Духовне лекције

Васкрс – изворна Радост!

3294

Бог зна да Православље има свој аскетизам и кољенопреклонике, да у потпуности у себе упија Распеће Господа Свога као незаобилазан садржај Истине Христове. Али, оно не оставља нагласак нити на гријеху нити на страдањима. У Православљу је, изнад свега, као што му и име говори, наглашена Радост – Радост Васкрсења Христовог.

Довољно је да уђете у православни храм у васкршњу ноћ, и чујете оне побједне пјесме Васкрсења које се извијају сред пуцкетања ужарених бокора у које су те ноћи промећу сви свијећњаци, да видите те свештенике, испијене од седмонедељног поста, али озарене Благом Вијешћу Христове Побједе, како један за другим излазе из олтара, пред иконостас да на свим језицима огласе Христос Васкрсе!

Васкршња ноћ је свједочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човјеку да у овом свијету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства божијег. „Данас пролеће миомирише, и нова твар ликује…“, пјева Црква на Васкрс.

Христос говори: „И радост вашу нико неће узети од вас“. У тјескоби и јаду овога свијета, тихо и невидљиво се збива празник вјере. Трепери и просијава тајном свјетлошћу душа човјекова, преиспуњавајући се небеском радошћу.

И нико и ништа од овога свијета нам не може узети, нити нам пригушити ту радост, то ликовање. У том ликовању човјек налази правог себе и своју бесмртну душу, а за онога ко је нашао своју душу „досадне пјесме земаљске никада више замијенити не могу красоту небеских сазвучја“.

Довољно је, дакле, да човјек урони у ту купељ љубави и љепоте, па да позна да је управо Црква Православна остала вјерна  својој изворној апостолској Радости.

Руски кнез Владимир, кога многобоштво више није задовољавало, послао је своје изасланике у различите земље свијета да виде вјерске обреде. Они из Цариграда су се вратили усхићени, јер су присуствоали Литургији у Храму Свете Софије. „Не знамо јесмо ли то били на земљи или на небу!“

Православље је сачувало осјећање да је Литургија најбоља теологија; да, када учестрвујемо у Светој Тајни, ми више нијесмо сами на земљи, но да општимо са једним другим свијетом… Храмови Божји за нас су мостобрани Царства Небеског у простору, а службе Божје – мостобрани Царства у времену.