скидање прашине

ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА: Тихи и Прле су били четници!

3242

На универзитету у Новом Саду, Раде Ристановић је недавно одбранио докторску тезу о београдским илегалцима током Другог светског рата.

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Млада генерација историчара куца на врата, а старима – комунистима – је све теже да врата држе затвореним. То се одлично види по докторској дисертацији Радета Ристановића, под насловом “Облици отпора у окупираном Београду (1941-1944)“. Дисертација је одбрањена ове године, на Универзитету у Новом Саду. Ристановић је написао до сада убедљиво најбољи, а вероватно и најобимнији рад на ову тему (729 страна, са 2.663 фусноте, углавном са позивом на документа), иако му је ментор био један од највећих комуниста међу историчарима, др Предраг Марковић, актуелни помоћник председника Социјалистичке партије Србије.

То што је стари Марковић био ментор младом Ристановићу, најпре је утицало на наслов дисертације. Реално, наслов би требало да гласи: “Отпор Краљевске Југословенске војске  (четника) у Београду од 1941. до 1944. године“. То се заиста и види у овој дисертацији. Ристановић, поред осталог, наводи и следеће: “На послератном ислеђењу упитан од стране иследника да одреди кључног непријатеља немачке обавештајне службе на територији окупиране Србије, Лудвиг Тајхман је одговорио да је на овом простору као главни противник `иступао` Равногорски покрет и да је исти у њиховим очима био ‘ништа друго но једна енглеска помоћна армија на Балкану’.“

Међутим, пошто досадашњи “научни“ радови о београдским илегалцима, четнике или нису помињали, или су их помињали као “сараднике окупатора“, то није могло тек тако да прође. Дисертација је подељена на три дела: цивилни отпор, комунистички покрет отпора и београдски равногорци.

Најуспешнија акција комуниста било је паљење возила у гаражи “Форд“ у Гробљанској улици (данас Рузвелтова), 26. јула 1941. Запаљено је 19 камиона и аутомобила, а 10 аутобуса је тешко оштећено. О овоме је снимљена једна епизода ТВ серије “Отписани“, с тим што је кључни детаљ изостављен: гаража уопште није била чувана.

Највећа акција четника не може се уочити у овој дисертацији, али, поређења ради, у једном моменту на железничкој станици у Лапову “лежало“ је 150 покварених железничких вагона. Ако је капацитет ових вагона сто пута већи од капацитета оних 19 камиона и аутомобила, то и даље не би била реална сразмера простора који би комунистички и четнички илегалци требало да добију у једном раду. Пошто је ово само један пример саботаже београдских четничких илегалаца.

Уочи рата, КПЈ је у Београду имала око 224 члана, што је податак који се веома ретко може наћи. Делује реално, јер их је у целој земљи било око 1.500, а у Крагујевцу, на пример, 107. Саму грађу јавност није видела, тј. нема конкретних доказа да је СКОЈ у Београду имао толико чланова, већ некоме треба да се верује на “часну партијску“. Узгред буди речено, велике парламентарне странке имале су много више омладинца, а највише су их имали Соколи. На “часну партијску“ процењен је и број симпатизера Комунистичке партије у престоници – око 2.000.

Шеф београдских илегалаца – оно што би требало да је “Тихи“ у ТВ серији “Отписани“ – био је Милош Матијевић, столар из Керестинца у Хрватској. Други човек био је адвокатски приправник из Црне Горе, Ђуро Пуцар Стари. Он је био један од ретких са завршеним факултетом, али и школом резервних официра, па се појављивао и у улози инструктора.

Специјална полиција је до краја рата ухапсила укупно 880 чланова КПЈ, скојеваца и комунистичких симпатизера у Београду. Они су доживели следећу судбину: 41% је стрељано, 18% пуштено након издржавања казне, 15% одведено је на принуди рад, 13% нисмо успели да утврдимо даљу судбину, 8% је спроведено у Смедеревску Паланку (љотићевски завод за преваспитање – прим. М.С.), 3% убијено је током истраге и 2% предато је другим деловима окупационог режима.

