тренутка се пет-шест људи поред мене окренуло да их утиша. Није било клицања. Барјаци су били једини знак побједе.

    Црногорска војска на Тврдошу

    Попели смо се на Мали Тарабош у 13:30 је и последњи ров био прегледан и турски официр оде журно према граду са својих шест људи. Они су вјероватно били одабрани људи, јер су упркос исцрпљеном изгледу били згодни војници.

    Сви батаљони су сјели на округлом врху Малог Тарабоша и јели своја сљедовања.

    Са Малог Тарабоша могла су се видјети обадва Скадра, стари и нови. Стари је мјесни базар. Налази се на самој обали и спојен је Тарабошем дугачким гвозденим мостом преко Бојане. Нови град је око миљу и по даље. Он заузима велики дио простора, зато што је свака кућа, осим продавница у главној улици, окружена својим вртом.

    Између старог града и новог простиру се градски пашњаци и добар пут.

    Док смо сједјели на Тарабошу, посматрали смо турске јединице како се полако крећу путем, ишчезавају на базару и поново се појављују у великој гомили на страни гдје је срушен мост за Брдицу. Одатле су превожени преко у малим чамцима, и могли су да се виде како се удаљавају низ пут поред Брдице и Барбалуша према Медови и мору.

    Двије трећине њихових редовних војника погинуло је у овој опсади, и три четвртине официра.

    Барјак је кренуо у два и ми смо га слиједили са батаљоном до мостобрана. Ту је био штаб и гомила других угледних личности.

    Поново смо сјели на зид моста да чекамо. Неколико циганчади је тумарало међу војницима, који су их хранили. Ова дјеца су била сама кост и кожа, као и сва сиромашнија дјеца у Скадру.

     

    У два и по су послали војну полицију – не више од сто педесет људи све скупа – да одржавају ред на базару.

    Очекивали смо да штаб крене сљедећи и барјактар Цетињског батаљона, кад нас је један Мартиновићев ађутант запитао да ли би жељели да одмах уђемо, посматрамо улазак и прикључимо се нашем барјаку кад буде наишао.

    Скочили смо са зида и кренули; Док, Лодер и ја у једном реду, Борјо и Вуко позади, с натакнутим бајонетима.

    На другом крају моста била је велика гомила народа размакнута за пролаз. Три Турчина у цивилним одијелима, дугачким капутима, и црвеним фесовима, стајали су сами у средини да нас приме.

    Улазак краља Николе у Скадар

    Оркестар је засвирао. Најозбиљнији од Турака устао је са послужавником на којем је био крчаг вина и чаша. Салутирали смо једни другима и попили сваки по чашу вина, поново салутирали, и пошли даље пролазом између оркестра и свјетине.

    На првом углу се налазила кућа са које се види читав мост. Покуцали смо на врата. Албанци у близини разбјежали су се десно и лијево као да смо кренули да их убијамо. Есад паша им је рекао да ће сви бити поубијани кад црногорска војска уђе у град.

    Врата је отворио један старији човјек с изгледом крајње престрављености. Мјесто је било нека врста складишта, наравно тренутно празно. Попели смо се стубама до другог спрата и пронашли прозор који је гледао на мост. Штаб је дојахао преко моста са својим оркестром и великом заставом.

    И Мартиновић и Вукотић су високи, преко сто деведесет, и обадвојица су били на веома високим коњима. Јахали су један поред другог; пратио их је штаб а иза њега дугачке колоне војника. Њихово кретање се одсликавало у језеру испод до посљедње поручничке сабље.

    Генерали Мартиновић и Вукотић предводе улазак црногорске војске у Скадар

    Генерали су застали на мостобрану због вина (главни Турчин је жестоко набрао свој капут у напору да послужавник довољно високо подигне), а онда пројахали.

    Стрчали смо и упали иза заставе. Пут је најприје водио кроз базар, од једног малог сокачета до другог, прекривеним настрешницама кућа, које су сасвим заклањале небо осим једне стопу широке траке. Гомиле људи су ћутке пиљиле из тамних удубљења отворених тезги. Сваки од тих људи и жена очекивао је покољ те вечери, међутим, њихово држање и изглед нијесу изражавали углавном ништа до равнодушности подстакнуте гладовањем.

    Поново смо се нашли на сунцу док смо пролазили путем преко пашњака. Оне жене које су се плашиле да ће да буду поубијане по мрачним рупама базара сједјеле су овдје у групама, са лицима окренутим унутра, све обучене у своје најсвјетлије боје, баш као и послије експлозије у Бару.

    Међутим, ту је била и једна велика група иностране дјеце заустављена крај пута, са огромним водичем који је стајао испред њих, носио арапски фес са плавом кићанком и држао тробојку.

    Дјеца су нас поздрављала пиштањем и бацала на нас цвијеће. Стајала су на прстима у покушају да пребаце цвијеће преко високих похабаних војника који су пролазили. Ја сам био на пет метара десно од колоне те су ми се нека од њих која су била најузбуђенија упетљала око ногу.

     

    Црногорска задтава на утврђењу Розафа, у позадини се види Тарабош

    Зауставили смо се на великом тргу испред касарне у новом граду. Мартиновић је одржао кратак говор, казао људима да им се оставља на част да се лијепо понашају, и улазак је био завршен.

