СКИдање прашине

Жена која је музиком „побиједила“ Стаљина!

3208

Пошто је чуо њен концерт на радију, Стаљин јој је послао новчану награду од 20.000 рубаља. Она је то поклонила цркви. Окуражено пише Стаљину, захваљујући се на поклону и објашњавајући да је све прослеђено онима којима је то потребније. Писмо завршава ријечима да наставља да се моли Господу за његове гријехе. Сви су очекивали одмазду, али…

Марија Вењаминова Јудина (1899-1970) заслужено припада плејади умјетника који су оставили неизбрисив траг у историји. Поред дара који је посједовала за музику, била је и човјек великог срца. Остаће упамћена као неустрашива, борбена, несаломљива и одважна пијанисткиња 20. вијека која је пробудила дозу људскости у великом диктатору Стаљину.

Рођена је у јеврејској породици, али одлучује да се крсти у православној цркви и до последњег дана остаће одана православљу.

Часове клавира учи на чувеном Петроградском конзерваторијуму. Дмитриј Шостакович је био њен пријатељ из класе са којим његује блиско пријатељство до самог краја живота. У паузама својих концерата чита и рецитује радове својих савременика, пјесника и књижевника који су се у својим дјелима обрачунавали са режимом. Марија је на овај начин жељела да их извуче из мрака и представи их широј јавности.

Дружила се са Борисом Пастернаком и прича се да је управо ова велика умјетница прва имала увид у роман „Доктор Живаго“, који врло вјерно осликава живот у Русији од Октобарске револуције до Другог свјетског рата.

Марија ствара у периоду аутократске владавине и чврсте руке Стаљина. Био је то период када су људи нестајали, а за сваки и најмањи отпор или критику се лако губио сваки њихов траг. Колико је људи убијено, прогнано и одведено у радне кампове остаје непознато до дана данашњег. Биле су то године када је религија државни непријатељ. И када се свака религиозна особа кажњавала најстрожом казном, смрћу.

Марија никада није крила своју вјеру, што је за вријеме у коме је живјела било незамисливо. На сваком јавном наступу носила је огрлицу са крстом и никада је није скидала. Редовно је ишла на литургије. Она је у музици видјела спас коме је цијелог живота тежила. Музика је била њен начин да искаже и покаже своју вјеру. На руку јој је ишло и то што је у тим годинама музика била знатно мање под присмотром државних органа у односу на штампу.

Да је живјела једноставно, скромно, скоро испоснички, говори и податак да се никада није шминкала, као и то да није користила козметичке препарате. Увијек је наступала у црној дугој хаљини. Вољела је да свира Бахова дела, јер је у њима налазила елементе Библије. Приликом њиховог извођења, чинило се да држи проповиједи са циљем да музиком отопи камена срца људи.

Да се музиком допире и до најтврђих људи, показује нам ова велика Рускиња. Својим великим даром и љубављу коју је преносила кроз ноте, успјела је на тренутак да заголица и неустрашивог, пријеког, нехуманог Стаљина, који је у земљи био све – Вођа, Лидер, Бог и батина. Стаљин је волио да слуша радио, те је једне вечери чуо пренос њеног концерта. Марија је свирала Моцартово дело за клавир, број 23. Стаљин је, након што ју је чуо, контактирао централу радија и затражио да му се пошаље грамофонска плоча са Маријиним наступом. Плоче није било, али се великом вођи није одговарало са не. Покренута је читава акција како би се Маријино извођење што прије снимило.

Снимљени материјал прослеђен је Стаљину, након чега је Марија добила и новчану награду од 20.000 рубаља које је поклонила цркви. Окуражено пише Стаљину, захваљујући се на поклону и објашњавајући да је све прослеђено онима којима је то потребније. Писмо завршава ријечима да наставља да се моли Господу за његове гријехе које је починио. Иако су сви очекивали одмазду, Марија остаје на слободи. Према записима његових сарадника, након што је прочитао Маријино писмо, Стаљин је неко вријеме остао непомичан у својој фотељи. Величина и јачина Маријине музике огледа се и у томе што је њена плоча последња ствар коју је чуо стари Стаљин. Музиком је „отопила“ звер.

Марија Јудина је надживјела Стаљина и умрла је седамнаест година после великог диктатора. До пада Берлинског зида 1989. године, осим у круговима интелектуалаца, била је позната само на територији Совјетског Савеза. Данас се сматра једним од највећих извођача Бахове музике.

Велелепни храм Христа Спаситеља у самом центру Москве, 5. децембра 1931, срушен је по наредби Стаљина. Средиште духовности руског хришћанства срушено је динамитом. Марија Јудина је дала новац, добијен од Стаљина, за обнову те цркве. Али није се обнова десила за њеног живота, обновљена је тек за владавине Јељцина крајем 20. вијека.