Фејсбук објава

    ПАТРИК И ЖАК: Француски пуковници а српски витезови!

    2866
    Жак Огар

    Објавио: Драгослав Бокан

    Патрик Барио (сада покрштен у православље као Стефан) и Жак Огар су двојица француских високих официра који су нам, током деведесетих, дошли као део непријатељских страних трупа, а одавде отишли као наши велики пријатељи и поштоваоци, бранитељи и саборци. Такви примери морају да се упишу златним словима у историјску хронику нашег народа, на истој оној плочи где стоје и изрази љубави једног Арчибалда Рајса или дела милосрђа Аријуса ван Тинховена.

    Синоћ су ова два француска пуковника (то су били све док, због подршке Србима, нису, практично, избачени из војске своје земље), два права модерна хришћанска витеза из најлепших, бајколиких поглавља историје ”земље краљевских љиљана”, били гости српској омладини на Правном факултету у Београду…

    Др. Патрик Стефан Барио, официр и лекар (специјалиста за реанимацију) је – након што је, као део ”плавих шлемова” УНПРОФОР-а, упознао праву истину о Србима у Републици Српској Крајини – пристао да буде њихов дипломатски представник у Француској – на шта његов главнокомандујући умало није добио срчани удар (када је, шокиран, прочитао ту вест на насловној страни магазина ”Фигаро”).

    Након тога је читав његов живот добио важну мисију, у виду упорне борбе за наш народ пред западним медијима, са све стајањем на београдским мостовима током НАТО бомбардовања Србије.

    Он је и сведочио у Хагу у одбрану Милана Мартића и других српских државника и команданата из Републике Српске Крајине. Да би се све то крунисало његовим преласком у православље, управо у манастиру Високи Дечани и, не мање, овим предавањем на београдском Правном факултету о историји херојства и херојског у европској историји, а са нагласком на француској витешкој и српској средњовековној и модерној повести.

    У финалу свог предавања је упоредио неправедно и правно ништавно суђење Јованки Орлеанки из 1431. године, те оно (ништа боље ни другачије) генералу ЈВуО, Драгољубу Михајловићу из 1946-те и најновије у Хагу – српским генералима, државницима и командантима, једнако лажно и засновано искључиво на чистој пропаганди и потпуним фалсификатима…

    А генерал Жак Огар (рођен 16. децембра 1955, у предграђу Париза) је још спектакуларнији пример српског витешког ”заточника”, који је све што је имао жртвовао у одбрани српског народа и своје официрске части.

    Потомак чак 12 узастопних генерација високих француских официра и војсковођа, са директним претком кога су убили енглески стрелци у бици код Поатјеа 1356. године, али и деда-ујаком погинулим на самом почетку Солунског фронта.

    Жаков отац је био генерал, његов деда је, такође, био генерал француске армије… и тако редом. А његов ујак је био један од најпознатијих хероја Покрета отпора у Другом светском рату…

    Беспрекорна породична биографија, где се увек пази на сваку реч и чин, јер је у питању част десетина генерација храбрих војсковођа и елитних официра.

    Тај и такав професионалац  је, својевремено, у Руанди био командант једне јединице француске Легије странаца, где је изблиза видео и заувек разумео шта је то политички усмерена пропаганда која измиче истину свему ономе о чему пише и (намерно лажно) говори. Да би, годинама касније, добио прилику да исту ствар препозна и на Косову и Метохији, као први човек свих француских специјалних јединица, а након повлачења српских трупа после ”Кумановског споразума”.

    Именован је за команданта француске ”Међуармијске групације специјалних снага” (ГИФС).

    А пред пут на Косово, разговарао је са својим оцем, такође Жаком, француским пешадијским генералом у пензији, ветераном ратова у Индокини и Алжиру, који га је, том приликом, у заветном разговору (отац му је боловао од рака и умро 12. јула те исте, 1999. године), упозорио на вековну историју овог јуначког балканског хришћанског народа о коме су Ламартин и Виктор Иго писали праве хвалоспеве.