    Ту ноћ смо преспавали на поду једне собе у хотелу.

    Скадар је био тих. Није било нереда, ни пљачкања, ни пијанчења. Нијесам видио пијаног војника од те ноћи, па све док смо отишли.

    Базар је био претрпан мада су тезге биле затворене, а иза њега сам могао да видим велику гомилу војске и њихове барјаке на падини брда са тврђавом. Упитао сам једног војника из Команско-загарачког батаљона којега сам познавао, шта се догађа. Он ми је рекао да је тога јутра Есад требао да преда кључеве, и пошао са мном кроз изукрштане стазе базара, па уз брдо. Гарда књажевића престолонасљедника била је на капијама, величанствена са црним перјаницима, црвеним прслуцима, плавим панталонама, сјактавим чизмама.

    Неколико метара навише пронашао сам све наше људе на окупу – Црвени крст и Црвени полумјесец заједно, са мјешавином штапских официра из обадвије војске – како стоје на ивици мале заравни испод главне куле тврђаве. На средини заравни било је једно дрво а испод дрвета сто за којим је сједио Есад паша, дебео плав човјек, и књажевић престолонасљедник Данило, прав, црн; обадвојица средњих година.

     

     

    Есад.-паша предаје кључеве Скадра престанаследнику Данилу

    Званична предаја није дуго трајала. Кључеви су ишли од руке до руке и документ или два су потписани. Два генералисимуса су се руковала и Данило се попео на врх бедема да види подизање заставе. Његови гардисти су већ били постројени, а гомила војника је стајала около. Он је одржао кратак говор, застава је истакнута, гардисти свечано поздравили, војници ускликнули, испаљен је плотун, и читава ствар је била завршена – ми се вратисмо на ручак.

    Базар је сад био скоро сасвим непроходан од гомиле. Изгледало је као да су су сва племена дошла у град заједно са својим женама, а свака жена са колијевком на леђима. Једина широка улциа је била закрчена великим топовима, а сваки је вукло око стотину војника. Прашина, врућина, бука и гурање, били су неописиви.

    Дућани су били поново отворени и испред сваког је стајала гомила. У сваком је такође било свечано друштво које је прекрштених ногу сједјело на тезги над својим шољама кафе. Попушили би цигарету или двије, онда попили наискап кафуи почели са још једном цигаретом док се друга кафа не скува.

    Марковић је наишао јашући и зауставио се пет инута да порзаговара док је мој пут био закрчен једним топом. За Есада се, рекао је, претпоставља да се удружио са Џавид пашом из Јањине, близу Валоне, и да се очекују неприлике. Запитао ме да ли бих могао остати ако се појаве Аустријанции и дође до друге опсаде. „Кад се очекују?“, упитао сам. „Вечерас или сјутра, или уопште никада“, рекао је.

    Турци предају заставу краљу Николи

    У међувремену током та три дана Цетиње је било блокирано да би се спријечило да вијести стигну до Аустрије. Било је познато да је Аустрија била спремна да нападне. Аустрија је крволок југоисточне Европе. Она страхује од сваког српског и црногорског успјеха за случај да се њени сопствени милиони словенских поданика не би осмјелили на побуну.

    Аустрија има много разлога за узнемиреност. Постојао је један далматински батаљон који се борио за Црну Гору, све аустријски поданици, сви свјесни да врло вјероватно никада неће моћи да се врате у своју земљу. Срео сам два аустријска десетара који су побјегли да би постали обични војници код краља Николе.

    Аустрија има много агената на Балкану, а главни међу њима су католички свештеници и фратри. Она њих материјално помаже, док Русија плаћа православне свештенике. Аустријски конзул у Скадру био је Есадов присан пријатељ. Он је вјероватно био човјек који је подстакнуо убиство бега Хасана Ризе.

    Прослава освајања Скадра, на Цетињу (илустрација (са насловне странице La Domenica del Corriere)

    Исто тако је и аустријски посланик на Цетињу био нитков своје врсте. Срео сам га тамо кад сам први пут стигао. Био је тамнопут, црнокос човјек са црним брковима, са очима које су изгледале као да су нашминкане. Рекао бих да је било веома вјероватно да је уистину поцртавао ивице капака, што је одиста његовом изгледу давало веома пркосан и романтичан израз. У хотелу (једином хотелу) постоји оно што се зове дипломатским столом за којим Енглези, Французи, Руси, Срби, и други опуномоћени изасланици сједе заједно с притворно пријатељским опхођењем. Овај Аустријанац је увијек јео сам за другим столом.

    Аустријанци нијесу дошли, као што знате, и нема више шта да се пише.

    У Скадру смо остали десет дана, углавном да гледамо турске тврђаве, и угодно путовали натраг према бифтецима преко Барија и Напуља.

    Џојс Кери је био ирски романописац. Обрео се у Црној Гори у октобру 1912. године и у њој боравио шест мјесеци, у вријеме Првог балканског рата. Одликован је црногорском медаљом за храброст и био један од првих који су ушли у Скадар.

    Године 1957, у његовој заоставштини су нађени записи из Балканског рата, као и његови цртежи, те су објављени као књига под насловом „Сјећање на Боботе“. Бојка Ђукановић је 1990. године превела и приредила Керијеву књигу (Универзитетска ријеч, Никшић).