Скидање прашине

Француски масони су наручили Сарајевски атентат!

3517

Пише: др Мирјана Стојисављевић

Од Берлинског конгреса 1878. године Срби су постали жртве јудеомасона који крајем 19 вијека успостављају контролу над подземним анархистичким европским огранизацијама, чији је огранак био онај под називом „Млада Италија”, али и огранак касније познат као „Млада Босна”, коју квалификују као лијеву анархистичко-комунистичку организацију, блиско повезану са српском анархистичком организацијом „Црна рука“, са којом је обједињује заједничко масонско поријекло и одушевљење Мацинијем и Гарибалдијем, те текстовима руских анархиста и социјалиста.

Погледа ли се каријера једног српског анархисте, члана тајних друштава, под чијом су контролом они били, попут каријере Божине Симића, једног од седам највећих српских агената, установљује се да је започео као завјереник у Мајском преврату 1903, кад је убијен краљ Александар Обреновић; каријеру је потом наставио као комита и члан „Црне руке“ и, што је значајно, као масон, да би постао амбасадор краља Петра и завршио као Титов амбасадор. За Божину Симића, Милош Црњански је писао да је „сарадник Коминтерне”, а Владимир Туцовић, брат Димитрија Туцовића, говорио је да је „међународни хохштаплер”.

Жртва завјере „међународних хохштаплера”, у којој су извршиоци и помагачи атентата били фрамасони, био је Франц Фердинанд, чија је насилна смрт производ смесе система и случаја: „Престолонасљедник двојне монархије био је осуђен године 1912. од стране интернационалне масонерије на једној сједници одржаној у ложи Алпина у Швајцарској” (М. Екмечић), али је ништа мања жртва и његов егзекутор, југословенством и србохрватством фанатизовани Гаврило Принцип, то „случајно име у синергији Великог рата”, који је на суђењу исказао наклоност према масонерији, а чије је анархистичко опредељење указивало да је био обрађене свијести!

Највећа жртва Сарајевског атентата био је несумњиво сам српски народ, који је, крварећи на албанској Голготи, доживио да на његовом невиђеном страдалништву тајне масонске силе утемеље мултинационалну Краљевину СХС.

У Пунтигамовој верзији стенографских записа са суђења сарајевским атентаторима из 1918, за коју је предговор написао Јозеф Колер, тврди се да је Танкосић од француских масона добио новац и оружје за извршење атентата.

Слично је писао и језуита Херман Грубер, који је у двије књиге тврдио да је и пуковник Драгутин Димитријевић Апис био слободни зидар, као што је то за овога аутора био и сам атентатор Гаврило Принцип. Знало се да је Гаврило туберкулозан и да му нема дугог живота. Још један од разлога да се управо он жртвује за уједињење јужнословенских народа била је, дакле, и његова болест.

И убијени и убица били су таоци геополитичке игре кабалистичко-језуитских фрамасона, као и милионаске жртве у пет година најстрашнијег и најкрвавијег рата; ништа мање ни краљ Александар чијег је оца краља Петра, француског масона, масонерија довела на власт Мајским превратом, краљеубиством Александра Обреновића и краљице Драге, наметнувши управо православним Србима југословенску идеја уједињења, која је изворно била масонска. Она је сломила Србе, а у исто вријеме разбуктала хрватски шовинизам.

Југословенски одбор у Лондону, финансиран од владе Србије да шири идеју југословенства, основали су такође масони, који преко Франа Супила намећу Србима да се одрекну Истока и покажу еволуцију према Западу како би дошло до фузије двије нације, српске са хрватском. Мировни уговори и споразуми закључени након Првог свјетског рата били су сви у јудеомасонском духу, а то значи антихришћанском и антимонархистичком, и имали су за циљ да раздијеле и подјарме римокатоличке и православне народе у Средњој Европи и на Истоку.