Највише акција комунисти су у Београду извели током 1941, а највише хапшења било је током 1942. године. После тих хапшења, комунистичка организација у Београду, у правом смислу речи, није ни постојала. Ово су такође подаци који се крију од јавности, уз остављање утиска да је малте не пола Београда стало уз једног бравара и једног столара из Хрватске. У стварности, дакле, њихов број – чланова партије, СКОЈ-а и симпатизера – једва да је прелазио 1.000 и то су махом били млади и слабо образовани људи. Реч је не само о општем, већ и о војном образовању. На пример, комунисти су имали три радионице за израду експлозива и све три су експлодирале у покушајима да се направе паклене машине, са фаталним исходима.

Ристановић наставља: “Пример који најбоље сведочи о неефикасности београдских комуниста у овом периоду, јесу покушаји паљења и онеспособљавања моторних возила. Од 14 акција оваквог карактера (не рачунајући поменуту гаражу – прим. М.С.), ни једна није резултирала паљењем возила у потпуности, пет пута регистрована је мања материјална, а остале акције нису проузроковале штету.“

Када је реч о атентатима, статистика је следећа: “Од предратног и бољшевичког искуства у извођењу атентата, комунистички илегалци у Београду могли су само да акумулирају теоретско знање. У поглављу о кадровским капацитетима истакли смо да београдска организација није имала људе који су били обучени за извођење атентата… Након 31 акције мете су доживеле следећу судбину: 12 (39%) је остало неозлеђено, 10 (32%) је рањено и 9 (29%) је убијено. Атентатори који не могу да се договоре ко ће да пуца, који успевају да искористе оружје, али не погађају мету…“

Највећа мана дисертације, у делу о комунистима, лежи у прећуткивању сарадње Тита и његових другова, као и совјетске амбасаде у Београду, са Немцима, у периоду пре 22. јуна 1941. године. Ристановић је то морао сазнати, али, изгледа, превагла је Марковићева одлука.

Нека врста оснивачког састанка београдске војне четничке организације одржана је 17. маја 1941. године (у кафани “Шест топола“, која и данас постоји, а под фирмом да је некоме од официра тога дана крсна слава – прим. М.С.) За команданта је изабран мајор Жарко Тодоровић “Валтер“, елитни официр Обавештајног одсека Главног ђенералштаба. После Тодоровића, најистакнитији командант био је капетан Александар Михајловићев “Вили“, његов колега из поменутог одсека у Ђенералштабу.

Ристановић пише: “Подаци из војничке каријере у међуратном периоду Михајловића наводе нас на закључак да су водећи људи ЈВуО спровели конкурс за место команданта Београда, сумњамо да би нашли идеалнијег кандидата од овог официра.“

Било је ту још сјајних официра. Посебна вредност Ристановићеве дисертације је што доноси биографске податке за велики број људи, који не смао што нису познати, него их је и веома тешко наћи.

Ристановић поименице помиње око 200 официра и подофицира – старешина београдске илегалне војне организације. Према извештају “Вилија“ с почетка 1944, ови официри имали су под командом следеће људство: “„5.119 људи, а од тога за сигурну акцију у првих 24 сата – 3.398 наоружаних људи, 80 возила и 4 радио станице.“

Сем војне, четници су у престоници имали и цивилну организацију. На њеном челу били су адвокат др Војислав Вујанац, пензионисани чиновник Министарства саобраћаја Јован Пашић, Миодраг Мима Марковић, син професора Београдског универзитета Боже Марковића (иначе члана ЦНК КЈ), др Младен Жујовић, др Властимир Петковић, Драган Бојовић, Ђорђе Јањић, др Војин Андрић…

Средином 1943. Цивилни штаб је преименован у Управни штаб, на челу са инжењером Бором Раденковићем. Међу истакнуте цивилне илегалце спадао је и инжењер Лука Шпартаљ (рођен 30. октобра 1898. у Београду, завршио факултет у Гану, Белгија, власник једне фабрике).

Поред војног и цивилног, генерал Дража Михаиловић основао је у Београду још један штаб, на челу са инжењером Петром Милићевићем (“Анте“). Како наводи Ристановић, ово није било одраз неповерења према војном и цивилном штабу, већ “потребе да се у најважнијем граду у окупираној Југославији обезбеди још један канал који ће извршавати специјалне задатке за Врховну Команду“. Први међу овим специјалним задацима била је саботажа.

Посебан је био и Омладински штаб, а веће јединице, попут Горске краљеве Гарде капетана Николе Калабића, имале су у Београду сопствене илегалне мреже.

