сКидање праШине

ФИЦРОЈ МЕКЛЕЈН: Зашто сам бомбардовао Београд на Васкрс!

5694

 

Пише: Божидар Зечевић

Био је Васкрс, 16. април 1944. године, у лијепо недељно јутро огласиле су се сирене и грађани су полако силазили у подруме и склоништа, већ по навици из ранијих ваздушних узбуна. Београђани су вјеровали да се савезнички авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској, али су их убрзо разувјериле страшне експлозије које су се чуле прво на периферији (Душановац и Пашино брдо), а затим све ближе центру, да би се прави теписи бомби сручили на старо градско језгро.

Тог и следећег дана на Београд је пало 1457 бомби, порушено је 687 зграда, погинуло 1161, а тешко повријеђено 1468 људи и дјеце. Бомбе су пале и на цркву Александра Невског, на болнице и дечје домове, на Каленићеву пијацу, на Бајлонијеву пијацу, а уништено је и породилиште у Крунској улици. Било је то најстрашније бомбардовање главног града Србије у цијелом рату, а по последицама је превазишло и оно њемачко од 6. априла 1941. године.

Том антихитлеровском, демократском и тада прозападном Београду честитали су савезници православни Васкрс на начин какав не бјеше доживио ниједан њихов непријатељ. На једној неексплодираној бомбо могло се прочитати „Срећан Ускрс!“, написано крупним ћириличним словима. Зашто? Чиме су Срби заслужили овај демонски цинизам? Шта им је то скривио главни град једне пријатељске и савезничке земље?

Биће скоро педесет година од како сам, као апсолвент драматургије београдске Академије за позориште, филм, радио и ТВ (данашњи ФДУ), отишао у Шкотску на позив сер Фицроја Меклејна, „последњег Лоренса Британије“, како је сам себе волио да назива, бившег ратног хероја, британског генерала и посланика Доњег дома Уједињеног Краљевства. Прочитао сам био његову књигу Eastern Approasceh, која се својим завршним дијелом односила на искуства са југословенског ратишта, гдје је Меклејн играо веома важну улогу као лични Черчилов представник код Тита и шеф Савезничке војне мисије при Врховном штабу НОВ.

Фицрој Меклејн

Дошао сам на идеју да о њему направим документарни филм. Меклејн  је то одмах прихватио, а мој први филм у својству редитеља и сценаристе прихваћен је и као дипломски рад на Факултету. Дипломирао сам с десетком, а филм „Генерал од Лох Фајна“ уз аплаузе је приказан у такмичарксом програму најстаријег нашег фестивала документарног филма.

Сусрет са живописним сер Фицројем продужио се у дане и ноћи у његовом замку Лох Фајн  у западном побрђу Шкотске, неких стотинак километара од Глазгова, као и доцније, у његовој љетњој резиденцији, у ренесансној палати бившег корчуланског надбискупа, коју му је Броз дао на доживотно уживање. Видеће се да је имао и зашто.

Меклејн је Титу на тацни донио оно што му је Черчил „завршио“, а то је била апсолутна подршка у борби против Драже Михаиловића, кога су до тада савезници подржавали као „првог герлца Европе“. Ратна бомбардовања Србије имала су нарочиту улогу у овом наглом Черчиловом „заокрету“ и сврставању уз комунисте у српском грађанском рату који је 1944. године био на врхунцу.

Иако нијесу имала никакав војни значај, нити су против Њемаца у повлачењу извођена игдје на тлу бивше Југославије, осим у Србији и Црној Гори, ова честа и масивна бомбардовања имала су чисто политички значај. „Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место“, каже данас проф. др Момчило Павловић, директор Институа за сваремену историју. „Забиљежено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: ‘Нека виде четници на чијој су страни савезници.’ То све говори.“

Другим ријечима, требало је српском народу показати уз кога стоје савезници и ко ће из борбе Тита и Драже изаћи као побједник. Или, како је писао Меклејнов савременик и сабрат по оружју Мајкл Лист: „Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде.“

Пребирајући по успоменама уз пуцкетање ватре из великог камина, док је напољу завијао вјетар, сер Фицрој ми је причао о свом бурном животу и авантурама по којима је привукао пажњу Винстона Черчила, чији је близак политички и лични пријатељ постао у годинама рата.

