Скидање прашине

Султанија Михримах заслужна за обнову Пећке патријаршије!

3991

Ствар око обнављања рада Пећке патријаршије свршена је у породичном кругу на турском двору. У вријеме кад је 1557. године патријаршијска столица додијељена Макарију Соколовићу, најближем Мехмед-пашином рођаку, положај великог везира држао је Рустем-паша, поријеклом Србин из околине Сарајева, сав у рукама султаније Михримах, ћерке мезимице цара Сулејмана, посебно наклоњене Соколовићу, кога је она и оженила својом братаницом Исмихан

Врховни тумач закона у Турској, велики муфтија Ебусууд ел-Амади, могао је само дати повољно мишљење о предлогу да се дозволи рад Пећкој патријаршији. Енциклопедијски образован, назван „последњим великим научењаком 16. вијека“., Ебусууд-ефендија био је један од најупућенијих коментатора Курана и, упоредо с тим, онај законописац који је највише допринио разради и учвршћивања државног права и система Турске.

Најбољи историчари онога времена посматрали су Мехмед-пашу Соколовића и Ебусууд-ефендију најрадије заједно, и као пријатеље и као стубове царства. Велики муфтија је могао разумјети Мехмед-пашину намјеру да се дозволи рад српске патријаршије; поврх тога, он је то лако могао довести у склад са словом и духом исламског закона.

Ако се може наћи бар приближно објашњење зашто се средином 50-тих година 16. вијека јавио у српској цркви покрет за њеним поновним осамостаљењем, остаје питање да ли је управо тада и сам Мехмед-паша Соколовић био у доброј прилици да своје земљаке свесрдно подржи, разумије њихове разлоге и заузме се за њих код султана.

С друге стране, Турци су добро знали да им ваља штитити и подстицати православни пук, ако се желе и даље успјешно носити с католичком Европом. При том се, извјесно, највише мислило на Србе, јер су они, својом улогом, и до тада били најистакнутији.  Српски народ није, због тога, могао и даље остати обесправљен и без своје црквене организације.

Кад обнови рад добијањем султановог берата, Пећка патријаршија ће постати јавна, законита и државна одговорна установа, укључена у њен управни систем и обавезна на сарадњу, јер би њени поглавари могли то бити једино са султановим указом у рукама. Патриjaршија ће окупљати Србе, повезивати уједно њихове локалне и регионалне самоуправе и остваривати им правну илузију о независном животу, у ствари, ефикасније стављати свој народ у службу царства.

Напослетку, у вријеме кад је 1557. године патријаршијска столица додијељена Макарију Соколовићу, најближем Мехмед-пашином рођаку, положај великог везира држао је Рустем-паша, поријеклом Србин из околине Сарајева, човјек силно похлепан, осион и недовољно истанчаног политичког нерва, али сав у рукама султаније Михримах, ћерке мезимице цара Сулејмана, посебно наклоњене Соколовићу, кога је, у ствари, она и оженила својом братаницом Исмихан.

Овај продор двојице земљака, Мехмед-паше и Рустем-паше, сигурно блиских и оним везама које су од историје обично остале сакривене, не само у врх управе Турске, него и у најужи круг царске породице, заслужује пажњу посебно због тога што је султанија Михримах, свемоћна у том кругу. била изузетан познавалац и заштитник исламског и државног закона на својој очевини.

Дакле, ствар око обнављања рада Пећке патријаршије свршена је у породичном кругу. Уз то, везири српског поријекла на Порти, и то највише Мехмед-паша Соколовић, све чешће у додиру и договору са својим рођацима у ризама милешевских калуђера, одиграли су велику улогу у обнављању Пећке патријаршије.

Топузли Макарије, који је постао први патријарх васпостављене Српске цркве, био је, по историчарима,  брат, брат од стрица, или синовац Мехмед-пашин. Недовољно провјерени извори говоре да је он прије тога био архимандрит манастира Хиландара и да је, у тој улози, добио ферман којим султан узима у заштиту српски народ и у коме су назначени темљи за обнову рада патријаршије, од њеног правног положаја до граница њене јјурисдикције.

Патријарх Макарије уступио је свој престо, приближно 1571, синовцу Антонију, херцеговском митрополиту. Антонијев наследник, Герасим, који се помиње као патријарх између 1575. и 1586. године, био је такође рођак Макаријев и, до преузимања патријаршије, вјероватно охридски архиепископ. Династију Соколовића на престолу Српске цркве закључио је Саватије, пострижник требињског манастира и херцеговски митрополит, који је умро непсоредно по устоличењу (1586).

Преузевши Српску цркву док је Мехмед-паша био трећи везир (1557), његови рођаци су остали на њеном челу 30 година, а истовремено су држали и Херцеговску митрополију.

Када су Турци отели Млечанима Кипар, посебном султановом одлуком приходи тог пребогатог острва додијељени су великом везиру Мехмед-паши Соколовићу. Том приликом за архимандрита Кипра постављен је један од Соколовића, а Мехмед-паша му је послао пуну врећу златника.

Зато не чуди што је још за живота о  Мехмед-паши Соколовићу заживјела злоћудна легенда како је он не само неискрен муслиман него и потајно велики хришћанин. Но, у години 1579, када је Мехмед-паша убијен, љетописац манастира Куманице на Лиму, записао је необичне ријечи: „И тогда поврати се закону преступник Мехмед-паша…“

Све ово што су милешевски калуђери обавили у дослуху с једним дијелом турских првака, најзад је почело доспијевати у средиште мотрења појединих струја у политичком и вјерском животу царства. Дошавши до изражаја у последњим деценијама 16 вијека, заступници фанатизма ширили су идеје нетрпељивости и сужавали права хришћанске раје.

Лицемјерно огорчени у свом фанатизму, дизали су главе, после 1579. године, многи притајени или отворени непријатељи Мехмед-паше, међу њима и Коџа Синан-паша, који је својом појавом означио продор Арбанаса у врхове турске управе. И зато, кад су се Срби крајем 16 вијека покренули првим већим бунама, Милешева је одмах похарана, а Синан-паша је наредио да се спале мошти св. Саве.