скидање прашине

Да ли је пaтријарх Гаврило крив за српско страдање у II свјетском рату?

2465

Пише: Љубиша Морачанин

Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процјењивати и оцјењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осјете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941. Исправно превредновање историјске улоге појединих великих догађаја и личности, биће заправо залог и за исправне оцјене готово свих главних токова националне историје.

“Срби су поново пронашли своју душу” – узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта, негдје око поднева, када му је посланик Кемпбел јавио да је пуч дефинитивно успио. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године, Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: “Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.”

Нешто доцније, огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човјек који ће се у јануару 1941. наћи у Београду и упознати кључне пучисте: “Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године, јер смо ми ту револуцију купили.”

Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената о томе да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је побједа, уз пуно шампањца и повике “Успјели смо”.

Како је и колико и због чега вођство Српске правослане цркве учествовало у свему томе? Најбољи одговор дају Мемоари патријарха Гаврила (Дожића), а много тога можемо сазнати и из књиге „Црквена међуигра“ др Данила Грегорића који је био врло близак са Миланом Стојадиновићем и Драгишом Цветковићем, као и из чувене „Историје српске православне цркве“ др Ђока Слијепчевића.

У њемачком издању своје књиге, Грегорић је описао посјету патријарха Гаврила кнезу Павлу и њихов разговор о Тројном пакту, 23 марта 1941. На све кнежеве разлоге и објашњења, патријарх Гаврило је остао упоран: „Црква то не може схватити. У Тројном пакту ми видимо опасност поробљавања. Све наше традиције су тако у опасности и наша национална осјећања су увређена. Србин неће да буде роб… Под вођством свог свештенства, Срби су се борили против Турака и основали своју државу. И данас, када смо поново у опасности, опет је Црква та која хоће и мора да предњачи.“

Према ономе што је сам патријарх Гаврило о себи написао у Мемоарима, он је био центар окупљања политичара из опозиције, а против кнеза Павла и његове политике. Патријарх није скривао да иступа не само у име СПЦ него и у име групе политичара из Удружене опозиције.

У Мемоарима, патријарх Гаврило наводи да је „још у фебруару тражио од свих епископа мишљење о приступању пакту сила Осовине. Истиче, нарочито, извјештаје др Иринеја Ђорђевића, епископа далматинског, и др Николаја Велимировића епископа жичкога „који ме је дубоко дирнуо са својом садржином, у коме је речено све оно што краси српску част и српско оружје, које ни у ком случају не би смело да буде упрљано и доведено на пут који каља нашу прошлост“.

Против воље кнеза Павла, чак и против његове молбе, патријарх Гаврило је сазвао Свети архијерејски сабор, за 27. март. Узнемирен вијестима које су се шириле, Драгиша Цветковић, предсједник Владе затражио је 26. марта хитан састанак са патријархом. Имао је намјеру да му покаже оригинални текст Пакта и објасни због чега је Пакт морао бити потписан. Патријарх му је заказао пријем за 18.00 сати, а непосредно уочи тог термина одложио му је сусрет са сјутрадан (27. марта), уз ријечи: „Па зашто да се журимо, бићемо ваљда живи и сјутра…“

Пуч је, као што се зна, извршен у пола ноћи између 26. и 27. марта. „Био је то најзначајнији тренутак у мом животу, када сам ујутру око 8. сати добио такву информацију, која је била од пресудног значаја, и још се не може оцијенити њен домашај и значај.“, записао је патријарх Гаврило у Мемоарима.

Оно што је патријарх Гаврило радио после саопштења о успјелом пучу, показује још јасније његово активно учешће у припремању пуча. Он је благословио генерала Симовића и пучисте, и пристао да говори на Београдском радију.

Патријарх Гаврило је одржао свој говор 27. марта 1941. године у десет сати, а емитован је преко Радио Загреба и Радио Љубљане. Између осталог, рекао је: „Провиђење нас је управило на прави пут, који је Свети Сава давно и давно указао српском народу. Бог Правде, који нас је увек до сада чувао од пропасти, чуо је глас и наше молитве, и поново нас је спасио од странпутице и скретања са нашег историјског пута. Ако је Бог са нама, шта нам могу непријатељи? Ако је живјети, да живимо у светињи и слободи; ако ли је мријети, да умиремо за светињу и слободу као и многи милиони православних предака наших…“

Својим јавним иступањима на радију и током дана испред Патријаршије, гдје се сјурила маса демонстраната, патријарх Гаврило је своје активно учешће у припреми 27 марта још више разоткрио.

