ИНТЕРВЈУ

КУСОВАЦ: Монтенегрини се продају за шаку долара!

2532

ДОВОЉНО је рећи Никола Кусовац и зна се о коме је реч. Велики познавалац уметности и културе, историчар уметности, чувар народног блага у Народном музеју и сликарски експерт, обишао је свет одвајајући оригинале од фалсификата и процењујући вредност уметничких дела. Кад год је могао, Никола је исказао свој патриотизам. Учествовао је у спасавању српског културног блага током ратова деведесетих. А, недавно је завештао свој легат удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“. После више од шест деценија рада, сматра да је тако најбоље.

Кусовац нам прича и о мало познатим догађајима из детињства, својим почецима, дружењу са Данилом Кишом, Момом Капором, Добрицом Ћосићем, најзначајнијим српским сликарима…

– Ја сам Србин, са коренима из Црне Горе – каже. – Моја браћа су Монтенегрини. Не Црногорци, већ Монтенегрини! Кажем и ја понекад да сам Црногорац, због оца, а и први попис ме је затекао на Цетињу. Имао сам муке пре неколико година када су ме оџепарили. Мој ђед се звао Никица, али сам ја крштен овде, у Цркви Светог Николе, као Никола. У изводу из матичне књиге, који сам добио из Црне Горе, пише отац Јаков, мајка Радмила, све се уклапа, али уместо Никола – Никица. Док се нису раздвојиле Србија и Црна Гора, добијао сам изводе на којима пише Никола. Али, како се ово догодило, шаљу Никица. Као да не постојим. Мука жива.

Неколико недеља пре почетка Другог светског рата, Николу и мајку је његов отац склонио на Цетиње. Рачунао је да је тамо безбедније, него у Србији.

– Пре рата годину дана смо живели у Краљеву – каже Кусовац. – У јануару 1941. спаковали смо ствари у војни камион и отишли. Отац је остао у Краљеву. Тамо је дочекао шести април. Био је краљев официр. Инжењерац. Мој отац је био творац велике герилске победе над Италијанима. Догодило се то 13. јула 1941. на Кошчелама. То је прва велика савезничка победа у Другом светском рату.

Кусовац каже да је његов отац, када је схватио да немају чим да хране заробљенике, одлучио да их ослободи.

– Тада је дошао чувени Пеко Дапчевић и почео да изводи официре. Мој отац га је упитао шта то ради, а он је одговорио да хоће да стреља „ову фукару“. Јаков је рекао: „Нећеш их стрељати, ниси их ти ни заробио!“ Извадио је пиштољ и запуцао у неки кукуруз. Пеко је херојски побегао.

Кусовац је одмах после средње школе отишао у војску. Веровао је да ће добити пасош да оде код оца, који је као велики противник комунизма, изабрао Јужноафричку Републику.

– Нису ми дали пасош ни кад сам одслужио војску – сећа се Кусовац. – Добио сам га тек после дипломирања, да као историчар уметности видим уметнине у Риму. У то време су сви бежали из Југославије, ја нисам хтео. Отишао сам у амбасаду и рекао да желим да идем код оца. У Јужној Африци сам боравио годину и по. Тамо сам се бавио месарским занатом. Студент генерације на историји уметности, са само једном деветком, постао је месар! Тако је у емиграцији. Сви Југословени су се бавили оним као и ја, Италијани су били грађевинци, а Грци и Португалци су држали бакалнице.

У његовом животу важну улогу одиграо је и спорт. Пре осамнаесте године играо је фудбал у Ловћену, друголигашу са Цетиња.

– У Београду сам играо за истоимени клуб са Карабурме. Требало је да играм у Партизану, али сам се определио за ОФК Београд зато јер је мој отац био један од оснивача клуба. Зарађивао сам добро. Фудбал је у то време био аматерски спорт, али смо добијали додатке за појачану исхрану. Доста новца смо узимали и од клађења – ко ће први запуцати, дати го… Зарађивао сам десет-петнаест хиљада динара, а плата моје мајке је била двоструко мања.

Кусовац је писао и дружио се са многим уметницима – академиком Николом Гвозденовићем, Љубицом Цуцом Сокић, Стојаном Аралицом, Петром Лубардом, Пеђом Милосављевићем… Добрица Ћосић му је био драг пријатељ, једини, како каже, који је озбиљно читао све што напише.

– Имао сам доброг читача, а признајем да сам ја био слаб – каже Кусовац. – Момо Капор се често љутио на мене, говорио је: „Стално ти пишем посвете, а ти их не читаш.“ Капору сам се одувек дивио што памти само есенцију догађаја. То му је много помогло у писању. Често смо путовали заједно и сећам се наших дружења. Ако бих морао да издвојим неко од њих, определио бих се за нашу посету Хиландару. Посета манастиру била је замишљена као заједнички одмор на Атосу, тачније на границама Свете Горе, у Урануполису. Све што се догађало приликом те кратке посете Хиландару, тачније сви разговори што их је Момо водио у манастиру, све битно што је видео, чуо и надасве осетио, нашло се у његовом роману „Хроника изгубљеног града“, чија последња реченица гласи: „Питали су ме после колико сам дуго био на Хиландару. Један дан, једну ноћ и читав живот!“

Познато је да је Кусовац спасавао српско културно благо у ратом захваћеним подручјима.

– Како би нас сачувао, правио сам уметничка братства по ободима српских земаља – у Крки, на Озрену, у Добруну, Тврдошу… Сећам се кад смо у Добруну отварали галерију. Камиони носе мртве, а ја отварам галерију. Испред мене стоји Никола Кољевић и плаче као дете. Плачем и ја. Напољу сваки хлеб, сваки завој много више значи, али ми отварамо галерију. Али, знао сам да се ране забораве, а да ће остати оно што сведочи о нашем трајању. Увек сам разликовао брижне од безбрижних Срба. Није лако прогутати време које је несрпско. Лакше је продати се за шаку долара и прећи на другу страну. Много је теже бити тамо где је тешко.

(извор: Вечерње Новости)