СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

    Осам вјекова Српске цркве у Будви!

    3115
    Црква Свете Тројице у Будви

    Пише: Донко Ракочевић

    У раном средњем вијеку, Будва је византински град, са грчком војном посадом (гарнизоном) и илиро-романским становништвом, а настањивали су је и грчки и италијански трговци. Словени живе по жупама и били су неколико векова поданици византијског цара.

    Српска црква је у Будви имала посједе и приходе још од XIII века. Претпоставља се да је архиепископ Сава још у вријеме првог путовања у Свету земљу 1229. године од краља Радослава добио посједе у Будви.

    Ту се налазио кастел са православним манастиром посвећен Пресветој Богородици, као и села у непосредној близини Будве: Требоље, Плавница и Бит. Поред двора, који су посједовали у Будви, српски архиепископи су убирали дио прихода од продаје соли са будванске тржнице.

    По легенди, Будва је основана од стране свештеника или калуђера грчког обреда. Међутим, Будва је у средњем вијеку била под Млетачком републиком, pa je доминатна била римокатоличка црква, која је чак имала будванску епископију, највјероватније од средине 12. вијека.

    Тако је било све до 15 вијека када је власт над Будвом и осталим областима Ђурђа Страцимировића, преузео Балша III  и заједно са својом мајком Јеленом обележио наредне две деценије сукобљававајући се са Млетачком. Балша III није дозвољавао епископу Отону Родеру да преузме епископску столицу.

    Да су се Млечани ипак осећали као освајачи, говори нам и чињеница да је Марин Каравело скинуо са олтара Св. Марије у Будви икону Богородице и запленио је. Балша је након успостављања мира захтевао од Венеције да поврати икону страхујући за пропаст великог броја хришћана. Сенат је одговорио да је Каравело одсутан због државних обавеза и да ће се по његовом повратку решити питање иконе.

    Како даљих података о овој икони нема, а предање везује слику тзв. „Госпе будванске“ која се чува у цркви Св. Јована, претпоставља да је Марин Каравело вратио икону Будви. Међутим, овако дарежљив чин мало је вероватан. То је показао М. Антоновић, установивши да је та икона била једна од најпоштованијих реликвија улцињске катедрале, што упућује на закључак да икона никада није враћена у Будву.

    Млечани су били изненађени заузимањем Улциња, Бара и Будве, што видимо из оклевања да се у њих упуте функционери и спремност да се са њима тргује како би се решио спор са Балшом III. Превелики трошкови су такође плашили Млечане. Међутим, Балша III је одбијајући понуде за мир учврстио намеру Млечана да се градови ипак задрже. У Будву је послат потестат са нотаром и двојицом слуга. Будвански потестат био је подређен начелнику у Дривасту. За првог потестата Будве постављен је Захарије Надал.

    Балша III био је приморан на преговоре. Већ крајем 1406. у Венецији су се водили преговори који би требало да окончају сукобе. Будва је била једини град који је Венеција била спремна да препусти Балши, наравно уз извесну провизију. До мира у том тренутку није дошло. Будву су током друге половине 1407. године напустили заповедник Бенедикт Бонфанте и потестат Захарије Надал.

    До склапања мира долази 1408. године по којем Будву са Луштицом и соланама са 1.500 дуката годишње провизије добија Балша III. Незадовољан добијеним, мир није дуго потрајао, те су непријатељства обновљена.

    Венеција је додатно осигурала своја права на источној обали Јадрана откупивши, 1409, од Ладислава Напуљског право на Далмацију. Тиме је легитимисала своју политику, за коју ће морати и даље да се бори. Ако је епископ Родер и преузео своју епископију, у њој се није дуго задржао, јер је ситуација у Будви била јако неповољна. Због тога су и током друге половине 1407. године Будву напустили заповедник Бенедикт Бонфанте и потестат Захарије Надал.

    У таквој ситуацији тешко је поверовати да би се један католички епископ осмелио и остао у својој сиромашној епископији. Како је Будва од 1412. године поново под влашћу Балшића, склони смо да закључимо да католички бискуп свакако није присутан у Будви.

    Овде треба скренути пажњу на сличне примере. Наиме, када је деспот Стефан Лазаревић преузео Београд 1404. године, епископ је напустио град, а његови наследници су били далеко ван своје епископије. Такву политику је наставио и деспот Ђурађ Вуковић на кога су се жалили фрањевци да их прогони. Фрања из Скадра, епископ Дриваста, морао је да напусти своју дијацезу због Балше III и уточиште је пронашао у Венецији. Дриваст је након смрти Балше III припао деспоту Стефану чиме је повратак у дијацезу онемогућен.

    Након краткотрајних сукоба и примирја долази до окончања рата. Мир са Балшом III постигнут је 1412. године и тада му је уступљена Будва, уз обећање да неће злостављати грађане због предаје из 1405. године. Детаљи владавине Балше III над Будвом нису познати. Током 1413. године боравио је у Будви када је издао повељу за манастир Праскавицу.