    Причао му је, на самртној постељи, о оним Србима који су у данима Првог светског рата, својом крвљу и храброшћу, исковали вечно пријатељство са Француском…

    Али га је, истовремено, и подржао у томе да, ипак, оде на добијени задатак и уради што се урадити може. Осетио је какав тежак и важан задатак чека његовог сина, имењака а, имењака и наследника!…

    И када је дошао на Косово, Огар је одмах имао прилику да види шта се ту у ствари збива и да, практично, ратује са енглеским снагама КФОР-а и шиптарским терористима (које су Енглези штитили).

    Тада је, по први пут, узео правду и команде своје јединице искусних и у борбама доказаних ратника и престао да слуша здружену команду свих међународних трупа (па и од генерала Келша, начелника француског Генералштаба).

     

     

    Његови командоси су у јуну 1999-те спасили животе српских монахиња, на челу са мати Макаријом, али и сам древни манастир Девич (са моштима Светог Јоанијија Девичког у кивоту) од помахниталих шиптарских насилника (у црним униформама са црвеним грбовима). Ту су се истакли и Огарови падобранци из пука морнаричке пешадије.

    Огар је чак успео и да убеди надлежног генерала француске бригаде да обезбеди трајну заштиту овог манастира…

    Када су се шиптарски терористи вратили на место злочина, Огарови чувари манастира су их дочекали како ваља и побили многе међу њима, чим су ови припуцали на Девич, не очекујући никакав отпор. А ”одбор за дочек” је већ био спреман да им покаже како неће ићи баш како су мислили.

    Рафали из аутоматског оружја, али и хеликоптерски топ од 20 милиметара из ”Пуме” у бришућем лету (као из Кополине ”Апокалипсе данас”) су брзо и ефикасно растерали придошлице (”бандите без части и закона”, како их је назвао Огар).

    Зелене и црвене беретке (француска морнаричка пешадија и њихови падобранци) су у корену сасекли све амбиције шиптарских ”осветника” о тоталном уништењу једног од најважнијих српских духовних центара на Косову и Метохији.

    Након тога се ређају драматична дешавања француског покушаја заштите српског становништва од свакодневног терора, пљачке, застрашивања, силовања и убијања…

    А централни догађај – који је прекинуо мандат и (после 26 година службе) војну каријеру пуковника Жака Огара – везан је за спречавање заседе убица из ”ОВК” коју су поставили конвоју од 200 српских трактора са избеглим цивилима (који је ишао ка северу). Ту се Огар сукобљава са британским командантом Малколмом Мејсоном, јер су Французи (из хеликоптера) отворили ватру на шиптарске терористе скривене у заседи. А Мејсон је, урлајући, запењен од беса, обавестио свог француског колегу да су међу Шиптарима и британски командоси САС-а! И да их Огарови специјалци убијају као зечеве, овако помешане са припадницима ”ОВК”…

    То је био почетак свакодневног надгорњавања између објективних и правдољубивих Француза и отворено прошиптарских Британаца.

    Тако долази и до отвореног сукоба две обичне патроле француских специјалних снага са неупоредиво надмоћнијом гомилом оклопних возила британских рупа, у чијем саставу су се налазили и шиптарски терористи који су махали својим црвеним заставама са црним орловима изнад купола енгеских тенкова. Поред ”непропорционалне моћи сукобљених сила” (како пише, касније, пуковник Огар), Французи спречавају Британце да прођу и освоје Митровицу и ”Трепчу”.

    Заустављена је претходница 4. британске оклопне бригаде (из правца Приштине) и спашени Срби од неизбежног протеривања…

    То је, истовремено, био и крај мисије овог сасвим необичног официра Легије странаца и, ускоро потом, и крај његове каријере.

    Од Срба је добио ”медаљу Обилића” за храброст и Орден Светог Саве (првог реда). И вечну захвалност сестринства из Девича.

    P. S.

    Без икакве намере да политизујем овај осврт на наше велике и искрене пријатеље и њихов ратни подвиг, не могу а да се не сетим оних међу нашим политичарима који би одмах, као прво што би урадили – предали Косово Шиптарима (”као реалност која се мора признати”).

    Каква разлика између таквих сподоба и оваквих јунака из далека, чистог образа и племените душе!