Као неке од мера конспирације, Ристановић наводи одржавање састанака у паркићу испред Ратничког дома (седиште Гестапоа), онда стављање кључних људи из квислиншког апарата, који су радили за четнике, под слово З, као и пресвлачење у немачке униформе. Ово пресвлачење било је доста заступљено у ТВ серији “Отписани“, али, како изгледа, комунистички илегалци никада то нису извели.

Саботажне акције у саобраћају, индустрији, рудницима – уопште у свему што користи Немцима, Врховна команда је наредила фебруара 1942. године. Ристановић наводи низ примера тих акција, али, то је далеко од реалног броја (можда се више може наћи у Бундес архиву; у Србији, свакако у Војном архиву, али изгледа да Ристановић није прегледао довољно кутија докумената Врховне команде).

О атентатима четничке илегале у престоници, Ристановић каже: “Супротно филмографском стереотипном приказу четника који употребом хладног оружја без разлога убијају по Београду, расположиви примарни извори показали су да је равногорска организација у Београду бирала своје мете. На нишану нашли су се колаборационисти, комунисти и доушници полицијских и обавештајних органа за које је организација процењивала да наносе највећу штету покрету. Пример убиства Масаловића и Ђорђевића показатељ је да је Штаб бр. 2 (Команда Београда – прим. М.С.) био способан да организује и изведе атентате на највише дужноснике.“

Док је комунисте у престоници гонила Недићева Специјална полиција, четници су имали неупоредиво моћније непријатеље. Ристановић пише: “Главне перјанице окупационог режима за борбу против равногораца били су службеници Гестапоа који су радили у реферату IV А 3. На челу реферата налазио се СС капетан Хајнрих Брандт, а функцију заменика обављао је Фриц Евердинг. За разлику од других одсека антиравногорски је имао бројно особље, јер се услед неповерења у највећој мери  није ослањао на колаборационистичке полицијске структуре. Поред сопственог људства реферат IV А 3 успео је да изгради широку агентску мрежу.“

Поред Гестапоа, илегалце је ловила ј немачка војна обавештајна служба – Абвер.

Трећег великог непријатеља четника у Београду, Ристановић описује следећим речима: “Обавештајна служба подређена Војном заповеднику за Србију Iц представљала је још једна од обавештајних структура која је била укључена у обрађивање ЈВуО комплекса. За ову тему важно је указати на личност мајора Фрица Милера. Овај официр за везу имао је једини стални контакт са Абвером и одобрење да добија информације од радио прислушног сектора, чиме је био упућен по свим линијама  у антиравногорску делатност окупационог апарата. Има је своју мрежу агената и самостално је вршио и саслушавао лица која су ухапшена уз помоћ информација сакупљених прислушкивањем ЈВуО радио везе. Приликом хапшења равногораца по налогу Абвера и службе Iц употребљавана је Тајна војна полиција Geheimen Feldpolizei (GFP) Gruppe 20.“

Четврти по снази непријатељ четника у престоници били су љотићевци: “Изузетну ревност у праћењу рада ЈВуО показивали су припадници обавештајног одсека СДК, што је и размуњиво с обзиром на непријатељство које до последњег дана окупације владало између наведених фактора.“

Пети је био “Српски Гестапо“, на челу са Страхињој Јањићем, који се одвојио од љотићеваца.

Шести, и најслабији непријатељ, била је Специјална полиција, тј. њен Трећи одсек – Анти Д.М. одсек, на челу са руским емигрантом Николајем Губаревим.

“Равногорци су као противника имали једну од најбољих обавештајних служби тога доба“, закључује Ристановић.

Када је реч о четничкој илегали у Београду, највећа мана дисертације је што нема ни приближних података о броју ухапшених и стрељаних “Д.М. присталица“. Главни разлог, опет Марковићу на душу, може бити тај што је већ доста прецизно утврђен број ухапшених и стрељаних по основу комунизма. Ако је само у књиге логора на Бањици уписано око 22.000 имена, а комуниста је ухапшено 880, шта би јавност могла да закључи? Ако је стрељано око 400 комуниста, док се број стрељаних на Јајинцима мери десетинама хиљада, како би Субнор, Социјалистичлка партија, и остали комунисти, и даље могли да иду тамо и убиру политичке поене?