духовне лекције

Методологија оплемењивања духа

1700

Наша методологија изградње личности је заказала, резултат није онакав какав смо очекивали, јер нисмо развили интрументе за оплемењивање духа.

 Пише: Бојана Миодраговић

У константној борби да сустигнемо оно свакодневно, ново, произведено машинеријама новог доба, губимо себе из вида, али и Друге. Тй Други који су око нас, наша су дјеца, ученици, студенти, колеге. Тйм Другима смо ми родитељи, пријатељи, узори, оријентири, рефлексије и ментори. Хотимично или нехотимично, преносимо им своја знања, вриједности, савјете и поглед на свијет, а можда и затварање очију пред истим.

Нашу методологију изграђивања личности, преузимаће нови нараштаји. Кроз њу ће тражити своје путеве остварења, кроз њу ће се рефлектовати спрам својих узора и доносити одлуке о хватању струја и токова, или пливању насупрот њима.

Сви смо ми учитељи и васпитачи – док сами градимо своје свјетоназоре, бирамо успења или силаске у конструкцији личности и друштва, посматрају нас и опонашају они који ће свој поглед стварати нашим приступом, истим методама.

Кроз цијели тај процес рађања и подруштвљавања личности, окренули смо се све више ка оцјени анатомског и вредновању пролазног. Прибављамо најчешће само основну грађу и обично достигнемо само контуре онога што бисмо жељели постићи. На пола пута нам нешто замагли хоризонт, нека „опште прихватљива ствар“, неки наметнути модел и ми испустимо из вида своју колатералну сврху обрасца који ће се пренијети и на друге.

У таквом стању индиго односа, једног дана ћемо се ми саморефлектовати у личности других и тада ћемо ревидирати методологију оплемењивања свог духа.

Али, прије него што погледамо свој одраз у Другима, нама драгима, било би добро да извршимо ревизију личности и подсјетимо се како је важно оплеменити свој дух и како је важно то на таште, ревносно, дозирање духовног богатства претходника.

Култура је жива материја чије ризнице држе отворена врата за народе и нације којима припадају. Уколико желимо да пренесемо било какав дух, а прије свега дух једне нације, наше методе личног изграђивања морају укључити духовно обогаћивање. Преношење насљедства материјалног састава је релативно лака задаћа. С друге стране, духовна насљедства се морају његовати у сопственим рукама, а умјешност у томе ћемо пренијети само ако научимо насљеднике да свој национални и културни идентитет обогаћују и анимирају, да га ограде од замке архаичности.

Сагледајмо свој културни капитал и оплеменимо инструментариј истраживања свијета, како би финални резултат у сопственом духу, уједно био методолошки практикум оплемењивања истог код нама драгих Других.

(Аутор је истраживач на Институту за друштвена истраживања ФПН Бања Лука)