Студије

Све противречности Достојевског

1679

Пише: Зоран Вујасиновић

 Исидора Секулић у свом огледу о Достојевском каже да постоје периоди  када човек добије потребу да размишља о Достојевском по читаве дане и ноћи.

Фјодор Достојевски својим књижевним делом спада у ред највећих светских класика свих времена. Његове идеје и мисли одавно су по снази предвиђања прихваћене као пророчке. Достојевски има и своје опоненте. Oни га називају мрачњаком и реакционаром. Занимљиво је да је Достојевски најпопуларнији руски писац на Западу. Чак и његов главни «ривал» Толстој за живота му је уступио трон највећег руског писца.

У својој чувеној „Пушкинској речи“ у Москви на отварању споменика Александру Пушкину  Достојевски држи свој најпознатији говор. «Смири се горди човече, пронађи себе у себи, овладај собом!».  Говор изазива овације народа.  Неколико месеци касније Достојевски умире. Његова смрт потврђује његов живот. Сахрана Достојевског, по сведочењу многих, била је свенародни догађај који је окупио неколико десетине хиљада Руса у Петрограду.

За своју робију у Сибиру рекао је да је била божији дар и да је тамо, у «Мртвом дому», добио прилику да најбоље упозна Русију. Однос Достојевског  према руском народу најверније је приказан у речима: «О народу не треба судити према оном најбаналнијем у њему, него по дометима које је у стању да досегне».

Улогу Русије у свету види као «потребу руског човека да страда за друге», и да «служи свима». Коља Красоткин у «Браћи Карамазовима» узвикује да хоће да страда за читаво човечанство!  У тој идеји Достојевски види улогу Русије у будућности. Русија неће да влада светом, она хоће да се жртвује за друге и да служи свима.

Достојевски је пре свега Рус. Његово стваралаштво наставља традицију Гогоља и Пушкина, руског «почвеништва», славенофилске идеје и православља. Али Фјодор Михајловић каже и да су Руси једини прави космополити.  За Достојевског је Европа «земља светих чудеса», али и «најмилије гробље».

У «Записима из подземља» Фјодор Михајлович приказује «Кристални дворац» као визију будућег уређења тоталитарног друштва у коме ће све бити одређено и прорачунато. Достојевски се томе супротставља и изговора чувено: «Два плус два су пет!». С обзиром да ће критика «Кристалног дворца» бити забрањена, он поручује да ће му преостати да, ако ништа друго, исплази језик будућој грађевини. Јунак «Записа» неће никакву срећу човечанства саграђену на патњи људи.

Међу онима који проучавају дела Достојевског постоје тезе да су православни ликови у његовим романима најслабија карика. Међутим, Достојевски је православне ликове приказао кроз хиљадугодишње искуство «старчества» у традицији руског народа. Као никада пре Достојевски изводи православни опит као науку о животу.  Због тога Јустин Поповић каже да је Достојевски «апостол православног реализма».  За Достојевског  је православље иманентно руском човеку. Улога Русије је да покаже човечанству «Руског Христоса!» чији се лик неупрљан сачувао једино у Русији.

Достојевски је мајстор противречности и парадокса.  Многи од оних који се баве великим руским писцем из перспективе филолошких наука не слажу се када се о Фјодору Михајловичу пише као идеологу проповеднику, православном учитељу и слично.  Са друге стране, као да се читава православна учења многих истакнутих теолога  заснивају управо на Достојевском. Већ поменути Јустин Поповић о Достојевском говори као о свом учитељу.

Руски митрополит заграничне цркве Антоније Храповицки рангира Достојевског по важности одмах после Библије и цркваних правила. Чак и садашњи папа Франциско не скрива своју фасцинацију Достојевским. Хенри Кисинџер поручује да је потребно читати Достојевског да би се разумео Путин. Макрон цитира Достојевског приликом сусрета са руским лидером. Кинески председник Достојевског убраја у омиљене писце. Ајнштајн: « Достојевски ми даје више од свих научних књига». Непрегледна је војска поштоваоца великог руског писца.

Актуелност Достојевског данас је на тачки усијања. Све људске противречности којима се бавио у својим романима присутне као никада пре. Неко је рекао «читати Достојевског је казна, али не читати га је злочин».