,,СА СЕДЛА И САМАРА" (2)

ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ: Како је бег поклонио Ивањцима цркву

1090
Црква Успења Пресвете Богородице, данас

Јездимо од Црнче навише уз реку ка селу Ивању. Оно је доиста велико, има прилично православнога насеља, школу и цркву. Изгледа да га је и Ћор-паша волео, јер ми показаше место где му је управо била кућа.

Непосредно изнад ове куће је ивањска црква, на једној издвојеној главици, окружена са три стране огромним храстовима. Између двају потока издигло се брдашце као купа. Везано је за планину са северне стране узаном косом, засеченом једном преседлином кад му се сасвим приближује, да би купа била јаче издвојена и да би се њен врх изгубио у зрачном плаветнилу.

На самом врху је дрвена црквица, мала и мила, нискога боја, а висока оштра слемена: то брдски Бихор, као и сва наша друга брда, показују путнику своју готику од почађале и тамно-сиве шиндре, убогу па опет драгу нама, као што су тамо некима миле оштрине и висине Светостеванских звоника или Кремаљских кула изнад московског Китај-града.

Дрвене цркве данас су ретке у нашој земљи. Ја сам видео свега још једну на Кордуну у Главичанима и доста сличну овој и по месту на којем је и по грађевини. Ова, ивањска, од брвна је, ниска у зидовима, а висока и оштра крова клисом покривена. Али је изнутра вешто удешена и украшена дрворезом. Сва из краја у крај, од основа до врхова. Већ по томе се може судити да је православни Бихорац некад неговао резбарију.

Свеколика унутрашња страна зидова црквених обложена је дрворезом. Додуше, не бог зна колико раскошним и прворедним, но опет у једном строго одржаном стилу и по једној јединој уметничкој замисли. Тако су израђене и полице за свеће и другу црквену оставу, тако исто цео иконостас, двери и обоје врата на цркви.

-Па ово је бихорско чудо! – узвикујем ја професору Боричићу.

-Да, али не по уметничкој вредности самој по себи – одговори ми он. -Важна је овде жеља да се храм украси, вредно је то што прости сељачки тесач постаје у неку руку уметник, надахнут осећањем отпора и поноса кад га је зло притискивало.

И одиста. Чим је ова црква дрвена и овако скромна, значи да је грађена у тешком зулуму, да ником не падне у очи, да ником не смета као ни све друго мало и неугледно. Управо да ником не падне на ум да је пали или руши, нити да од њена тесаника подиже куле или, још чешће, млинове. Но, њен неимар није могао сметнути с ума да подиже кућу божју. Забога, цркву човек украшава! У потребне резбарије тај рајетин заборављена имена уноси све своје осећање, свеколики свој ропски понос и топлину.

Неузнемираван ни од кога, прикривен грубо отесаним клисом, тај човек се присећује да су некад подизане толике пребијеле цркве од мрамора и најбоље сиге, урешаване позлатом и високим кубетима, да ни Латини боље и веће нису имали.

Па је, ево, дочекао да се на овој главици, и то тек после бегова допуштења, после турске милости, подижу оваки јади од цркве, а не црква, јер више личи на чобанску појату. Тако је суђено, свеједно. Довиће се. Биће упоран. На силу ће постати вештак. Из пркоса ће од ове криваче наградити цркву. За инат. Њен оштри кров свиће и салиће млечиковим дашчицама у право небо као што је некад свађано главно кубе на Сопоћанима. А теслицом и длетом, бритвом и дубачем којим је некад лажице дубио, начиниће он прилике малим и великим звездама, па приковати по своду као што требује. Хоће, тврда је вера.

Црквени домаћин, старинац ту из села, причао нам је како је ова црква постала.

-Остала је у Бихору само црква у Хазању. Тамо смо ишли о свецима. Али смо гинули на саборима и на путу. Па се то досадило нашим беговима Ћоровићима. А била им је и штета. Зато су одвојили ово мјесто и наградили ову цркву за своје чипчије.

-Зар они?

-Па…они. Одредили ову главицу и рекли да подижемо цркву… та се броји, њихова је хвала и и њихова задужбина… Заиста, нека им је хвала!

(Из књиге ,,Са седла и самара“ 1930. године)

О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.

Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.

Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици.

Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Наводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Косову и Метохији, преточио у књижевна дјела – око 180 приповједака и 440 путописа.

Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.

Како су у Ивању спаљене па васкрсле џамија и црква!