ПРИМЈЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА

Христолики витез – Илија Куч!

3569

Пише: др Владимир Димитријевић

Илија Куч је, као петнаестогодишњак, отишао у хајдуке, придруживши се свом побратиму Раку Ђурићу. Деветнаест година они су били страх и трепет за Турке и Арбанасе зулумћаре, светећи сваки свако недело које би ови Србима учинили. Нападали су и секли главе злочинцима и палили куће онима који би недела чинили. Штитили су Косово и Метохију, Пећаршију и Дечане.

Њих су се непријатељи плашили, али о њима су и песме певали. Марко Миљанов каже: „Арнаути пјевају о Марку и Муси, Мују и Алилу, Јанковићу и Цмиљанићу, котарскијем и сењскијема сердарима, а највише о Илији и Раку“.

Али, ипак, Илија Куч је био заробљен. Он је свог, већ остарелог, побратима Рака покушао да, у зимским условима, преко планина преведе у Васојевиће, где би се опоравили и дочекали пролеће. Пошто је због великог снега и хладноће Рако Ђурић био на ивици смрти, склонили се код неких турских чобана, кријући, наравно, ко су.

Ипак, Турци хватају и везују Илију, а он пред колибом види свог побратима Рака и једног Турчина – обојица су погинули, при чему Илија није успео да сазна како и зашто. Тада им се Илија открије. Миљанов пише: „Они га не кћеше убит` но послаше глас у Ругову и у Пећ, те дођоше с војском. Раку посјекоше главу, набише на колац, па кренуше с њом и везаним Илијом у Пећ, идући од вароши до вароши, и од села до села, шиљући глас народу, ко ће да види Ракову главу и Илију живога! Народ се купио, кудијен су одили, преко пећке, ђаковске и призренске на`ије!“.

Турци су почели да на тргу у Призрену, пред свима, муче Илију да би одао јатаке, али и да би његову славу, не само међу Србима, него и међу Арбансима, који су о њему певали, потамнели. Ако почне да кука и моли за милост, сви његови подвизи биће као дим:„Сад почеше на Илију ударат` жестоке муке, које се измислити могу. Ништа од њи` Турци на Илију изоставили нијесу…“

А Илија је јуначки трпео, као да није у свом телу, па се пронео глас да он није обично, него да је натприродно биће. Марко Миљанов пише: „Мучитељи су се питали: Је ли истина да га не боли тијело од оноликије` мука? Турке је с тијем Илија метнуо у нерасположење, а Србе и Арнауте обрадова, с увјерењем да му није мука трпјет’, но га нека невиђена сила заштићава. Тако су и Турци почели сумњат’, да га кријепи нека божанствена помоћ.“

Турски буљубаша Сулејман Кока гледао је муке дичног Србина из Куча, и намештао на коцу главу Рака Ђурића, Илијиног побратима, а мученик Куч му је говорио: “Пази ми главу Ракову, Сулејман Кока, бре! Па ћу ти и ја твоју пазит’, кад ћу ти ју на колац насадит.“ Тако се касније и збило.

После пет дана, Илију уклањају од очију јавности, јер се стиде његове победе. Настаје духовна светковина, о којој Марко Миљанов пише: „И они Арнаути кршћени и некршћени, који су на села и млого дана и ноћи, у муке провели тражећи прилику да убију Илију и Рака, и тијем себе прославе, сад га ти исти Арнаути хране ка` мајка мало дијете“.“

Арбанаси су, дакле, хранили мученог Илију, па га и миловали и тепали му као детету, дивећи се његовом витешком страдалништву и доброти: “Бивало је Арнаута који му је тако дава` да га умиљато поглачи руком по глави говорећи: ,Е, Илија, да ми бјеше некад твоју главу осјећ` и овако поглачит.“

А Илија Куч се топи од милине због доброте својих дојучерашњих непријатеља, па им каже да му је милије тих пет дана што је мучен и што од њих после тога прима милоште него да је живео читаво столеће: „Мене су слађи пет дана вашије`, но да живим сто година. Мене већ ништа жа` није до једино што не могу Раку казат` како сте нас свесрдно испратили и живот ни мртви поновили. Ја им опрашћем (Турцима); ијетки (љути) су на Рака и мене, тешки смо им и били; но су заслужили, а не бисмо, нека Бог зна! Стога им опет вељу: моје муке и Ракова осјечена глава да им је проста, а народу што чине, то им не би било просто, но проклето њима и ономе ко и `не тука ђе и’ гођ стиже!“

Дакле, Илија својим непријатељима прашта све муке које је поднео, али им не може опроститу муке које су, на правди Бога, задавали његовом напаћеном роду. Какво витештво! Каква христоликост! Он, који није био писмен, живио је Еванђеље Христово – оно о праштању непријатељима. Ипак, то не значи да је он кукавни квази-пацифиста, него је и даље „хајдук те гони хајдуке“ (Његош), витез бранилац „робља свезанога“, који ће, док га Сулејман Кока шаље у тамницу, истом њему поручити: „Али Суљо, сачува` Боже, да те српска пушка и нож не закољу! Надај се томе, Суљо! Неће гора сама бит`, имат ће планина синова који ће превијат` вратове турскије зулумћара – буљукбаша“.

Четири је године Илија тамновао, и по ослобођењу шест година хајдуковао, а зулумћар Сулејман Кока од његове је руке пострадао.

Миљанов ће, у „Примјерима чојства и јунаштва“, овако забележити: “Кад Илија оста без Уроша, прекиде са четовањима и злом које су Турцима заједно чинили. После овога дошао је Илија код мене, јер сам се и ја био склонио од Турака; били смо заједно тринаест година. Упознао сам га из близине и уверио се да се народу само чинило да није трпео болове док су га Турци у Призрену мучили. Ваистину, ако је икада било човека који је могао истрпети бол, био је то он. Не кажем да га није болело, али он је много могао истрпети и себе приморати да се понаша као да га не боли!“

Марко Миљанов се дивио Илији, и оставио спомен на овога витеза „да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.