СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ (3)

Генетичко поријекло Мацура

1286
Грб Удружења Мацуре

Радило се, по свој прилици, о старом српско-словенском становништву долине Мораче, на шта указује и генетика ### Долина Мораче се као словенска жупа помиње још у „Љетопису попа Дукљанина“ у 12. вијеку, и то као дио Подгорја (Србије) ### Фуштићи из Брскова код Мојковца, који имају и предање о саском, рударском поријеклу, сачували су и предање да су од Мацура

Пише: Синиша Јерковић

Мацуре се у историјским изворима први пут појављују у вријеме Морејског рата, а почетком 18. вијека налазимо их у четири далматинска села – Кистањама, Ервенику, Смоковићу и Крушеву. Одатле су се због лоших животних услова расељавали по читавој сјеверној Далмацији, Босни, а можда су стигли и до Пољске, Словачке, Чешке и Украјине, јер и тамо има значајан број људи са овим презименом.

Због тога смо тестирали двије породице у Црној Гори – Синђиће из Роваца, који су ровачки старосједиоци и за које смо вјеровали да би могли бити остаци старих Мацура у Црној Гори, и Фуштиће из Брскова код Мојковца, који су имали породично предање да су „од Мацура“. Нажалост, наше претпоставке нијесу се потврдиле. И Синђић и Фуштић показали су се као несродни далматинским Мацурама, јер су припадали сасвим другој хаплогрупи – I2a Dinaric South.

Презиме Мацура, као што је већ поменуто, присутно је код Пољака, Словака, Русина, Украјинаца. Жељели смо да провјеримо да ли истовјетност презимена повлачи за собом и конкретну генетичку везу између сјеверних и јужних Мацура. Из тог разлога тестирали смо Мацуру из Ћешина у Пољској Шлезији, који припада широј етнографској групи моравско-шлеских Влаха. Ни овог пута није потврђена веза, јер се показало да пољски Мацура припада хаплогрупи Е1б.

Племе Мацура у Црној Гори и генетика

Мацуре у Црној Гори се помињу као „старо племе“ или „стари народ“. Предања садашњих црногорских племена пуна су предања о старом народу, па се тако у Кучима прича о Букумирима, у Бјелопавлићима и Пиперима о Лужанима, у Бањанима о Матаругама, у Дробњацима о Кричима, а у Ровцима и Морачи о Мацурама. Већина тих предања се може свести на неколико карактеристичних заједничких момената:

-Садашња црногорска племена формирала су се на територију коју је раније насељавао неки старији слој становништва.

-Досељени родови су преузимали примат и потискивали старо становништво.

-Стара племена су имала нижи друштвени статус у оквиру новоформираних племена.

Иако су о свим овим племенима писали многи аутори, у овом дијелу о генетици нећемо се бавити сваким од њих понаособ. С обзиром на то да је велико помјерање народа у правцу Црне Горе наступило у периоду надирања Турака у 15. вијеку, али и нешто раније, у оквиру општих сточарских кретања, очекивано је да се цјелокупна структура становништва у ондашњој Црној Гори измијенила.

О досељавању говоре и предања већине црногорских братстава, а као мјеста из којих је ново становништво долазило наводе се Херцеговина, Босна, Метохија, Македонија, Албанија. Тако је предак већине данашњих Морачана – Богић Морачанин, половином 15. Вијека дошао из племена Хота у сјеверној Албанији, предак Ровчана – Никша, у истом периоду је из Грбља у Приморју прешао у Никшић, а његови потомци у Ровца, потомци Богдана Лешњанина из Чева и Љешанске нахије населили су и Ровца и Морачу. О старом становништву, од прије доласка ова три велика рода у Морачу и Ровца, говори се као о Мацурама.

Остало је много топонима који се и данас означавају мацурским именом: Мацур-јама, Мацур-њива, мацурски пут, мацурско гробље и сл. Мацуре се у предањима помињу као крупни и снажни људи, који су водили борбе са данашњим Морачанима, али су свеједно били потиснути и поражени. Мацуре се у истом контексту помињу у предањима Ровчана, Морачана, Пипера, Братоножића и Васојевића, па се може претпоставити да је њихова територија била са центром у Ровцима и Морачи, али да је захватала и рубне дијелове осталих побројаних племена.

