поглед с истока

Омаж Светој Софији!

3668

Пише: Донко Ракочевић

Да је Цариград изгледао као град из бајке, знамо из казивања средњовјековних путописаца и самих Византинаца. „О, дивотна ли града“, ускликнуо је Филше из Шартра, у 11. вијеку, „како је гиздав, како је лијеп; колико је манастира у њему, колико прелепих палата, велелепних улица и уличица; колико умјетничких дјела да их је милина погледати.“

Живот града кружио је око три велика комплекса зграда: око хиподрома, царске палате и цркве Свете Софије. Сав сјај хиподрома и царске палате са раскошним вртовима и пристаништем, у којој су се у нарочитој одаји, застртој порфиром, рађали цареви, превасходила је величанственост цркве Свете Софије, сазидане и освећене 537. године.

Ниједан опис њеног сјаја није у стању да пренесе више од оскудне представе. Јустинијан није штедио блага да би се од овог храма направила симфонија камена, свјетлости, боје и простора.

Прекрасни брод цркве оивичавају низови стубова од порфира и серпентина, носећи уске сводове на којима почивају галерије. Изнад јачих сводова разапете су полукуполе и изнад њих вазноси се велика купола – купола над куполама православног свијета. Посматрана одоздо, она изгледа као да лебди без тежине, као и „да не почива на масивном мермерном зиду већ да надсвођује просторију клизећи са небеса…“

У јединственом просторном утиску Свете Софије, свјетлост има значајну улогу. Она тече из вијенца прозора ка куполи, продире кроз лунете полукупола и утапа главни простор у бљештаву свјетлину. Ноћу су Византинци имали обичај да ову игру свјетлости настављају свијећа.

На дугим ланцима од коване бронзе, хиљаде свјетиљки висило је са куполе и таваница и бацало на блиставе златне мозаике зидова и сводова, сјај који је у виду језичака клизио глатким површинама бојеног мермера и претварао читав храм у блиставо море свјетлости.

Ова 30 метара дугачка и 55 метара висока задужбина Јустиниканова са својим чудесним куполама надмашивала је свеколике европске цркве. Током девет вјекова, као катедрална црква цариградских и васељенских патријараха, она је предсатвљала само срце православног хришћанског свијета. Под њеним сводовима, душе Руса, Срба и других варвара који су са разних страна долазили да је виде, биле су толико обузете љепотом и величанственошћу, да су после тога многи пагански народи били покрштени.

Године 1453, када су Турци након дуге опсаде, освојили Цариград, претворили су је у џамију. Турци су продирући у варош вршили невиђени покољ грађана по улицама и трговима. Многи грађани  већ су раније напустили куће и манастире, и склонили се у цркву Свете Софије. У страху и молитвама, збијени у храму један до другог, очекивали су спас са неба.

Умјесто анђела спасења, појавили су се Турци који су сјекирама разлупали огроман врата Св. Софије. Као звијери у арени Рима, Турци су се бацили на свој плијен: хришћане! Урлици бола због садизма и од ужаса, разлијегали су се храмом.

Хроничари Дука и Сфранцес, присутни у овом паклу, свједоче да су код побједника избили најгнуснији инстинкти чије су жртве биле дјевојке, калуђерице и дјечаци.

Онда су освајачи скинули ужад са звона на торњевима и почели да повезују под ва човјека у низ. Турци су поскидали појасеве са обешчашћених дјевојака, мајки и калуђерица, и повезивали их с дјецом у дуге поворке. Вриска из грла ових жена, због гнусних злочина, замукла је и уступила мјесто окамњености у болу.

Жалосне поворке робља кретале су се из цeнтра града ка капијама на које су још увијек куљале масе турских војника и башибозука.

Докле год је трајао овај силовити покољ у граду, султан Мехмед II је остао ван градских зидина. Тек у подне, када су му јавили да је варош коначно покорена, одлучио је да уђе у град, свечано обучен, на бијесном коњу, у пратњи својих везира, ушао је у тријумфу кроз главну капију св. Романа, према којој је два мјесеца стајао у највећој напрегнутости ишчекујући побједу.

Од капије се упутио право према храму Св. Софије. Пред главним вратима Велике цркве, султан је сјахао с коња и ушао пјешице у храм. Био је задивљен величанственим изгледом храма, а истовремено га је преплавило осјећање суревњивости на туђ посјед и понијела охолост што је све то сада припало њему као освајачу.

Наједном га је разјарила слика коју је угледао у олтару. Један његов војник разбијао је прелијепи мермер и, занијет својим послом, није ни примијетио султана и његову елиту. Запјенушен од бијеса, султан је замахнуо сабљом на свога вандала, и загрмио: војска је већ узела доста плијена, а њему као побједнику припадају све грађевине. Затим, стишан, наредио је да се у храму одржи муслиманска служба.

Ни пун дан и ноћ нијесу протекли од тренутка када је цар источних Ромеја у Светој Софији примио последње причешће, а већ је испод кубета одјекивала исламска молитва, док су се војници клањали Мухамеду клечећи на сеџадету заједно са својим султаном.

Све Мехмедове наредбе да се сачувају грађевине и украси по храмовима, биле су узалудне. Разарње није престајало. Ломаче су горјеле на све стране. Вандали су вукли најљепше примјерке византијских књига из манастирских библиотека, раскивали златне и сребрне повезе светих књига. А писани текст на пергаменту бацали на ломаче. Тако су пропали најдрагоценији примерци хиљадугодишње културе.

Монаси су у последњем тренутку, по цијену живота, гледали да спасу по неку реликвију, ријетка издања, јединствене рукописе највећих византијских писаца и она дјела хеленских класика која су се могла наћи само у преписима византијских стручњака. Дуго су се послије из Цариграда кришом преносили уникати ријетких књига из закопаних сандука у манастирским двориштима у тајна складишта галија које су пловиле на запад. У њима су Византинци предавали свијету сачуване рукописне преписе не само најзначајнијих византијских писаца, већ и грчких филозофа, пјесника и књижевника јелинске и римске културе.

Запад је вјековима примао ове драгоцености из византинске баштине. У њима је нашао највеће благо што је икад остварило човјечанство.

Главина онога што ми данас знамо о древним временима, посебно о грчкој и латинској литератури, па и о Римском праву, заувијек би била изгубљена да није било образовнаих људи – цариградских писара и преписивача.

Овом нашем времену преостао је само један стални подсетник на духовну снагу Византије: раскош њене умјетности. Никад у историји хришћанства, а богами и било које друге религије, нека од умјетничких школа није успјела да удахне такав жар духовности у свој рад. Византијски теолози нису престајали да истрајавају на томе да религиозни сликари и мозаичари треба да трагају како би одразили представу Бога, а то није био мали захтјев, али у цркавама и манастирима византијског царства, видимо да је то, из дана у дан, из вијека у вијек, постизано. И сачувани мозаици у Св. Софији о томе свједоче.

Mosaïque de de la Porte impériale, Sainte-Sophie (Istanbul, Turquie)