Скидање прашине

ЦРНОГОРСКЕ СЕОБЕ: Седам библијских година!

4100

Ни код једног народа на Балкану  нијесу сеобе ушле  у народну свијест као код црногорског. Од краја 18. до средине 19. стољећа живот се у Црној Гори није дао замислити без сеоба. А све их је изазивала глад и страх од глади. Може се са сигурношћу рећи да од 1810. до 1817. није у Црној Гори било ни једне родне године. Тај временски распон, што подсјећа на седам библијских гладних година, деградирао је Црну Гору, прориједио њено неухрањено становништво до опасне демографске границе. Земљом су се кретали људи налик на сјенке. То је био једини разлог што је житеље овог простора натјеривало да напуштају прародитељска огњишта.

Године 1814. и 1815. остаће у животопису владике Петра Првог забиљежене као историјско раздобље  у коме је он, као „несрећни црногорски митрополит“, био спреман да с читавим црногорским народом напусти завичај.

Када је постало јасно да замишљена сеоба читавог црногорског народа не може бити остварена, а кад је отпала могућност за сеобу једног броја црногорских житеља у земље Монархије, као и варијанта за сеобу у Наполитанску државу, владика је сазнао да је један број Хумаца доведен у положај да мора напустити завичај. Прихватио је њихов план за пребацивање у Одесу, па је у ту сврху писао руском посланику у Цариграду, молећи га да утиче на власти у Украјини да им се осигура смјештај.

Почетком септембра допловили су, преко Цариграда, у Одесу гдје их је с пажњом примио одески ђенерал-губернатор. У складу с царском наредбом од 2. јула 1815, црногорским пресељеницима је стављен на избор статус војних пресељеника или козака, а мјесто за насељавање им је одређено у новоросијском крају. Пошто је свим породоицама исплаћено по 5000 рубаља, Хумци су изабрали село Баљшој Бујалик, у Новоросијској губернији.

Ово је била друга група пресељеника из Црне Горе, прва је била она из Требјесе, настањена у истом крају 1804. Она је своје ново станиште назвала носталгичним именом – Требјеса.

Сеоба Требјешана (1804) и Хумаца (1815) створила је код народа увјерење да је напуштање Црне Горе једини спас.

Послије сеобе Хумаца, на Цетињу су почели да размишљају о могућности сеобе у Угарску, али се од тога одустало јер је владика запазио да у народу није престао гњев против Монархије, због догађаја у 1814. Када је уочио такво расположење, учинио је покушај да један број житеља Бјелица пресели у Србију. О томе је послао писмени захтјев српским властима, а из Србије је приспио одговор да се сви заинтересовани радо прихватају. Од тада ће сеобе у Србију постати честе и наставиће се кроз читав 19. вијек. Ко зна у какве би све тешкоће Црна Гора запала да није било тог демографског одушка.

Видјећи у какву је невољу запао већи дио житеља неких племена, владика је крајем маја 1816. послао поруку Александру Првом, тражећи спас за 800 црногорских породица што су бјежале од глади. Владичин план је настао у фебруару, кад су о њему обавијештене и аустријске власти. Послије тога је настао спонтани покрет за сеобу, па је тешко било задржати било кога, јер је народ био спреман да се од глади „сели и у Турску“.

Укупан број Црногораца спремних да се на лађе укрцају у лукама Боке Которске, износио је 835 личности, а очекивало се да ће њиховим путем ускоро кренути још 1000 житеља.

Средином маја 1817, обавијештен је которски окружни поглавар о жељи пресељеника да се на которској риви укрцају за Русију, одакле су на три трговачка брода кренули 22. маја, 5. јуна и 7. јула према Цариграду. До тада, никад у толиком броју Црногорци нијесу кретали на тако далек и тежак пут.

На путу од Боке Которске до Цариграда пресељници су наишли на временске непогоде, преживјели буру, па је читаво путовање представљало изузетан напор и патњу за мору ненавикнуте Црногорце.

Права драма за црногорске пресељенике почела је у Цариграду. Ту, у цариградској луци, почеле су да их посјећују разне протуве и, прије свега, Портини агенти, да их узнемиравају и буне, одвраћају од пута за Русију, нудећи им златна брда и долине, само да искажу поданичку солидарност отоманском суверену, спремном, као увијек, да им опрости „грехове“.

Тада је на сцену ступио барон Строганов, трудећи се, прије свега, да сачува људско достојанство „тих јадника“, притиснутих вапајима изнемоглих, јауком болесних и крицима дјеце. Да би пресељенике што прије извео из  цариградског пакла, Строганов је заповиједио вођама пута да исплове и крену за Одесу. Због јаког сјеверног вјетра, испловљавање из луке је било немогуће. Стога Строганов, у договору с вођама пута, решава да се пресељеници врате у Црну Гору. Тек тада је настало право очајање међу њима, јер су рачунали, напуштајући Црну Гору, да одлазе на пут без повратка.

Пошто су одбили све побуде султанових агената, изјављујући да је црногорски народ увијек слободу претпостављао сваком земаљском благу, вође пута прекрцали су пресељенике на пет руских бродова и кренули за Црну Гору. Пловидба од Цариграда до Боке Которске представљала је нову одисеју. Она је потрајала више од мјесец дана, а путнике је ухватила епидемија тифуса. Најтеже им је падало да умрле бацају у море. То их је доводило до лудила. Пошто су остали без 24 особе, путници су стигли у Порто Росе, гдје су стављени у карантин. Упозорени од владике да не дају отпор због карантинсих мјера, несуђени пресељеници су се на крјау вратили на своја напуштена огњишта, доведени до просјачког штапа.

Говорећи о тужном одјеку ове сеобе и судбини људи, сердар Саво Пламенац је у једном писму владици истакао: „О, Боже свемогући, је ли може на свијету бити тко несрећнији од нас и како ни једна несрећа мимо нас не може проћи.“

Око 3000 душа, из Цуца и Бјелица и других црногорских племена, који су били спремни за селидбу у Русију, морали су да промијене план и одселили су се у „Скадарску државу“, гдје су их „на бувљаке продавали као стоку“.

(одломак из књиге „Петар I Петровић Његош“, академика Бранка Павићевића)

У књизи академика Ђорђа Пејовића (Исељавање Црногораца у 19. вијеку) у потпуно другачијем светлу се представља барон Строганов, чак се изражава сумња да је он смишљено онемогућио наставак пута Црногораца ка Русији. Пејовић пише да Строганов није могао да схвати чињеницу да руска влада  прима „турске“ поданике као колонисте на својој територији, и учинио је све да их, као бјегунце са „турске“ територије, остави на милост и немилост турским властима, а потом и да их врати у Црну Гору.