С обзиром на распрострањеност, помињање у предањима као о „старом народу“ могли бисмо тумачити тиме да Мацуре нису биле организоване у једнокрвну, једнородну заједницу, као што је то био случај с досељеним брдским племенима, већ да су слично Србљацима у Полимљу, с којима су представљали једну етничку цјелину, били скуп појединаца разнородног поријекла. Радило се, по свој прилици, о старом српско-словенском становништву долине Мораче, на шта указује и генетика.

Једине породице које су до данас остале у Ровцима и Морачи, а да се помињу као дио старог становништва, јесу Синђићи и Дмитрићи, чију најстарију територију предање смјешта у село Грабље у Горњим Ровцима. У том селу се налази и најстарија ровачка црква, Црква Св. Николе. Досељавањем племена Никшића, у 15. Вијеку, ови старосједиоци су помјерени из племенског средишта ка ободима племена, у Сретешку Гору, одакле су се неки раселили и по Морачи. Додуше, за ове двије породице предање не каже да су сигурно од старих Мацура.

Непостојање предања о везама с Мацурама могло би се објаснити и социјалном мимикријом, јер дошљаци нису прихватили старо становништво, које је неријетко скривало, често и искривљавало чињенице о властитом поријеклу. Бити „од Мацура“ имало је негативну конотацију у каснијем племенском животу у Ровцима. Таквих прим,ера има много код свих припадника старих племена у Црној Гори. Узрок томе је свакако и племенска неорганизованост, малобројност и самим тим слаба снага старосједилаца у односу на јака племенска братства дошљака.

Међутим, Фуштићи из Брскова код Мојковца, који имају и предање о саском, рударском поријеклу, сачували су и предање да су од Мацура. Ако и саске рударе у околини Брскова посматрамо у 15. вијеку као већ словенизирану и србизирану групу становништва, ни ова два предања не морају да буду контрадикторна. Да бисмо провјерили предања везана за Синђиће и Фуштиће, извршили смо тестирање на Y-хромозому и једних и других. И Фуштић и Синђић су показали да припадају хаплогрупи I2a Dinaric South, веома карактеристичној за старо српско становништво Херцеговине, југозападне Србије и сјеверозападне Црне Горе.

Овој хаплогрупи припадају неки веома стари православни и муслимански родови у Полимљу и Бихору, који спадају у групу Србљака, али и неки стари родови за које у Бјелопавлићима имамо предање да су остаци Лужана. Ова хаплогрупа показује и директну везу са закарпатским и пољским простором.

Иако ови резултати нису показали директну везу између Мацура у Крајини и потенцијалних остатака Мацура у Црној Гори, видјећемо да ипак откривају један дио приче.

Као што смо већ напоменули, Мацуре не сматрамо једним родом који је водио поријекло од једног претка, већ више територијално организованом групом људи која је имала елементе племенске организације. Као племенски организована, ова група почела је да се растаче у позном средњем вијеку. То племенско име су Мацуре заиста могле донијети са сјевера, али су исто тако још на сјеверу они могли бити састављени од разних етничких елемената – Срба, других словенских племена и словенизираних Германа.

Иако већина истраживача Мацуре, као и сва друга стара племена у Црној Гори, сматра о стацима романских влаха-сточара, изузев неких сумњивих лингвистичких конструкција нема јачих доказа о њиховој „романофоности“.

Већина поменутих племена, било у предањима, било у изворима, помиње се и као становништво долина ријека, а не само планина: Матаруге око Требишњице, Кричи око Таре и Ћехотине, Мацуре око Мораче, Матагужи око Зете, Букумири у жупском дијелу Куча. За већину од њих се и у предањима каже да су имали винограде и бавили се земљорадњом, па је теорија о искључивом влашком, сточарском поријеклу прилично неувјерљива.

Да је до стапања влашких и словенских скупина долазило и да су се једни претапали у друге доказ је и данашња генетика, поготово аутосомална (обухвата свеукупну генетику појединца и по мушкој и по женској линији). Из тог разлога се не може једноставно повући знак једнакости Мацуре = Власи, као што се често досада чинило, нити можемо све старо становништво проглашавати „романским и влашким“. Треба имати у виду да се такво мишљење ослања на предања родова који су се досељавали у Црну Гору махом у 15. вијеку, као што је случај с данашњим Морачанима и Ровчанима. Када они говоре о „старом становништву“, онда је то заправо оно становништво које је у долини Мораче живјело у вријеме Немањића.

