Пише: Љубиша Морачанин
Дан капитулације Њемачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обиљежава 11. новембра. Овај датум подсјећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у жељезничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Њемачком и тиме окончале Први свjетски рат.
Аустро-угари су у Првом свјетском рату убили 1.300.000 Срба, трећину становништва, односно 60 одсто мушке популације. Сви упади аустроугарских снага у Србију били су праћени антисрпском хистеријом, окрутним понашањем према цивилима, иако је на заузетим територијама остала само нејач, па и она у сразмjерно малом броју, јер је становништво у масама бјежало заједно са својом војском која се повлачила…
Покушаћу да дочарам величину и људскост српског војника, на коју су многи заборавили, кроз ријечи странаца и непријатељских команданата који нијесу имали нимало разлога да уљепшавају лик српског војника.
Виљем Други, њемачки цар, изнио је прегршт похвала на рачун српске војске. Својим војницима је рекао: „Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три рата, против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске, дали свијету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су на заставама попрсканим крвљу написали за ове четири године само највеће и најславније побједе!“
Француски маршал Франше Д’ Епере са поносом је истицао то што је једно вријеме предводио српску војску: „То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Али, дошао је рат. И како су се одједном за слободу земље, ти сељаци без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих… због којих сам горд што сам их ја предводио, раме уз раме са војницима Француске“.
По завршетку ратова 1912-1913. године, француски пуковник Фурније истицао је величину нашег човјека и нашег војника: „Вратио сам се из рата у Македонију испуњен дивљењем према српском војнику. Храбар, дисциплинован, издржљив, он подноси са чашћу све тегобе и оскудице у једном рату у коме су материјалне погодбе изванредно сурове и тешке; он је вршио своју дужност са самоодрицањем и прожет најчистијим родољубљем…“
Флора Сандес је покушала 1917. године да демантује све гласине које су о Србима кружиле: „Људи који нису ништа знали о српском народу, више пута су ме питали зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци, док је, у ствари, сасвим супротно. Не могу замислити ништа мање вјероватно него да ме нападне српски војник. Ја бих се осјећала сигурније шетајући по некој вароши или селу у Србији, ма у које доба ноћи, него у многим енглеским и другим европским варошима“.
У цркви Ружици у Београду, исповедајући се, један српски војник је рекао нешто што је касније и другима признао: „Заробљене и рањене нисам дирао, на немоћне нисам дизао руку. То је била истина: ја сам само бранио себе и своје другове и земљу своју, на туђе нисам ишао“.
