легенда о острву у перасту

Госпа од Шкрпјела крије завјете помораца и тужну судбину Јацинте Кунић

1811
Извор: waytomonte.com

Преко пута Пераста на сред залива налазе се два острва; острво Свети Ђорђе, и друго много познатије и много посјећеније вјековима – Госпа од Шкрпјела – заштитница помораца и рибара. 

Легенда каже да је острво настало негдје почетком XV вијека. Према легенди два перашка рибара, браћа Мортичић, враћајући се из риболова, видјели су на том малом гребену надомак Пераста некакву свјетлост. Кад су се приближили, угледали су икону са ликом Мајке Божје и однијели је у Пераст.

Тада је народ одлучио да на том мјесту подигне цркву у Богородичину част. Икона је била неоштећена кад су је браћа донијела у цркву. Исте ноћи је нестала, а следећег дана, нађена је на истом гребену одакле је и узета. Неколико пута, рибари су икону враћали у цркву, али је она необјашњиво нестајала преко ноћи и чудом се појављивала на врху гребена гдје су је рибари први пут и пронашли.

Пераштани су то схватили као знак са неба и завјетовали се да ће Богородици у част на том мјесту саградити цркву. Људи су почели да насипају камење око хриди. Успјели су да од мора отму око 3000 квадратних метара, направе острво и на њему саграде цркву. Насипање каменом око цркве се и дан данас практикује – 22. јула на дан Св. Марије Магдалене слави се почетак градње цркве и тог дана Пераштани, а и становници околиних мјеста баркама круже око острва и бацају камење око њега. За сигурност цркви, острву и будућим покољењима.

Данашња црква је највећим дијелом настала негдје послије 1667. године, јер је светилиште очигледно настрадало у великом земљотресу који је исте године задесио ово подручје. Једноставних је пропорција, састоји се од једног брода и капеле која је пресведена куполом високом 11 метара, рађеном у византијском стилу.

Поморци су деценијама прије одласка на дуге пловидбе обавезно посјећивали ово светилиште и молили се пред чудотворном иконом за добар вјетар у једрима и мирно море. Био је то читав ритуал којем су, поред помораца који су се спремали на пут, присуствовали сви чланови њихових породица и свештеници. У знак захвалности, поморци су у цркви остављали завјетне плочице које су и дан данас изложене.

Осим завјетних плочица ова црква крије и тужну причу о Јацинти Кунић – пераштанки која је према причама пуних 25 година чекала свог вољеног, а свe то вријеме радила гоблен који се и данас чува и који је својеврсна атракција – јер је један његов дио рађен њеном косом. Од платна је користила дамаст који је тада био веома цијењен, затим разнобојне бисере, а на главе анђела, Госпе и Исуса ставља своју властиту косу.

Када је почела да ради овај гоблен, коса јој је била тамна, а након 25 година – бијела, тј. сиједа. Радила је иглом, под лупом, а на појединим мјестима на квадратном центиметру има око 650 убода иглом. Одатле и стручни италијански назив “пунто питура”, сликање убодом. Постоје приче и да је на крају Јацинта остала без вида.

Извор: travelmontenegro.me