скидање прашине

Бока никад није била хрватска!

3778

Пише: Васко Костић

Сви основци знају (или би требало да знају) да је први, и то самозвани, краљ Хрвата  био Томислав, за којег се тачно и не зна када је владао. Оријентационо се рачуна око 920. до 930. г. а једино се зна да је та „краљевина“ трајала само 4 године. Ширила се према Панонији, а не према Далмацији и јужним српским земљама.

На црквеним саборима у његово вријеме (925-928. г.) донијете су одлуке о забрани словенског богослужења, противно достигнућима читав вијек раније, светих Ћирила и Метода. Сљедећих 40 година никакве хрватске краљевине није ни било, а онда се појавио, такође самозвани, краљ овог пута Хрватске и Далмације, Држислав. То није била независна краљевина (као ни претходна Томиславова) већ под окриљем Византије. Најјужнија граница на Приморју јој је била ријека Цетина недалеко од Сплита.

Први стварно легитимно окруњени краљ Хрватске и Далмације, Звонимир, владао је (1075-1089. г.) у нешто проширенијим границама према југу, али само до Неретве. Истина, он није био византијски, али је био римски вазал у доба папе Гргура ВИИ и поборник Латинске странке. Убили су га његови Хрвати, јер је изневјерио њихова очекивања.

Прва „легитимна“ краљевина Хрватске и Далмације, која је имала нешто шира аутономна права, била је под Коломаном, који је 1097. г. потукао хрватског краља Петра Свачића, али је тек од 1102. г. учврстио своју власт у Хрватској. Но, то није био хрватски него угарски краљ и није имао никаквог утицаја на веће далматинске градове (византијске теме). Он је помјерао своје границе ка југу и преко Неретве, али не јужније од Клека код Неума (каснији „историјски“ излаз БиХ на море).

Након Коломана (од 1167. до 1180. г.) готово читава Далмација је поново била под Византијом, а већ од 1184. г. је почела ера владавине Немањића српским поморјем.

Од тада (1184) па до пропасти Душановог царства (1355) Бока је била главна српска лука. Сјеверни сусјед јој је био Дубровник, који није припадао ни Дамлацији, а о некој хрватској владавини над Дубровником и Боком није могло бити ни говора.

Тако је било и послије пропасти Душановог царства током 65 година превирања, када су се за „Невјесту Јадрана“ многи отимали. Ни тада, не само да Бока није ни дана припадала Хрватској, него у Боки није било ни помена о Хрватима, ни црвеним, ни руменим, ни бијелим, ни црним. Католици су били нешто друго.

Од 1420. г. наступила је ера вишевјековне владавине Боком, Млетачке Републике и Турског царства, када такође није могло бити говора о потпадању Боке (и приморја сјеверно и јужно од ње) Хрватској.

Од средине 1797. посредовањем владике Петра Првог, Боку су велике силе предале Аустрији. Ријеч је о првој, краћој, аустријској управи. То је била висока цијена за виталне услуге које је Аустрија годину дана раније учинила Црној Гори.

Од 1803. до 1815. г. поново су се око „Невјесте Јадрана“ отимали руски царевићи, енглески лордови, француски маршали, црногорски ђетићи, аустријски грофови. О Хрватима у Боки ни тада још није могло бити ни говора.

Од јуна 1815. Бока је трговином великих сила, без питања Бокеља, више од једног стољећа стењала под аустријском чизмом. Тек те 1815. г. био је крај славне и дуговјечне Дубровачке Републике, али се ни тада није могло говорити о границама Боке са било каквом државом или територијом хрватском.

Обзиром на своју историју и извојевана права, Бока и Дубровник су међународним гаранцијама добили такве привилегије какве није имао ни један од осталих аустријских посједа, па ни Хрватска.

Новом административном подјелом почетком 1816. године, Бока и Дубровник су, опет без питања народа, укључени у састав Регије (Краљевине) Далмације, али не и Хрватске. И са владом у Задру, а не у Загребу, са званичним језиком италијанским, а не хрватским. То није била краљевина Хрватска, нити ће бити покушаја да то буде још пуну трећину стољећа, до 1848. г. а и тада је Бока одбила да се присаједини Троједној краљевини Хрватске, Славоније и Далмације.

Тек у другој половини стогодишње аустријске владавине, појавио се дон Срећко Вуловић са похрваћивањем католика у Боки.

Зна се на чијој су страни били Хрвати (част изузецим) у Првом свјетском рату. Ако би се узимала у обзир и „повјесна права“ губитника рата, онда би Бока, Дубровник, Далмација, Истра, Трст,… „повјесно“ припали Аустрији, а никако Хрватској.

Уласком у састав Југославије октобра 1929. и губитници рата добили су своје самоуправне бановине. Савска бановина (Хрватска) добила је обалу од Сушака до ријеке Зрмање, али не и Обровац, што је далеко од Боке. Приморска бановина (Далмација) добила је обалу од Обровца до Клека, што је такође релативно далеко од Боке.

Дубровачки и Которски срез ушли су у састав Зетске Бановине (са Црном Гором). Нагодбама у државним врховима (опет без питања народа) стварањем Хрватске бановине 1939. г. Дубровачки срез је одвојен од Зетске бановине и укључен у Хрватску бановину. Ни тада се Бока није ни граничила са државом Хрватском, јер је све то било у заједничкој држави Југославији.

За вријеме НДХ границе Боке (коју је анектирала Италија) биле су дубоко у Конавлима, тако да је Понта Оштра (Превлака) са Витаљином и Грудом припадала Бококоторској провинцији. Ни за вријеме њемачке окупације, Бока није припадала НДХ. Њемци су цивилну управу препустили Среском начелству Краљевине Југославије под окупацијом. Црна Гора није имала никакву власт у Боки, ни у вријема италијанске ни њемачке окупације.