БИСЕРИ МУДРОСТИ

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Српска сагрјешења! (1)

1399
Жарко Видовић (1921-2016)

„Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрјешења!” (Горски вијенац, 198–199).

Зар опет, и – докле?

Кад Црњански, у роману “Сеобе”, каже: “Сеоба има, смрти нема”, он тиме – јасно је из целине романа – не указује на мит о некаквој “сеоби душа”, него на једину стварну опасност која нам прети: на сеобе, разбијање заједнице, губитак, па чак и заборав завичајности. А тај заборав значи нестајање народа у туђој историји: свеједно да ли у турској, аустријској, руској, британској, хрватској или америчкој. О томе говоре последње странице романа:

“Тамо куд су Исаковичи и тај Солдатенволк” (јуначки војнички народ) отишли, као и толики њихови сународници… нема им више ни трага, сем два три имена…”

Смрт јест највеће зло. Али је оно настало из наших (па и српских) “смртних сагрјешења”: из кршења Завета; а то значи: из раскида литургијско–парохијске саборности, заједнице човекове са Богом (заветне заједнице), а самим тим, и заједнице међу људима; духовне, једино истинске заједнице живих душа!

Зато смрт и усамљеност (пакао усамљености, отуђености) иду заједно, као једна иста патња. Зато је Христос Васкрсењем поразио не само смрт него и усамљеност: установио Цркву, спасао заједницу – велику, Небеску, Небеског цара, празничну и тајну, духовну заједницу човекову са Богом и људима. Зато Срби – у истински својој, а не туђој историји – нису ничији “војнички народ” (ни аустријски, ни руски, ни британски!), него Христова заветна заједница, Христов народ!

ТРАЖЕЊЕ СПАСА У ДУХОВНОМ ЗАВИЧАЈУ

У губитку завичајности човеку најтеже пада усамљеност. И вечан живот би бесмртном усамљеном човеку био бесмислен: вечна несрећа! “Бескрајни плави круг. У њему звезда!” Читаве светлосне године је она, у “свом сопственом кругу”, удаљена од сваке друге звезде, те тако човек, јунак романа Црњанског, види своју усамљеност као човекову судбину записану у самом Небу, у звездама!

Зар не помаже ни Христово Васкрсење? Лишен завичаја, Црњански трага за својом “Итаком”; а његов јунак Павле Исакович за својим Цером, Мачвом, Шумадијом, док у Бечу чека пасош за Русију, да тамо, од цара (царице) тражи спас за Косово, свој духовни завичај.

Ту Црњански напушта ритам и тон (можемо рећи: барокно– бирократизованог) славјано–сербског говора српске господе оног доба, да би Павле – сакривен у Бечу, а “ходајући по сећању као по месечини” – о свом завичају одједном проговорио говором Лознице Јована Цвијића или Тршића Вуковог! Јер говори о Церу! У машти је под Цером!

“Свака туђа земља – туга је голема”. Бол сваког грешног човека и песника је носталгија, како то каже и Милица Стојадиновић Српкиња. Јер, човек, по својој Богом даној природи, није космополит или мондиалист да би му завичај могао бити читав свет: ту “врлину” православни човек препушта империјалној идеологији освајача света, искорењених белосветских протува које своју срећу траже у успеху на светском тржи{шту! “Земља наша, мати милионах…”,  а чаша освајача света није Христова, него “Херкулова”, чаша отрова моћи! (Луча Микрокозма, 91–100).

Павле Исакович, међутим, жели да превлада или заборави своју носталгију, те му се чини да ће га усрећити победе, подвизи и признања која би задовољила његову јуначку сујету (јер јунаци су јуноше, као деца су неотпорни на ласкање, похвале и одликовања)! Тај сјајни успех постиже Павле “својим коњем и оружјем”, својом школованом ратном вештином, толико да је задивио и Русе, али изазвао и завист (у поглављу “Росијска команда била је: атака, атака, атака!”).

Но иста та јуначка сујета му је одузела и памет: кад је тражио “и добио аудијенцију” да (тобожњој) “царици руској” објасни српску Косовску трагедију, сурово су га исмејали и насамарили руски официри, јер није (као ни Дон Кихот) умео да разликује курву од царице.

Тако завршава наш јунак: цењен у завичају, исмејан у свету идеологије и светске политике, неспособан и немоћан да у томе свету брани Завет, историјску свест коју би морала да има и да представља српска елита. Судбина жалоснија од Дон Кихотове, који је, такође, (али не тако сурово) исмејан кад је завичајну врлину и морал хришћанског витеза требало да представи и брани пред моћницима “великог света”.

ЗАВЕТ И КУЛТ ЈУНАШТВА

Данас, кад је епски менталитет не само застарео, него и умро, већ давно замењен метафизиком воље за моћ знања!… данас кад он може да буде само музејска вредност, званична идеологија настоји да га прикаже као “непобедиву” живу силу, као масовну подршку власти. А при томе Цркву и Завет третира као “историјску превазиђену” старину, као да је то мумија изложена у државној установи музеја!

Власт жели тако да нас заведе и одржи у “смртном сагрешењу”, да не будемо заветни народ: у томе је и смисао исмевања појма Небеског народа (то јест, Цркве, заједнице живог народа са Христом, Небеским Царем)!

То епско (племенско и паганско) схватање историје и националне заједнице – насупрот црквеном, заветном, светосавском, било је, после пада српске државе, оживело под утицајем азијатизма турске власти и супарништва племена и потурица.

Па, ипак, Српска Православна Црква је – у време обновљене Пећке Патријаршије (1557–1766) – успела да српски народ из трију царства (османлијског, хабзбуршког и венецијанског) уједини у целину заветног народа: лишен државе (земаљског царства), одржао се народ само као Црква – Небески народ у Небеском Царству Христовом, којем не може да смета ни подела народа границама у три различита земаљска царства!

То је било Божке чудо и благодат у Европи подељеној у то време “верским” ратовима, то јест, ратовима против вере! То чудо српске историје – Косовски Завет! – налази свој израз у песмама косовског циклуса (које нису епске, него заветне!), као и у трилогији Његошевој (Луча микрокозма, Горски вијенац, Шћепан Мали).

(Жарко Видовић, у Београду, октобар 1999.)