студије

МИСТЕРИЈА КОМУНИСТИЧКОГ ОРГА(НИ)ЗМА: Како је Тито сјебао Србе!

3012

На данашњи дан, 1943. године у Јајцу, створена је Југославија, по стриктним директивама из Коминтерне. Исто као што је наредне, 1944. године (13. маја), створена ОЗНА, како би помогла преузимање пуне контроле над јавним и приватним животом људи, што је изведено револуционарним терором.

Почетком љета 1944. године, Стаљин, по Ђиласу, шаље  Титу поздраве, али и 200.000 долара у кешу и скупоцјену кавкаску сабљу чије су корице и балчак били од сребра и злата, а сјечиво од дамаског челика. Титу је схватио симболику тог поклона.

Мјесец дана по Ђиласовом повратку, Тито 5. јула 1944. шаље писмо Стаљину: „Биће нам потребна највећа Ваша подршка да бисмо могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех у стварању демократске федеративне Југославије… И ја Вас молим за ту помоћ.“

Уследила је и формална молба за инвазију на Србију: „По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа“, затражио је Тито.

На крилима руске армије, Тито улази у Београд 20. октобра 1944. године, и креће пакао за Србе! У наредне двије године његова злогласна  Озна ликвидирала је 45.000 Срба, од којих је огромна већина била потпуно невина. Наравно, ликвидације су обављане без суђења, што је шеф Озне, Александар Ранковић стриктно тражио у неколико наредби својим потчињенима. Завладао је терор над политичким неистомишљеницима и прогон Српске православне цркве!

У другој половини 1946. интензивиран је и процес школовања официра КОС-а у Совјетском Савезу.

И послератни развој Федеративне Народне Републике Југославије, у којој је власт неподељено држала Комунистичка партија, одвијао се по совјетском моделу чије су основне карактеристике биле државна својина и политички монопол. Ни после разлаза Тита и Стаљина (1948) тај модел није напуштен!

У својој студији „Мит о комунистичком југословенсту“, Коста Николић, научни савјетник београдског Института за савремену историју пише:

Југословенски комунисти нису били само идејно везани за Москву као центар светске револуције, већ су себе доживљавали као њене најдоследније следбенике. Све своје успехе, посебно оне везане за спровођење револуционарних мера неопходних за остварење коначног циља, узимали су као потврду везаности за Совјетски Савез и за идеолошке шеме које су одатле прописиване.

Москва је за њих значила не само политички и духовни центар, већ и остварење једног апстрактног идеала – бескласног друштва, нечег што је у потпуности оправдавало њихову егзистенцију у сопственим очима. Вјерност совјетском вођству била је један од најбитнијих елемената активности КПЈ. Стаљин није био само неоспорни и генијални вођа него и инкарнација саме идеје и сањаног новог друштва.

Како у Русији, тако и код нас, комунистичка револуција је изведена насиљем, а антифашизам је послужио као својеврсно оправдавање тог насиља, слично као што су и нацисти покушавали да се бране својим антикомунизмом.

Темељна догма комунизма била је права опсесивна вера да нема социјализма без насиља, да социјализам мора бити принудан. Стварност насиља дотицала је укупан живот друштва, а обележена је посебном забраном сваке политичке опозиције, прогоном неистомишљеника и изазивањем свеопштег страха у народу.

Однос режима према СПЦ довео је до великог смањивања декларисаних верника. Православна религиозност била је у изразитој кризи, па је изгледало да је победа комунистичке религије већ постала историјска реалност. Православље је остало део духовног живота маргиналних слојева становништва.

Комунистички режим се користила свим познатим средствима пропаганде; истрајно је наглашавано „јединство“ (прво у борби против окупатора а после у одбрани револуције) као темељно начело у процесу политичке нивелације друштва без других политичких странака, што је основни принцип свих тоталитарних система.