скидање прашине

Да ли је Коминтерна наручила атентат на краља Александра?

1298

Пише: Љубиша Морачанин

Вичући „Живео краљ“, на данашњи дан прије 85 година у Марсељу, бугарски терориста и усташки инструктор Владо Черноземски, алијас Владо Шофер хладнокрвно је изрешетао југословенског монарха Александра Карађорђевића, француског министра спољних послова Луја Бартуа и ратног хероја генерала Жофра. Атентатор се просто прошетао кроз обезбеђење, јер је размак између полицајаца задужених да контролишу масу био десет метара!

Француске љевичарске новине су протестовале због посјете краља Александра, а „Иманите“, лист француске Комунистичке партије, у наслову га је називао тиранином и грозним мучитељем, који шурује с Хитлером. То је било у складу с политиком Коминтерне која се залагала за разбијање Југославије. Тај програм је изложен још 1928. и на Дрезденском конгресу КПЈ, гдје је не само Југославија означена као тамница народа коју треба уништити, већ је као циљ постављено и разарање Србије. Зато је дошло и до сарадње великбугарских, усташких и Коминтерниних терориста. Бугарски историчари наводе да је Владо Черноземски радио као плаћени убица за Коминтерну.

Прича која слиједи, о отварању ресторана „Мали Париз“ у Београду 1932. године, садржи доказе о уплетености Коминтерне у атентат на краља Александра.

Почетком љета 1932. београдском калдрмом је закорачио један држављанин Монака који је већ много година угоститељ и посједује хотел у Жуан ле Пену. Његово име је Роланд Абијате. Сазнао је да у престоницама Балкана недостају луксузна мјеста за добар ноћни провод.

Роланд Абијате (Правдин Владимир Сергејевич)

У Београду су задовољни што један странац хоће да уложи новац у репрезентативни локал европског нивоа. Дипломате, акредитоване у Београду се, иначе, жале да вечери проводе у резиденцијама и да се досађују. Балканске гостионице за њих су неуредне, прљаве и без фантазије.

Посебну пажњу привлачи његова вјереница. Висока, витка и лепа плавокоса, стара око 27 година. Представља се као шведска бароница Фон Колас.

Чим је упознао мало боље прилике и обичаје, проналази просторије за свој ресторан. Била је то кафана „Дрина“, у Бирчаниновој 17, у тадашњем дипломатском кварту. Брзо задимљени бирцуз претвара у првокласни европски ресторан. У једном делу је коцкарница у којој се игра само за високе улоге…

Ресторан зрачи отменом атмосфером. Старо име „Дрина“ више није прикладно. Ново је европско „Petit Paris“ (Мали Париз) и преко ноћи постаје састајалиште београдског крема. То су официри из оближњег Министарства војног и Генералштаба, чиновници из Министарства иностраних дела и, наравно, стране дипломате. И није чудо, у близини су британска, италијанска, бугарска и француска амбасада. На педесетак метара је и централа Велике ложе Југославија. Масони после својих ритуала све чешће и у све већем броју долазе у „Мали Париз“. У коцкарници отварају кредит младим официрима и дипломатама, без досадног инсистирања на враћању дугова.

И данас тај ресторан „Мали Париз“ постоји у Београду

Ова идила траје више од две године. Два мјесеца после атентата у Марсељу, Роланд Абијате оставља пуномоћје пријатељу Ерману Бахману, италијанском пословном човеку, да ликвидира ресторан, и напушта возом Београд, са четири кофера.

Наредних година нико више ништа није чуо о хотелијеру из Монака. Ово би наизглед могло да изгледа као крај приче о човјеку који је променио ноћни живот југословенске престонице. Међутим, знатижељник може данас да прочита на руском сајту о обавештајној служби, слиједе и његови биографски подаци: „Правдин Владимир Сергејевич (он је и Francois Rossi, Roland Abbiat (1904 – 1962). Агент ИНО ОГПУ (Инострани одсек претходника КГБ). Из породице музичара и композитора, држављанина Монака. Рођен у Енглеској. Одрастао у Санкт Петербургу.“

Неколико мјесеци, по одласку Абијатеа из Београда, у његовом столу су пронађене признанице на дуговања преко 120 официра из Министарства војске, из Генералштаба, дипломата из Министарства иностраних дела, као и чиновника Управе двора. То су све били људи који су били упознати са важним државним тајнама, наравно захваљујући положајима које су заузимали. Те 1935. у државној управи, војсци и дипломатији било је неуобичајено много отпуштања и премештања по казни. Неколико самоубистава официра и дипломата никада није расветљено.

Абијате је испунио свој задатак. Сазнао је све детаље и комплетан протокол и начин обезбјеђења путовања краља Александра у Марсељ. Његова вереница ће бити она чувена „лепа плавка“ која ће пренијети оружје атентаторима из Швајцарске у Марсељ.

Постоје докази да је три године касније, у Швајцарској, Роланд Абијат (алијас Владимир Правдин) убио совјетског дисидента Игнаца Рајса, што додатно потврђује да је  радио за Коминтерну. Хаври Клер, професор са универзитета Јејл и један од аутора књиге „Шпијуни: Успон и пад КГБ у Америци„, у часопису New Republic пише: „Роланд Абијат, који је убио совјетског пребеглицу Игнаца Рајса у Швајцарској, 1937. године, смјестио се у Њујорку под маском дописника ‘Правде’, по имену Владимир Правдин и спријатељио се са америчким новинарима као што су били Волтер Липман и И. Ф. Стоун…“

(наставиће се)