поглед с истока

Српство је, у ствари, светосавље!

7672

На Сабору у Жичи, на Спасовдан пре 800 година, Свети Сава је окупио крштене Србе да им каже да њих у заједницу не сабира држава, већ Христос, да само кроз Свету Тројицу чинимо заједницу. Тако је настала српска нација!

Пише: Донко Ракочевић

Једну од најбољих дефиниција српства дао је, вјеровали или не, хрватски историчар, социолог и правник Иво Пилар (1874-1933), који се сматра утемељивачем хрватске геополитике. Пред крај Првог свјетског рата, и то у Бечу, објавио је књигу која је прештампана у усташком Загребу 1943. године, у којој између осталог каже:

„Сава је са својим оцем Немањом саградио манастир Хиландар. У светогорском начину хришћанског живота којим је задојен Свети Сава, похрањена је суштина читавог животног знања брушеног хиљадугодишњим малоазијским културним и животним предањем. То животно наслеђе чувано је на Атосу, извору из којег је Свети Сава црпео не само знање већ сву животну мудрост и смисао постојања. Он је положио темеље, створио почетак, а сви каснији Немањићи иђаху путем што им га он бијаше утро. И тако све до дан данас…“.

Пилар је истицао да Срби могу да опстану и без државе, и без војске, али да не могу без Светог Саве и светосавске народне цркве. А то је суштина српства!

Срби су од народа узрасли до нације у време непостојања своје државе и окупације свог државног простора. Захваљујући својој Цркви, Срби су и без државних институција, од етничке заједнице постали завјетна заједница – савез народа са васкрслим Христом, односно вјерујући народ окупљен око Цркве Христове.

Како је писао филозоф и његошолог др Жарко Видовић, Срби су завјетна заједница, а не крвна. У Црној Гори, као и у другим српским земљама, Србин је могао постати свако од соја (као Никитовићи са Дурмитора, од једног пољског пустолова из 17. вијека), под условом да нам је по Богу и стремљењима – брат. Зато све ДНК анализе и генетичарске експертизе, за (не)припадност српској нацији немају никакав значај.

Српско национално питање je заправо црквено питање. Распад српског друштва и отпадање Срба од српске нације – непосредне су последице отпадања српског народа од Цркве и Бога. Када је Црква, у време комуниста, практично била забрањена, није било ни Срба, сви су били Југословени.

Због специфичног поријекла српске нације, безбожништво у српском народу доводи до осипања историјске свијести, а самим тим и до осипања националног бића српског народа. Зато ће све већи повратак Цркви у Црној Гори, дати резултате и у националном смислу, што ћемо видјети већ на наредном попису становништва.