став

Србин је онај ко то жели, без обзира на порекло!

2496

Пише: проф. др Мирољуб Јевтић

У последњих неколико година запљуснути смо анализама које коришћењем ДНК доказују припадност нацијама. Идеја је да се докаже да су рецимо Енглези – Енглези. зато што имају исто биолошко порекло. Та методологија доказивања припадности неких људи некој нацији је сасвим погрешна. Да кажемо и математички, та је метода сто одсто нетачна.

Нација и генетика немају буквално никакве везе. Нација је друштвена и политичка категорија и са генетиком нема додира.

Погледајмо на следећем примеру како то изгледа. Ко неће да се сложи да су Арапи нација? Анализирајмо затим Арапе. Видећемо да су Арапи Башар ал Асад, председник Сирије, и Омар ал Башир, недавно свргнути председник Судана. И шта видимо – председник Сирије је белац док је Суданац црнац. Каква вам анализа треба да се види да су они припадници различитих раса, а исте етничке нације, пазите етничке, не само политичке нације. Већ ту се види да припадати једној нацији значи имати свест и осећај да тој нацији припадате и да је прихватате као своју, а да биолошко порекло нема никакве везе са тим.

Још је значајнији податак да су народи сасвим мењали расну структуру. Дакле, потпуно су у току историје „испрали” своју претходну расну припадност и претворили се у сасвим другу расу, али су остајали припадници истог народа, односно нације.

Погледајмо нпр. турске серије. Видећемо да масу Турака чине изразити белци. Сетимо се министра иностраних послова те земље Исмаила Џема. Или премијерке Тансу Чилер. Белци су колико и Макрон. С друге стране, нема никакве дилеме да су њихови преци били монголоиди. Фигуративно речено, били су сличнији Кинезима и Јапанцима него садашњим Турцима.

О томе нам један од најзначајнијих историчара Арапа, Филип Хити, каже: „Монголоидни Турци, нови расни елеменат, преузели (су) барјак вере Мухамедове”. Погледајмо данашње Турке. Поред великог броја типичних белаца, постоји већина која је мало тамније пути. А нема ниједног монголода, барем их ја нисам срео, иако сам био много пута у Турској и видео безброј турских филмова. Дакле ти монголоиди су сасвим променили своју расну структуру, али су Турци без остатка.

Коме пада на памет шта је било у садашњој Турској до 1071, до битке код Манцикерта на крајњем истоку данашње Турске, кад је селџучки султан Алп Арслан победио војску византијског цара Романа Диогена. Византија је тада представљала компактну, претежно грчку земљу са седам, осам милиона становника. Процењује се да је после те битке око 200.000–300.000 Туркофона продрло и освојило Византију. После пада Цариграда 1453. Грци су били здробљени. Земља је постала туркофонска. Где је нестало тих седам, осам милиона хришћана, махом Грка? Они су исламизовани и турцизирани. И то је данашња основа Турака из Турске.

Како то изгледа видећемо из следећих података. Султан Мурат из Косовског боја био је син грчке принцезе Јелене, његовог сина Бајазита родила је Гркиња Ђулчичек Хатун. И докле да идемо? Двеста година касније султане рађају Украјинка Хурем и Италијанка Нурбану. Где је ту турска генетика?

Енглески историчар Гибонс то овако представља: „Пошто су једноставно променили име и религију, византијски Грци су се представили пред историју као нова раса и нација која је прихватила нове задатке и тако осигурала дуговечност Византије под исламским рухом.”

За нас је важно да знамо да ми биолошки чисте Турке никада нисмо срели. Војска са којом смо се сукобили на Косову била је, нажалост, претежно етнички грчка преображена у туркофоне. Порекло није играло никакву улогу. Свест је та која их је одређивала.

Уосталом, зашто ићи толико у прошлост. Погледајте у Пријепољу испред музеја споменик подигнут на основу фотографије из 1919. На њему је мајка Ружица Пејовић са два сина – Луком Пејовићем и Алијом Потурком. Данас Алијини потомци говоре да су Бошњаци и да говоре босански, а фигуративно речено, иду на задушнице својој баби Српкињи.

По попису извршеном у „хрватском” Дубровнику из 1890, кад Србија није смела ни да помисли да врши неку пропаганду, више од 90 одсто становника у кући говори српски. Али много је важније да у „хрватском Дубровнику” буквално нико не говори хрватски. Данас велики број праунука тих Срба желе да Срби нестану, не само у Хрватској него и у Прокупљу.

И какве везе има генетика са чињеницом да они сада хоће да буду Хрвати и Бошњаци? Србин је само онај ко то жели, без обзира на порекло.

(извор: Политика)