Судбине

    Британски војни аташе – четнички син!

    9849

    Син припадника Динарске четничке дивизије, пуковник Никола Ник Илић од недавно је војни аташе у Британској амбасади у Београду. Рођен је 1968. године у Великој Британији. Под лажним презименом Кастело, био је ангажован на Косову, у оквиру НАТО снага, и дао је велики допринсо очувању црквеног блага, због чега је патријарх Павле тражио да се упознају. Има шесторо дјеце и сва су крштена у Српској православној цркви

    За Британце је Николас, а за Србе Никола. Или, за једне и друге, само Ник. Завршио је престижну Краљевску војну академију Сандхерст, одликован је медаљом за храброст 1993. године, орденом за заслуге у служби 1999. године, а 2006. године краљица Елизабета Друга прогласила га је чланом Реда Британске империје. После ангажмана у Босни и Херцеговини, Сијера Леонеу, на Косову и Метохији, у Ираку и Авганистану, те у Сјеверној Ирској, од недавно је војни аташе у Британској амбасади у београду.

    „Себе сматрам британским Србином, што одражава чињеницу да, уз моје српско порекло, велику захвалност дугујем британској нацији, која је мом оцу омогућила да се досели у Лондон 1948. године, након што је комунизам завладао у његовој домовини”, каже пуковник Илић.

    Никола Илић рођен је у Енглеској 1968. године, као најмлађи од три брата. „Отац је био традиционалних схватања – најстарији брат Александар постао је државни службеник, средњи Сава је свештеник Српске православне цркве, а ја сам одабрао војнички позив.”

    Отац Илија (некадашњи припадник Динарске четничке дивизије) и пуковник Никола у цивилном одијелу

    „Пошто сам рођен у српској породици, мој матерњи језик био је српски. Још се сећам свог првог дана у школи, нисам знао ни реч енглеског! Наравно, због те чињенице морао сам да учим напорније од својих вршњака. Дружили смо се само са српском децом, коју смо упознали одлазећи сваке недеље у цркву.”

    „Мада сам се британској војсци придружио очекујући ’обичну’ официрску каријеру, сукоби у бившој Југославији су ме гурнули у епицентар збивања. У јесен 1992. године сазнао сам да ћу бити распоређен у Босну и Херцеговину као преводилац команданта британског контингента Унпрофора, али под лажним презименом Костело. У британској војсци мало ко је говорио српскохрватски, тако да се од мене доста очекивало. Била је то прва од моје три смене проведене у Босни, у мрачним данима грађанског рата и спорадичног мира”, навео је Илић, додајући да су му српски коријени и углед који је стекао службујући у бившој Југославији били одскочна даска у каријери – слиједили су мандати на Косову и Метохији, у Сијера Леонеу и Ираку.

    Упоредно с војним ангажманом наставио је са стручним усавршавањем, дипломирао на информационим системима, завршио курс за штабне официре. Крајем 2009. године, именован је за заповједника тима британске војске за обуку официра Авганистанске националне армије, гдје је руководио стварањем новог командног кадра од око 3.500 официра и 15.000 подофицира.

    Схватајући да наше читаоце највише интересује како се британски официр српског поријекла осјећао боравећи у оквиру НАТО снага на Косову, Ник Илић наводи да је то је био изузетно тежак задатак, јер било „знатних тензија међу становништвом у областима где се српска мањина још могла наћи”. Његова мисија на Косову као оперативног батаљонског официра почела је септембра 2000. године.

    „Због сопствене безбедности, на Косову, као ни раније у Босни, нисам користио своје право презиме. Ипак, поставио сам себи циљ да сваке недеље присуствујем литургији у Грачаници, а трудио сам се да обиђем што је могуће више српских манастира. Сматрам да о људима треба судити на основу њихових дела, а не речи”, каже Илић.

    „За време боравка у Призрену, својим надређенима пренео сам информацију о тешком положају у коме су се налазили преостали Срби у овом граду. Добио сам задатак да командујем акцијом којом је из Призрена у Грачаницу пренета знатна количина црквене имовине – од икона, до непроцењиво вредних црквених архива, јер је претила опасност да буде уништена. Пошто је глас о спасавању црквених добара стигао и до патријарха Павла, приликом своје посете Пећи он нас је позвао да се сретнемо”, рекао је Илић, додајући да му је сусрет с патријархом причинио изузетну част.

    Сусрет с патријархом Павлом у Призрену 2000. године

    Осим ангажмана на Косову и Метохији, Ник Илић је више пута посјетио Србију од 1989. године. У Србији има рођаке. „Нажалост, сви они су етнички очишћени из Хрватске током операције ’Олуја’ 1995. године. За разлику од старијих, који су се после рата вратили у село Пађене код Книна, млађе генерације нису, већ су остале у Србији”, рекао је он.

    Пуковник Илић каже да српски војник има углед у британској армији. На ту слику веома је утицало држање српске војске на Солунском фронту, о чему су британски и француски војници могли и сами да посвједоче, као и борба против окупатора у Другом свјетском рату.

    Ник Илић говори српски, зна да чита и пише ћирилицом. Каже да је његов отац био добар учитељ. „Упркос искушењу да се код куће говори енглески, отац је увек инсистирао да причамо на српском јер је желео да очувамо нашу баштину. Моја жена је Енглескиња, али моје шесторо деце је крштено у Српској православној цркви и веома су свесни својих српских корена.”

    Отац Ника Илића, Илија С. Илић, за вријеме Другог светског рата је био војник Динарске четничке дивизије Југословенске војске у отаџбини.

    „Отац је децембра 1944. године напустио своје село Пађене код Книна у Далмацији, заједно с мојим дедом и ујаком, када су комунисти пробили њихову одбрану и натерали их да се повуку ка Словенији. У мају 1945. године стигао је у Аустрију, одакле су га Британци најпре пребацили у Италију, па у Немачку, да би на крају дошао у Велику Британију 1948. године и остао у њој. Мајка Љепосава је у Енглеску стигла 1962. године, где се и њен отац већ налазио. Моји родитељи су се упознали и венчали годину дана касније”, каже Ник Илић.

    Једна од великих ствари које је Ник Илић урадио за Србе је обиљежевање 100 година од пробоја Солунског фронта. Водио је британску војну делегацију, на челу са командантом британске копнене војске, на Кајмакчалан и ту је направљена једна врста симулације борбе. Био је ти у замјеник команданта француске копнене војске.

    „Имам шесторо дјеце. Очекивао сам од мушке дјеце да иду у војску, али десило се супротно. Моја ћерка Мелиса креће на војну академију у Сандхурсту и биће шеста особа поријеклом из Србије која је стигла у ту престижну школу. Тако хе она учинила да се војничка традиција моје породице ипак наставља“, с поносом закључује пуковник Илић.