    Немирно затишје, оптерећено сукобима у свим сферама живота чекало је прилику да се непријатељства обнове. Миром нису били задовољни ни Млечани ни Балша. Балша III је 1419. године обновио своја непријатељства према Млечанима, чиме је отпочео тзв. Други скадарски рат.

    Млетачка флота на челу са Пјетром Лореданом је убрзо након успешних операција на Бојани успела да запоседне Будву 1421. године. Будва је предата на управу Котору.

    Балша III је 1421. године преминуо на двору деспота Стефана Лазаревића, оставивши му у наслеђе невелику земљу и рат са Венецијом. Његову смрт искористила је Венеција заузевши читаво Зетско поморје. Деспот Стефан Лазаревић се није одмах упустио у борбу за наслеђене поседе, већ је покушао преговорима да преузме власт над поседима.

    Приликом склапања примирја 1421. године, Будва је остала под млетачком влашћу. Деспот није одустајао од Будве, сукоби су обновљени током 1422. да би ново примирје 1423. године предвиђало да Будва са соланама у Грбаљском пољу припадну деспоту. До извршења уговора није дошло све до 1426. године. Тада је Будва коначно предата деспоту. Коначни мир потписан је 22. априла 1426. године у Вучитрну, а потписници су били Ђурађ Вуковић, са једне стране, и скадарски капетан Франческо Квирин, са друге.

    На терену је на основу извештаја комисија извршено разграничење. Тако су на основу изјава из Дриваста из 1426. утврђене границе градских дистрикта у Зетском поморју. Између осталог, потврђена су права и јурисдикција православне и католичке цркве. Зетски митрополит је имао надлежност над областима у склопу деспотовине, али је задржавао и власт над црквама и манастирима на млетачким поседима. Његово ограничење јесте да не може да поставља игумане у цркви Св. Петра у Скадру и храму Св. Михаила у Улцињу без сагласности локалне власти.

    Католичке епископије са својим опатијама и црквама задржале су своју власт на обе стране као што је то било за време Балшића. У пракси је ситуација била другачија, млетачка власт и дуготрајни ратови утицали су да и црквена православна и католичка властелинства буду у расулу. Да је ситуација заиста таква, говоре нам чињенице да су се и једна и друга страна оптуживале за непоштовање уговора.

    Деспот Ђурађ Вуковић је водио преговоре током 1431. и 1433. године како би се новим уговором окончали проблеми који су били у Зети. До коначног договара се дошло и потписан је Смедеревски споразум 1435. године. Оно што је битно за Будву, по овом уговору, јесте да је деспоту одобрено да у њој продаје со. Расправљало се и о верским питањима. Обе стране су се обавезале да ће поштовати црквену аутономију.

    Млетачке власти су морале да очувају поседе и приходе православног митрополита, са друге стране, Ђурађ је обећао да ће настојати да осигура права которског епископа над католичким парохијама у Србији, али да оставља папи да реши спор између которског епископа и барског архиепископа о надлежностима ових цркава над парохијама. Немамо податке да ли је Римска курија било шта одговорила и учинила по овом питању.

    У Будви се управо након овог споразума обрео зетски митрополит, у којој је столовао све до 1442. године када се град предао Млечанима. На челу зетске митрополије налазио се Јефтимије. Митрополија се константно повлачила с обале дубље у унутрашњост током XV века услед политичких догађаја и све јачом офанзивом римокатоличке цркве.

    Након 1439. године, није било српске деспотовине. Иако је она пала, власт у Зети није била покорена. Деспот Ђурађ се надао да ће одатле успети да обнови своју државу. Том приликом је издао повеље којима је потврдио повластице Бару и Будви. Убрзо се деспот морао повући из Зете у Дубровник и потом у Угарску. Крајем 1441, прилично наивно је замолио, преко которског кнеза, да Млечани узму под заштиту његова места у Зети. Тада су Будва, Луштица и други поседи истакли заставу Св. Марка.

    Деспот Ђурађ није ништа предузимао за обнову своје власти у Доњој Зети све до 1448. године. Војне акције нису давале резултате, а ни дипломатска мисија, 1450. године у којој је деспот, између осталог, захтевао и Будву, није уродила плодом. Чини се, последњи фактор који је преломио и онако већ запечаћену судбину деспотових градова, па и Будве, јесте прелазак Стефанице Црнојевића на Млетачку страну. Будва је наставила да живи под млетачком влашћу све до 1797. године.

    Православни Будвани, већ прве године под аутро-угарском влашћу,  1797. године, добијају дозволу за изградњу храма посвећеног Светој Тројици. Градња је започела 1798., а завршила се 1804. године. Испред цркве Свете Тројице, са лијеве стране од улаза, налази се гроб најпознатијег приповједача са ових простора Стефана Митрова Љубише, који је уједно био највећи борац за права српског народа.