Долина Мораче се као словенска жупа помиње још у „Љетопису попа Дукљанина“ у 12. вијеку, и то као дио Подгорја (Србије), у истој области се налази један од најстаријих српских средњевјековних манастира.

Веза Црна Гора и Далмација

Иако су Мацуре прилично стар етноним на подручју Црне Горе, данас у Црној Гори не постоји презиме Мацура (изузев оних Мацура које су тамо досељене или су поријеклом из сјеверне Далмације). На Балкану је презиме Мацура присутно једино међу Србима у Крајини, који су, бар судећи по генетичким резултатима, сви истог рода и поријекла. Интересантно је да су се међу Србима у Крајини сачували као презимена неки стари племенски називи из Црне Горе. Поред Мацура имамо и Кричке-Кричковиће, Матаругиће и сл. Исто тако, Мацуре у Далмацији славе Аранђеловдан исто као и већина Морача и Васојевића.

Долазак једног дијела Срба из Херцеговине и Црне Горе на просторе Далмације, Лике и Крајине опште је позната и историјским изворима потврђена чињеница. То уосталом потврђује и идентично источно-херцеговачко наречје и једних и других, као и елементи народне културе. Већи је проблем успостављање јасно одређеног миграционог правца који би одговорио на питање када и куда су поједини родови из Црне Горе и Херцеговине стигли на подручје Крајине.

Иако за неке породице та веза може да се установи, за добар дио, а међу њима и за далматинске Мацуре, то није случај. С друге стране, пратећи историјска документа, турске, млетачке и аустријске пописе, нека груба слика, или бар временски оквир, може да се дефинише.

Далмација, тачније Равни Котари, у турске руке су пали половином 16. вијека. Након тог периода интензивирано је српско насељавање Далмације из Босне и Херцеговине. Мацуре су могле доћи и тада, у општем таласу српских сеоба. Међутим, један детаљ је вриједан пажње. Мацуре се у Далмацији појављују веома рано у околини два најстарија српска манастира, Крке и Крупе. Мацуре досељене у Бјелајско поље у 19. вијеку из Далмације сачувале су предање да су били „кметови манастира Крупе“.

Ако препоставимо да су далматинске Мацуре у Далмацију дошле из некадашње племенске области Мацура у Црној Гори, да им је племенско име постало презиме, неколико чињеница би могло да употпуни општу слику. Веома је битно напоменути да је манастир Морача, који се и налази у некадашњој племенској области Мацура, према забележеном предању, спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године, кад је обновљен под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Ако је тако значајан духовни центар какав је манастир Морача био похаран и опустио, сасвим је извјесно да је и народ око манастира био расељен у поменутом периоду. Једино што можемо претпоставити јесте да је паљење манастира везано или за неку побуну, или за покушаје супростављања Турцима.

Зета Црнојевића је у том периоду у потпуности пала под Турке. Дио народа је још тада, почетком 16. вијека, могао наћи уточиште у околини Задра, који је још био под контролом Млечана. Никодим Милаш чак наводи да је духовно старање над православнима у Далмацији тад преузео зетски митрополит, што може да показује директну везу између народа у сјеверној Далмацији и Црној Гори. Да ли су Мацуре досељене у Далмацију у том таласу сеобе?

Остаци германских племена (Вандала прије свега) могли су се утопити у словенске сточаре Карпата још у периоду до доласка Срба на Балкан у 7. вијеку, а потом са Србима мигрирати на југ. То би могло бити објашњење за постојање И1-З63 и код Русина на сјеверу и код Срба на југу. Постојање старог племена Мацура у Црној Гори можда нам открива мјесто насељења ове групе по доласку на Балкан, а затим и преселење неких дјелова те групе у сјеверну Далмацију у 16. вијеку. Ово би могла бити једна од вјероватнијих верзија поријекла крајишких Мацура.

Генетичка генеалогија се досад показала изразито динамичном дисциплином, која готово свакодневно доноси нова сазнања и разоткрива дио по дио мозаика наше прошлости. Сваки нови тестирани је корак напријед у том смјеру. Исто тако, понекад нова сазнања оповргну стара, али је то све нормалан процес. Без обзира на то да ли ће нови генетички резултати потврдити или оповргнути изречено у овом разматрању о поријеклу Мацура, увјерени смо да ће се, на крају, уз помоћ генетике доћи до коначне истине о поријеклу овог крајишког рода.

(сјутра о бројним мацурским траговима у морачком селу Кос)