Житија

Зашто и православни славе светог Бенедикта?

3704

Духовно предање светог Бенедикта представља синтезу дотадашњег монашког предања Истока и Запада. Светосавско монашко предање има исто поријекло као и бенедиктанско, само што је оно са Истока пренијето на Рашку и Зету, преко Свете горе. Митрополит Амфилохије каже  да и површно поређење Правила светог Бенедикта и Типика Светог Саве, показује да се ради о истом духовном усмјерењу и предању

Пише: Јован Ђорђевић

Међу најзначајнијим личностима у историји европског монаштва је свети Бенедикт. Живио је од 480. до 544. године. Рођен је у Нусрији, у Италији. Био је из добростојеће породице, која га је послала у Рим на васпитање и стицање знања. Но, његов дух је тежио нечем вишем и садржанијем.

Жеља да се посвети вјери, одвела га је у Субјако, 80 километара од Рима, на крају кланца ријеке Анија. Живио је у пећини увученој у високој стијени, коај је била окренута ка југу и надвисивала је ријеку. Три године је Бенедикт провео на том мјесту.

После тога, напустивши Субјако, на пола пута између Рима и Напуља, наишао је на Монте Касино. Дивно, усамљено брдо било је окружено величаннственим планинским вијенцем. Бенедикт је убиједио сељаке да посјеку шумарак, како би изградили манастир. То је први манастир западног хришћанства и матица свих бенедиктанских манастира у Европи.

Бенедикт ту установљује монашку организацију коју карактерише рад на ширењу и развијању просвете и културе, што је у потпуној супротности са праксом првих испосника. Његово начело је било „Ora et labora“ (моли и ради).

Духовно предање светог Бенедикта представља синтезу дотадашњег монашког предања Истока и Запада. Његово Правило је засновано на монашком искуству Египта, Сирије, Мале Азије, сјеверне Африке, а нарочито на правилима  св. Василија Великог.

Светосавско монашко предање има исто поријекло као и бенедиктанско, само што је оно са Истока пренијето на Рашку и Зету, преко Свете горе. Као потврда тога је чињеница што су светосавски манастири у приморју били наставак и обнова некадашњих византијских и бенедиктанских манастира. На то указује и начин на који је писано Мирослављево јеванђеље, архитекура храмова и друштвеног живота Зете и Рашке у то доба.

У црквеном календару Српске православне цркве, св. Бенедикт је 14 .марта

Митрополит Амфилохије каже  да и површно поређење Правила светог Бенедикта и Типика Светог Саве, показује да се ради о истом духовном усмјерењу и предању, које се суштински не разликује. До 12. вијека, Правило светог Бенедикта важило је за све монахе на Западу, а Правило св. Василија Великог за монаштво на Истоку.

Иницијали Мирослављевог јеванђеља показују јак утицај романичке и монтекасинске (бенедектинске) орнаментике; претпоставља се да су иницијали дјело бенедектинаца. Ово јеванђеље представља симбиозу старословенске традиције и западне културе, испољавајући при том једну нову црквену и културну оријентацију, која се благодарећи Светом Сави и Немањићима, крајем 12. вијека окреће православном Истоку.

Папа Павле Шести прогласио је,1964. године, светог Бенедикта – заштитником Европе.