На моје питање, шта му је било најтеже у тим годинама, сер Фицрој је без много размишљања одговорио: „Бомбардовање Србије и Црне Горе 1943-44 године. Био сам свјестан огромних цивилних жртава. То је било Черчило наређење, а ја сам био један од одлучних извршитеља његових планова.“

Тада сам био сасвим млад човјек са прилично површним знањем о ратним збивањима и нисам много знао о том бомбардовању. Али, овако директан одговор и прилично тешко ћутање које је потом уследило, привукли су изненада моју пажњу. Ћутао сам и ја, не желећи да скрећем са ове теме, листајући блок који сам држао на столу.

Најзад, сер Фицрој је проговорио: „Све је почело у Черчиловој резиденцији у Чекерсу, једне јулске ноћи 1943 године. Био сам у Каиру, гдје сам служио у специјалним ваздушним снагама. Премијер ме је позвао да дођем хитно. Када сам пристигао, затекао сам друштво од ког ми се завртјело у глави. Главни шеф Империјалног генералштаба, туце америчких и енглеских генерала и међу њима командант бомбардерског састава британске авијације, мараш сер Артур Харис, кога су доцније назвали Касапин, управо због масивних бомбардовања цивилних циљева. Премијер је устао и рекао: „Управо сма примио једну важну вијест. Сињор Мусолини поднио је оставку!“

Било је то, дакле, у ноћи 24. јула 1943. године. Овај датум био је веома важан не само за даљи ток рата него и за, дотад сасвим споредно, ратиште на Балкану, куда је Черчил био намјеран да пошаље свог младог и амбициозног партијског пријатеља.

„Онда ми је Черчил дао изванредно луцидан приказ стратешке ситуације и онога што желим да обавим у Југославији, са свим детаљима овог задатка“, ипричао ми је даље Меклејн. „Један од њих био је питање Србије, која је имала кључни значај у будућим догађајима. Сазнао сам са изненађењем да има намјеру да изведе низ ваздушних удара по Србији и да ћу ја у томе имати специјалну улогу. У том циљу биће формирана једна специјална ваздушна флота Balkan Air Force која ће имати одлучујући значај у савезничким ваздушним операцијама. Прави шок изазвао је код мене Черчилов одговор на моје питање када би могао да се очекује почетак акције. ‘Што прије’, гласио је одговор.“

И, заиста, Београд је први пут бомбардован 20. октобра 1943. године, као таргетирана мета за низ масивних ваздушних удара који ће уследити током цијеле 1944. године. Затим су узастопце бомбардовани Ниш (15 пута), Краљево (6), Нови Сад (3), Смедерово, Ћурпија, Параћин, Крагујевац, Ковин, Панчево, Прокупље, Рума, Сремска Митровица, Лесковац, Пријепоље, Косовска Митровица, Приштина, Никшић, Цетиње, Пријепоље… Подгорица је сравњена са земљом у више бомбардовања, од којих је најстравичније било 5. маја 1944. године, када је комплетно уништено градско језгро главног града Црне Горе.

Ови напади били су дио Черчилвог плана за сламање српског народа у корист комуниста, чија је ударна песница постао Balkan Air Force а директни извршитељ Фицрок Меклејн, који је те бурне ноћи у Челерсу добио најшира овлашћења.

(наставиће се)

Божидар Зечевић  је водећи српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, оснивач и главни уредник филмског часописа Филмограф.

Био је управник Музеја Југословенске кинотеке. Члан је Европске филмске академије. Члан је Председништва Академије филмске уметности и науке Србије и председник њеног Одбора за филмологију и историју филма.

Као филмски и телевизијски сценариста и редитељ остварио је преко сто документарних и играних филмских пројеката. Награђен Годишњом наградом Радио-телевизије Србије за најуспешнији пројекат сезоне (ТВ серија „Југославија у рату 1941-1945) и Специјалном наградом жирија филмског фестивала „Златни витез“ у Москви за дугометражни документарни филм „Истина о 27. марту“.

 

 

 

о даљњег.