скидање прашине

ИСПОВИЈЕСТ СУПРУГЕ МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА: Хтјели су да нас сломе!

2862

Супруга Меше Селимовића, Дарка, била је ћерка четничког ђенерала Живорада Божића. Многи су сматрали да се под њеним утицајем Меша изјашњавао као Србин, међутим, из њене исповијести ћете видјети да је било управо супротно. Меши је и отац био Србин; његово муслиманско име је Алија, а звали су га Глигорије.

Дарка Божић, 1933. године

Моји су од давнине Карађорђевићи. Знао је отац да се наљути на краља Александра да каже „онај Црногорац“, али јунаштво му је увек прознавао. Такви су сви Карађорђевићи: преке нарави и велики јунаци. Сви, Александар и Петар Стари, Ђорђе и Арсен.

У првом рату је мој отац, поручник, командовао батеријом. Године између два рата, најлепше године мог детињства провела сам у Шибенику, где је отац био командант базе, командант града. Српско име ее тада није спомињало, учили су нас да смо Југословени. Али сам ја несвесно осећала да смо ми једно а они (Хрвати) нешто друго, различито.

Аустроугарска је Хрватима збиља била сан. Страшно су за њом жалили. А српску војску су дубоко презирали. За њих је та војска била сељачка, опанчарска.

Прослава православног Божића у Шибенику, 1928. године

Али, долазили су нам Хрвати на славе. Сећам се да се бадњак много пазио. За њихов католички Божић се у Општинском дому китила јелка. Ја сам све време прводила ан игралишту за тенис, а смењивали су се излети, прославе, регате…

Једног дана, пред нашом кућом, окупила се маса света. Протествују, буне се. Јављају да је Владичин дом запаљен и да се не зна гдје је Владика. „Заклаћемо српског генерала!“, вичу. Мој отац облачи ђенералску доламу, ставља опасач и излази пред демонстарнте. Прстима дотиче револвер који је у футроли. У маси завлада мук. Онда се један по један разиђоше, ћутке и пгнуте главе.

Године тридесет и четврте недељама су падале неке бистре, плаховите кише. Отац је на маневрима, на Велебиту. Вест о смрти краља Александра је стигла око четири по подне. Маневри су прекинути, стиже нараеђење да се у случају немира употребе сва расположива средства. Али се ништа није догодило. Тридесет хиљада Шибенчана је изашло да Краљу ода последњу пошту. И плакали су више од нас.

Петицијом од 10.000 потписа из Шибеника (и околине) тражено је да мој отац напусти Шибеник. Сва села око Шибеника тада су још била српска, јер су Срби, после куге која је владала Шибеником и поморила цеолкупно становништво, населили овај град.

После Шибеника, отац добија Београд и постаје командант бригаде Дунавске дивизије. Становали смо код данашњег Црвеног крста.

Рат је био пред вратима, небо над Европом сасвим црно када је отац отишао за команданта Личке дивизије. Војска је већином српска, а командни кадар хрвтаски. Борбе са Хрватима су почеле одмах. Оца су негде код Бања Луке заробили Немци. И одвели га у Нирнберг, а потом у Оснабрик. Стижу писма, тачно и на време, а ми шаљемо пакете. И надамо се. Године ратне, четрдесет треће, отац је у логору добио тешко крварење чира. Нека комисија међународног Црвеног крста пустила га је из логора. Пребацили су га у Београд, у војну болницу.

Ђенерал Живорад Божић, Даркин отац

Онда је опет нестао. Нама из куће је рекао да одлази у Ваљево и ми дуго нисмо знали да је он у војсци Драже Михаиловића.

Нека вас не зачуди ако кажем да је цела Сррбиај била четничка. Певале су се песме само о ђенералу Дражи. Искрено говорећи, ја за неке партизане тада нисма ни чула.

Долази ослобођење, ја се наслонила на прозор, гледам на улицу и плачем. Мој отац које је волео слободу, који је положио заклетву краљу, не враћа се.

Дани пролазе, смењују се пролећа и зиме, лета и јесени,  ми чекамо. Онда су рођаци одлучили да нам кажу истину – Радио Лондон јавио да је Дражин командант позадине, ђенерал Живорад Божић, умро у Босни, међу четницима, од болести и да је сахрањен у црквеној порти, у селу Кожух код Добоја.

О комунистима не могу много да вам причам пошто смо ми од њих зазирали. Први комуниста кога сам ја упознала био је мој мућ. Не знам зашто ми се чинило да сам ја тог човека стално виђала, стално ми је био пред очима.

Мешу су до „Дервиша“ врло тешко прихватали. Само је Зоран Глушчевић написао једну позитивну рецензију. Остали су Мешу обасипали грдњама – српска га књижевност тада није хтела. Из Загреба су му нудили да уђе у Антологију хрватске прозе, и ја сам га нагоравал да то учини, а он ми је рекао: „Ти, ћерка Дражиног генерала, ме тераш међу хрватске писце. Шта причаш….“

Знам да се говори да сам ја пресудно утицала на Мешу да се изјасни као Србин, али то једноставно није истина, ја сам га наговарала да уђе у хрватску књижевност. Данас се стидим тога, али то је истина.

Меши је и отац био Србин. Његово муслиманско име Алија – мало је ко знао. Звали су га Глигорије. И млађи Мешин брат се изјашњавао као Србин.

Када се појавио „Дервиш“, Раиф Диздаревић је негде изјавио да ту књигу треба повући, забранит. Одмах се огласио Вук Крњевић који је за жену имао Раифову сестру, и оштро напао „Дервиша“.  Склонила сам Крњевићеву критику да је не види Меша. Потресао би се, разочарао.

А увече, у ТВ дневнику, Влатко Павлетић објављује да смо данас добили велики југословенски роман „Дервиш и смрт“. Онда су кренуле похвале са свих страна, и Меша је био пресрећан. Знали смо да нам више ништа  не могу, да га не могу уништити.

За његову бишу жену сма увек имала рзаумевања, али она нас није остављала на миру. Пратила нас је као коб и покушавала да направи скандале. Боже, ја већ имам унуке, а још имам скандале, говорила сам.

Био је то један партизански брак. А  ја се, верујте, не рзаумем ни у шта што је партизанско, па ни у бракове. Венчао их је мајор у шуми.

Два дана после последњег скандала који му је приредила, Меша ме је послао код адвоката. И направио је тестамент. У њему пише – да је Србин муслиманске вјероисповијестиу, да припада српској литератури и да сва ауторска права припадају мени.

-Зашто, Меша, то чиниш? – питала сам га.

-Могу свашта даучине. Могу нешто да ми избаце. Једино вјерујем теби.

Пшто је Меша умро 1982 године, у кућу ми долазе Гаврило Граховац, директор сарајевске „Свјетлости“ и Алија Исаковић. Били су врло љубазни али и упорни да Мешу уврсте у Антологију муслиманске књижевности. Ја их разумем, они сада журе да створе нацију па им је потребно да имају књижевника. Упућујем их у Академију наука, да прочитају фотокопију Мешиног тестамента.

Упркос томе, дакле без мог одобрења, уврстили су Мешу у Антологију муслиманске књижевности. И ја немам куд, идем на суд.

Да, имам осјећај да ће се Србија вратити себи, да ће поново бити – монархија!

(Погледи, 26 јул 1991. године)