СРПСКA БАШТИНA У ВРАНЕШУ (5)

Љубавни случај попадије Паве и Шеха-паше

1543

Приредио: Иво Јоксимовић (по књизи „Потоње слово о Пави“)

Kњижевник Григорије Божовић 1936. године у листу „Политика“ објављује путопис о Павином Пољу. Подужи текст представља изванредан мозаик његових личних запажања, описа природе, људи, поријекла појединих родова, начина живота и детаља из прошлости овог краја. Човјеку од пера и знања, какав је био Божовић, довољно је било да прошета неким крајем и остави непролазна свједочанства. На примјер, он у Павином Пољу срета једног старца и записује нешто вредније од читавих радова историчара о овом крају: „стари Недељко Јоксимовић још једини, чини ми се, носи стару овдашњу ношњу, ону у којој смо навикли да на сликама гледамо Орловића Павла“. С обзиром да је наш текст намјенски, из Божовићевог записа узећемо само детаље везане за тему овог наслова.

Импресиониран крајоликом Павиног Поља, Божовић узвикује: „Знала су некадања турска господа где им ваља побити колац“! Предњи утисак се не односи на данашње насеље Павино Поље, већ Хасанбеговића Махалу, тадашњи општински центар. Махалу описује као неки „мањи босански градић“: у селу импозантна џамија, огроман хан на два спрата, скоро све куће „на два и три боја, шиндром покривене, све у срчи и светлости, бело окречене…“. Пружила се Махала на издуженој тераси изнад поља одакле се „Павино Поље гледа као длан, као дивна панорама за сита али и господина човека“. Појашњава да је то само једно од села, а да се читава котлина зове Павино Поље – јер је „нека Пава натурила месту своје име“. А затим надахнуто излаже предање о настанку назива котлине.

Божовић каже да се послије Ћор паше и Хајдар паше, појавио на Лиму и неки Шехо-паша. Али, наш Шехо. Да ли је Шехо био „себар или властелин – све једно, тек наш.“ Био способан, постао паша и дали му Вранеш на управу. „Можда је то било крајем петнаестога века. Ту он подигао своје дворе и засудио. А затекао братство Јоксимовиће, досељено по предању из Вучитрна, па чак по гласу тога предања да су и род Бранковићима. Била то кнежевска и поповска кућа. У њој млада, красна и паметна удовица попадија Пава, из стариначке куће Миликића.

Освајачке по лепоти и господству појаве. Бацио око на њу Шехо. Ваљда проговорила у њему крв, хтело му се да има и жену с којом ће говорити родним језиком. Ко зна? Прича само тврди да је попадија Пава освајала лепотом и духовном отменошћу. Можда је то била укрштена Варажанка или Букумирка, па зато и ванредне лепоте планинске. Тек паша јој, наш Шехо, учинио пријатељски предлог. Ко зна због чега? Уосталом, паше наше крви имале су обичај, било под старост, да забораве на Цариграђанке и дођу у свој крај да изаберу по коју сељанку, Туркињу колико су и они сами били…“

И попадија Пава пристала: „Хоћу, али да ми оставиш вјеру и да ми име не пропадне“! За вјеру је било лако, за име нешто потеже али „љубав је и то решила“. Паша више манастира у селу подиже Пави дворац „чији се трагови још означавају“ и које се „место и данас зове Павина ливада“. А цијелу котлину даје Пави у баштину те је „чудној попадији сачувано на тај начин име и остало до данашњега дана Павино Поље“. Божовић на крају каже да је Павa Шеху поклонила три сина: Хасана, Муша и Даута. Од њих настају Хасанбеговићи, Мушовићи и Даутовићи.

Да није сачуван Божовићев запис, данас за ову причу не би знали јер је у Вранешу потпуно нестала. За то постоји само једно објашњење: православни живаљ је поступак посрнуле попадије доживљавао као тешко срамотан чин, зато је случај скриван и заборављен. Нема сумње да је Божовић у Вранешу чуо необичну причу о „лијепој попадији“. Али, није искључено да је у њу понешто убацио, прије свега поријекло поменутих муслимаснких родова. Оштроуман и образован, он је несумњиво увидио непоузданост вранешких предања и схватио да причу о „чудној попадији“ може мало удесити у правцу свог размишљања. Наиме, Божовић је био познат као велики заговорник српског поријекла исламског живља! За њега је била права посластица објавити у тадашњој „Политици“ да су гласити муслимански родови из Вранеша и по оцу и мајци српског поријекла. Зато свој путопис о Павином Пољу завршава овако: „Е, господу је некад родила Пава Шеху. Наша Пава, нашем Шеху“.

Врло је занимљиво да је скоро истовјетно предање сачувано на Златибору, код досељеника из Вранеша. Они кажу да су директни потомци попадије Паве и неког попа Јоксима, који је млад умро или погинуо. Kада су Јоксимова и Павина дјеца одрасла, нијесу могла да поднесу срамоту због преудаје мајке за бега, напуштају Вранеш и насељавају се у селу Љубиш гдје њихови потомци и данас живе. Наравно, имена су овдје фризирана према потреби приче, као у сваком предању о Пави. У потрази за утемељењем ове приче наводимо два податка: према предању вранешких Јоксимовића, крајем 17-ог вијека у боју с Турцима на Каменој Гори погинуо је млади поп Нешко (син кнеза Јоксима), а поменути Јоксимовићи досељавају на Златибор почетком 18-ог вијека (о томе постоји научни рад).

Божовићев текст је изузетно драгоцјен. Прво, то је најстарије предање о настанку назива Павино Поље које је записано у Вранешу. Друго, предање каже да се Павин ђувегија звао Шехо, а не Ахмет-паша како се данас тврди. Треће, и најважније, у њему нема ни помена о прераној Павиној смрти, нити гробовима Паве и паше с крстом и полумјесецом! Да има и зрнца истине у данашњим причама о њиховим наводним гробовима, ваљда би тадашњи житељи Вранеша за то знали а Божовић ни у бунилу не би пропустио да тако пикантним детаљем запечати своју бомбастичну причу. Наравно да би такав податак забиљежио и професор Ђукан Јоксимовић (1936), који обилази Вранеш управо ради истраживања старих некропола и црквишта.

За данашње заговорнике тзв. мултикултуралних пројеката и конструкторе недавно измишљене легенде о „Пави и Ахмет-паши из Павиног Поља“, изложено предање о удаји попадије за турског пашу представља фантастичан материјал. Њему се не може оспорити изворност, и што је за културну баштину Вранеша још важније, разни „стручњаци“ нијесу у њега могли убацивати своје измишљотине јер је „замрзнуто“ на страни 8 „Политике“ од 28. јануара 1936. године. О његовој евентуалној истинитости не можемо полемисати јер у његову корист нема ни једног доказа, као ни за било које друго предање о Пави (жени).