скидање прашине

Најзначајније личности у седам вјекова Подгорице!

2229

 До Другог свјетског рата, најзначанији Подгоричани су Божидар Вуковић Подгоричанин, Марко Миљанов, гроф Иван Вукотић, митрополит карловачки Софроније Подгоричанин, историчари др Никола Шкеровић и др Андрија Лаиновић, градоначелник Нешо Шћеповић, те ликовни умјетник Ристо Стијовић

 Пише: Донко Ракочевић

Записи казују да се Подгорица први пут спомиње 18. августа 1326. године у Которском архиву, у имену Joahnesa de Podgorica. У истом архиву, пет година касније, 1331. године, помињу се Рајко и синови му Богдан и Радован, Подгоричани. Помињу се и у запису у Манастиру Морача, 1326. године. Из контекста записа може се закључити да су били трговци.

„Подгоричани не дају царине на имање у Зети и на Морачи“, пише у повељи којом цар Душан 2. маја 1335. године даје разне повластице Манастиру Хиландару. У Душановој повељи Хиландару 1348. године, помиње се село Момошићи у Зети, а у Повељи из 1355. године, назива се Момишићи. Још краљ Стефан Првовјенчани је Хиландару подложио дио прихода од села Каменице и риболова на Морачи, што је потврдио и цар Душан својом повељом из 1355. године.

Подгорица постаје административно сједиште за Горњу Зету након смрти Балше Трећег (1421) и након преноса власти у Зети на српску деспотовину. Деспотов сестрић Ђурађ Бранковић је 1423 године закључио споразум са Венецијом по коме је Скадар припао Сињорији а Подгорица остала у српској власти.

Важност средњовјековне Подгорице тумачи се и тиме што су знаменити људи своме имену и презимену радо придодавали – Подгоричанин. Учинио је то и Ђурађ Бранковић!

У историјског грађи Подгорица се често наводи у току дугогодишњих борби српских деспота и Млетака за балшићко наслеђе у Зети. Стеван Црнојевић се одметнуо од деспота Ђурађа Бранковића и ставио под заштиту Млетачке републике, те развио млетачку заставу (св. Марка) у Подгорици. У тзв. зетским погодбама од 6 септембра 1455, међу набројаним зетским мјестима која се дају Млецима на управљање наводи се и Подгорица.

Најпознатија и најзначајнија личност из Подгорице свакако је војвода Божидар Вуковић Подгоричанин, рођен око 1460. године у Ђурићима (у близини Везировог моста). У вријеме коначног пада Зете под турску власт, емигрирао је у Венецију где је као успјешан трговац стекао знатан друштвени углед, а као штампар и издавач је дјеловао пуне двије деценије (1519-1540),.

Неуморно је одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешева и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама, него су имале јаког утицаја и другдје на европском истоку, све до Балтика. Све књиге које је штампао имају за садржину текстове најуже црквене литературе, прастаре, одавно преведене и дугом традицијом освештане.

У њиховим предговорима и поговорима, понављао је констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иновјерних“. За те опустошене храмове, „јаже бити к просвештенију и свјетлости светих црквих“, он је издавао „всака писанија црковнаја велицијеми словеси“.

Бавио се и црквено-управним пословима у склопу грчко-српске православне заједнице у Венецији, до смрти, када му је тијело, по његовој жељи, пренесено у манастир Свете Богородице на острву Старчево у Скадарском језеру.

Спомен-биста Божидара Вуковића у Подгорици

Његова спомен биста налази се у Подгорици, у парку наспрам хотела „Хилтон“. На њој пише: „Војводи Божидару Вуковићу Подгоричанину, првом Србину штампару и издавачу“.

Подгорица је 1474. године потпала под турску власт. Често се спомиње као војни логор, средиште у коме се окупљала војска и кретала у рат против Црне Горе. У 16. вијеку има статус касабе, касније шехера.

Подгорица се 1600 године спомиње у једном рукописном запису манастира Хиландар – да је подгорички спахија Димитрије поклонио манастиру једно јеванђеље.

Више записа о Подгорици има у 18. вијеку. Најприје се спомиње догађај из 1707. године када је владика Данило, после освећења  цркве у селу Српска у Зети, затворен од Турака, па су га откупили хришћански становници Подгорице и Зете, а припомогли и поједини подгорички муслимани. У потврди, коју је потписало осам подгоричких првака,  пише да кућа Поповића у Момишићима води поријекло од свештеника који је спасио владику Данила кад је био заточен у Подгорици.

Забиљежено је име Подгорица, у 18. вијеку, у још неколико вјерских записа на иконама, књигама и другим прилозима црквама и манастирима, које су давали хришћански становници Подгорице.