„Младе манифестанте који су се окупили испред Патријаршије, патријарх Гаврило је назвао светосавском децом. И писац ове књиге био је пред Патријаршијом у то време. У групама младих, који су му клицали, било је доста студената комуниста, које сам познавао и лично. То је био дан личног тријумфа патријарха Гаврила, који се био уживио у улогу народног трибуна и неке врсте оца Отаџбине.“, пише др Ђоко Слијепчевић у „Историји Српске православне цркве“.

Својом посјетом патријарху и епископима, око 16. часова 27. марта, генерал Симовић је изразио своју захвалност. „Морам одати признање Вашој Светости. Ваша подршка нас је окуражила и извела народ на улице“, рекао је генерал Симовић испред Патриајршије пред окупљеном масом.

Из казивања др Иринеја Ђорђевића се види да патријарх Гаврило није био усамљен у отпору Тројном пакту: „Када је Регент тражио да помажу политику Тројног пакта, онда је највиша црквена власт (Сабор епископа) недвосмилено одбила да учини то и савјетовала своје свештенике и вернике да стану на страну тада усамљене али храбре и несавладиве Велике Британије.“

Добро обавијештени о свему што се дешавало у Београду, лондонски Тајмс је био обавијештен и о подршци Цркве пучистима. У броју од 31 марта 1941, Тајмс је писао: „За време кризе, која је потресла југословенску нацију, улога коју је одиграо патријарх Гаврило подсјећа на енглеске епископе средњег вијека, када је црква одређивала политику краљева и чувала њихову савјест.“

Не оспоравајући ни у ком погледу родољубље патријарха Гаврила, а критикујући спољну политику кнеза Павла, свјестан безизлазног стања у коме се налазила земља, Димитрије Љотић је написао писмо патријарху Гаврилу и епископима Николају и Иринеју: „На ивици овога амбиса израсло је дрво, које се зове Пакт. И Кнез, који је крив што је земља на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за то дрво, које се зове Пакт. И сада он, заједно са нама виси над провалијом и прима честитања, што нијесмо пали у провалију. Они који раде против Пакта лако ће дрво престругати, али и Кнез ће онда пасти у провалију, као и ми сви заједно с њим… Политичка последица биће расуло државе…“

Димитрије Љотић је молио и апеловао на патријарха Гаврила и епископе Николаја и Иринеја, да се Пакт не обара: „Према томе, ја Вас молим и преклињем да се са Ваше стране не чине никакве ствари које ће нас бацити у пропаст…“

Патријарх и епископи су се оглушили о овај вапај, и фатални ток догађаја узео је свој мах. Отрежњење од цијелога комплекса заблуда, које су биле везане за активно супротстављање Тројном пакту, дошло је одмах после напада сила Осовине на Југославију. Има доказа да је стварност, која је настала после слома Југославије, отрежњавајуће дјеловала и на патријарха Гаврила, али је све то већ било касно, како за њега лично, тако и за СПЦ  српски народ.

„У првом, непосредном, суочењу пучистичких вођа са стварношћу, а тиме и тадашњег вођства СПЦ, показало се да су све њихове патриотске фразе, сво позивање на дух Обилића и на опредељење кнеза Лазара за царство небеско и позивање на национални понос и част, било само штуро самохвалисање: нико ни од пучистичких воша ни од црквених великодостојника није пао у борби са силама Осовине. Разбјежали су се из Београда главом без обзира, чим су 6. априла почеле да падају прве бомбе“, пише др Ђоко Слијепчевић у „Историји Српске православне цркве“.

Дакле, прва последица пуча од 27. марта 1941, био је војнички напад сила Осовине на Југославију. Друга, непосредно произашла из ове, био је слом Југославије и њено територијално черечење. Трећа, веома значајна, раздирање мита о томе да је цио српски народ стајао иза пуча и пучиста.

Упоредо са истицањем заслуга и патријарха Гаврила и епископа за организовање и извршење пуча од 27. марта 1941, припада им и одговорност за све последице које су настале из тога. Према оном што је сам патријарх Гаврило написао о себи у вези са тим, он је „лебдео у херојском епу наше прошлости“. Били су сигурно родољуби и тадашњи епископ СПЦ, али нису имали ни минималног смисла за реалност ни у свијету ни код нас у земљи. Још мање су били објективни према државничкој одговорности кнеза Павла, коме су, сасвим произвољно, оспоравали и родољубље. Све то, укупно узето, изнедрило је страшну трагедију нашег народа и Цркве.