Скидање прашине

МАРКО МИЉАНОВ: Тољага за српске душмане!

4638

(писмо Марка Миљанова – кучком командиру Нову Спасојеву)

Ново, видио си у прво писмо које сам писа Тому с дружином за онога аустринскога посланика; но будући је Томо позват на Цетиње, ти се споразуми с реченом дружином. Може бит’ вама се учињело прећерано да га бијете, како сам ви пријед писа. Ја и сам видим да је прећерано, кад би се гледало с гледишта човјечанскога, али несита сила чојства не заслужује.

Ту смо заслугу познали од Косова досад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жале нас од трускога тирјанства да не под своје метну. Што ћу говорит’ за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да чојек заборави на себе. Ја не би’ тога Аустријанца био ни поганио ка слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘оће тако и ми бисмо друкчије. Но се добро размислите за ово моје тирјанско с њим поступање.

Ми можемо нашу личну увреду праштат и заборављат’, али увреду српскога народа нећу заборављат нити ју и за чам замјењиват’ са задовољством својијем ни другијем. Себе ћу сваку штету чињет колико биднем могућ’, теке српски душман да од мене нема користи.

Моје брбљање, које ми на срце и језик стоји, да прекинем сад. Но, пошто ви се допада да би љепше било друкчије, а ви ајде провате и ово: ако дође ка и што ће доћ’ по свој прилици, реците ви њему од моје стране да се не желим великијем назват’. Ако би пита зашто, ваља му укратко казат’ да он каже аустринскоме ћесару, да би ја ради(ји) у босанске и ерцеговачке планине под ведријем иебом све муке подносит’ њему шгету чињет’ и коју рану српску осветит’, но уживат’ у књажевски чин или ма који други у Арбанију или ђе друго.

Ја би за арбанашки народ свако добро желио и чинио, кад би мога, нека ми Бог зна, но се не може вјероват’ великијема да ће добро учињет’ народу, а то се види на српски народ којега су избавили од Турака у Босну и ‘Ерцеговину.

Реците аустринскоме посланику, да каже његовом цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и ‘Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то српска краљевина, а Срби ће знат’ како ће бит’ благородни својему избавитељу – бисмо му свакојако добро жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо.

Ја, Божа ти вјера, ради(ји) би’ му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз или што више; с једном ријечи: ако ви обећа и поштену ријеч да: да ће цару његову као српскога народа пријатељ говорит, сретите га лијепо, а ако не кћене ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тојаге. Цару и посланику то нека је одговор.

Ако бидне писма од арбанашкога народа, њима ваља одговорит’ ка што сам ви пријед писа, па ако би ви преша за чам још била може те ми писат’.

Војвода Марко