Карловачка митрополија

Карловачки митрополит Софроније Подгоричанин (1705-1711) био је угледни црквени достојанственик рођен 13. децембра 1810. у Подгорици. Замонашио се у Пећкој патријашији. Дуго је био служитељ српског патријарха Арсенија III. Посвећен је за епископа пакрачко-славонског на Спасовдан, 17. маја 1705. године у манастиру Крушедол.

За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедол 23. априла 1710. Потврдну грамату, из које се види да су односи између тадашње Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, добио је од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. Митрополит Софроније умро је 7. јануара 1711. у Карловцима и сахрањен је у Саборној Светониколајевској цркви.

У два натписа у манастиру Хиландару из 1815 године спомињу се два Подгоричанина – Самарџић и Гвозденовић, који су ишли на хаџилук. Помињу се у то доба и протопоп Сава Петрвоић Подгоричанин, па Јован Цек, секретар црногорског владике Петра Првог, који је због крви одбјегао на Цетиње.

За развој ослободилачке борбе Црногораца нарочито је значајно успостављање неспоредних односа Црне Горе и Русије за вријеме владике Данила. Тада су (1710) пуковник Михаило Милорадовић и капетан Иван Лукачевић Подгоричанин, као изасланици руског цара Петра Великог дошли са граматом у Црну Гору да покрену Србе на устанак против Турске. Изасланик Петра Великога био је и Стефан Шаровић Подгоричанин. У руској политици тога доба, значајну улогу играју и гроф Иван Подгоричанин, Георгије Петровић, генерал Иван Зорић Подгоричанин који је завршио најпрестижније руске војне школе и постао љубимац царице Катарине Велике.

Иван Зорић Подгоричанин

Гроф Иван Вукотић Подгоричанин био је први предсједник Црногорског сената који је основао Петар II Петровић Његош. Богат по наследству, 1831. године доноси из Москве руски новац да помогне Црној Гори у развоју. Заједно са Његошем ради на увођењу државних органа и централизацији власти: уводе порезе, развијају спољну политику, побуњују околне народе, неуспјешно нападају Подгорицу. Вукотић се надао да може постати књаз Црне Горе.

У Русији се прославио у бројним биткама. Учествовао је у седмогодишњем рату (1756-1763). Био је у лакој коњици генерала Тотлебена. Представљао је страх и трепет за Кеслински гарнизон за вријеме опасаде и заузећа тврђаве 18. маја 1760. године. Подгоричанин је заробио пуно Пруса, а посебно јунаштво показао је приликом заузећа Берлина, септембра исте године.

За ревносну службу добио је 1765. године “на вјечито располагање” два села: Порхомовку са 105 кућа и Гити са 22 куће, заједно са млиновима и риболовом, а ускоро, 16. маја 1766, добио је и чин генерал – мајора.

Подгоричанин је, потом, послат у рат с Турцима. Трећег јануара 1770.  је атаковао на ријеци Римни на непријатеље са три хусарска пука (600 фојина): разбио је Турке и отео им заставу. Сљедећег дана Турци су добили појачање од око 11000 војника и напали малобројне руске снаге. Само невјероватна и натчовјечанска борба каваљерије генерала Ивана Подгоричанина натјерала их је у бјекство.

Иван Подгоричанин је примљен у украјинско племство, по којем је основу 1800. године тражио од цара Павла Првог да му призна племићки грб и грофовску титулу. Оба захтјева му је руски цар позитивно ријешио.  На пјесму и легенду о Иву Подгоричанину 1982. године скренуо је пажњу научне јавности и Борис Николајевич Путилов.

Ослобођењем Подгорице од Турака, 1879, почиње ново доба развоја и напретка. Подгорица непрекидно расте, највише досељавањем. Према тексту у „Новој Зети“ из 1890 године, подсјећа  се да је на Митровдан 1886. године Миркова нарош отворена на најсвечанији начин, уз говор књаза Николе. Подгорица је тада имала шест хиљада становника.

Подгоричани су дали 18 паша у вријеме турске власти, што свједочи о њиховом великом угледу и јунаштву. Са црногорским књазом данилом сарађивао је познати подгорички јунак Јусо Мучин Крнић. Убиство Јуса Мучина, 1874, од стране сабораца Марка Миљанова, и жестока одмазда турске власти над затеченим православним становништвом у Подгорици и Зети, названа – подгорички покољ, изазвала је велико узбуђење у Црној Гори и осуду јавности у Европи.

Марко Миљанов

Из подгоричког краја су о познати црногорски јунаци, сердари и војводе Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Мијајло Нишин Вучинић, Новак Милошев Вујадиновић… Петар Ораховац (1857-1922) из Орахова (Кучи) постао је 1910. године предсједник Народног собрања Бугарске.

Илија Златичанин (1860-1941) је био трговац и терзија, који спада међу малобројне  хроничаре који су оставили драгоцене записе о добу у којем је Подгорица из типично отоманске постајала црногорска варош. Како Златичанин пише у „Зетском гласнику“ 1935. године, прва школа у Подгорици је постојала у оквиру Цркве св. Ђорђа, и то још од 1760. године, а први учитељ био је поп Тодор. Послије њега, учитељ je био поп Мато Поповић, а онда Мато Златичанин који се школовао у Србији. Мато је школу унаприједио, уводећи буквар!

Подгорицу су својим научним списима, нарочито о прошлости града, задужили др Никола Шкеровић и др Андрија Лаиновић.

Никола Шкеровић

Никола Шкеровић (1884-1972) је био српски историчар, новинар и публициста. На Карловом универзитету у Прагу студирао је славистику, гдје је и докторирао 1910. године.. Професор Цетињске гимназије постао је 1911. године. Бавио се и новинарством пишући за већи број српских листова. Покренуо је и часопис за науку и књижевност ‘Дан’ који је излазио све до Првог балканског рата.

Учествовао је у Другом балканском рату а након рата постаје директор Подгоричке гимназије. Учествовао је и у Првом светском рату а дио рата провео је у логорима у Аустроугарској. После рата све до 1935. био је директор подгоричке гимназије. Био је и политички активан као члан Демократске странке. У Београд се преселио 1940. Од 1946. до 1952. био је директор Архива Србије. Његов син је био револуционар Слободан Шкеровић по коме се данас зове подгоричка гимназија.

Најзначајнија његова историографска дјела написао је у позним годинама. У њима се углавном бави новијом црногорском историјом. Важнији радови: Подгорица и њена околина од најстаријих времена (1930); Преглед историје Црне Горе (1931); Црна Гора у Првом свјетском рату (1963); Црна Гора на освиту XX вијека (1964); Записници Министарског савјета Србије (1952).

Андрија Лаиновић и чланак о Црној Гори који је објавио у француској штампи 23. фебруара 1790. године

Андрија Лаиновић (1903-1986) је студирао историју, компаративну књижевност и француски језик у Београду и Паризу. Већ на студијама почео је да се бави новинарством и сарађивао је са бројним листовима у Црној Гори и Србији. Предавао је од 1927. на Вишој реалној гимназији у Подгорици.

Из политичких разлога премештан је у Ливно а потом у Никшић. Краће време је био директор Ниже гимназије у Бијелом Пољу. до избијања Другог светског рата. До јесени 1943. године радио је у гимназији у Беранама а одатле се склонио у Београд.  Од 1948. године предавао је у Средњој политичкој и Вишој педагошкој школи на Цетињу.

Године 1956. постао је директор Завода за унапређење школства Народне републике Црне Горе. Директор Историјског института у Титограду (Подгорица) постао је 1957. године.

Докторирао је на Сорбони 1956. године са дисертацијом Француски политички утицај у Црној Гори од 1853. до 1860. године. Предавао је историју народа и народности Југославије у новом веку на Филозофском факултету у Скопљу.

Лаиновићева истраживачка интересовања односила су се на историју Црне Горе, Србије и Македоније у 19. и почетком 20. вијека. Написао је велики број чланака и прилога из културне историје, историје градова, историје здраствене културе. Поред ових краћих радова објавио је и следеће књиге: Три Француза о Црној Гори (1949), Кратак преглед прошлости Подгорице (1950) и Побједа на Граховцу 1858. у списима савременика (1957).

Нешо Шћеповић

Нешо Шћеповић био је црногорски бизнисмен и политичар, који је од 1925. до 1940. био градоначелник Подгорице, пуних 15 година. За вријеме његове владавине, направљене су многе зграде, увео је струју у Старој вароши, успоставио авионски саобраћај са Београдом (1938), а до Скадарског језера саградио жељезницу (1927).

Шћеповић је био један од најбогатијих грађана Подгорице и добио је надимак „Сиротињска мајка“ јер је често дијелио свој новац и храну сиромашнима.

Након избијања Другог свјетског рата, Шћеповић се придружио краљевском четничком покрету. Југословенски партизани прогласили су га за непријатеља, а држава је касније конфисковала сву његову имовину.

Ристо Стијовић

Најпознатији подгорички умјетник из предратног периода је вајар Ристо Стијовић (1894-1974)..Студирао је у Београду, Марсеју и Паризу. У Београд се враћа 1928. Радио је и као професор у гимназији. Члан Српске академије наука и умјетности постаје 1962. године. У Подгорици и Београду има легате као самосталне институције.

Поједини Подгоричани су били велики љубитељи књиге, што свједоче записи о њиховим библиотекама. Ровински наводи породицу Морачевић која је имала богату библиотеку. Љубав према књигама била је особина и породице Лаиновић, чији се потомци и данас убрајају у прве људе овог града.