објектив

Православље у Албанији 1929. (ФОТОГРАФИЈЕ)

2139
Православна жена са дјететом. Око врата носи православни крст. (фото: Hugo Bernatzik, 1929.)

 

Православна жена са колијевком на леђима на народном сабору код цркве Свете Ане у Курбину. (фото: Hugo Bernatzik, 1929.)
Православна црква Светог Николе у Воскопоји, опљачкана током Првог свjетског рата“ (Фото: Хуго Бернатзик, 1929).
Млада жена на православном црквеном фестивалу у Шијону [у близини Елбасана] која се није желела фотографирати и побjегла на балкон (Фото: Хуго Бернатзик, 1929)
Стара православна црква Вазнесења код Корче. (фото: Хуго Бернатзик, 1929).
Православни монах из Драча, 1929.
Православна црква св. Влаха у Драчу, 1929.
Пут близу Берата, са византијским рушевинама на литицама (Фото: Хуго Бернатзик, 1929)
Литија са моштима св. Јована Владимира, у Елбасану 1929.

 

О АУТОРУ ОВИХ ФОТОГРАФИЈА

Аустријски антрополог, фотограф и путописац, Хуго Адолф Берначик (1897-1953), рођен је у Бечу као син Едмунда Берначика (1854-1919), професора права на Бечком универзитету. Као адолесцент, прије Првог светског рата, био је у контакту са Албанцима у Цариграду, посебно са синовима личног телохранитеља султана, и имао је прилику да посјети Албанију 1914. године.

Главна експедиција Хуга Берначика у Албанију била је од 24. априла до 6. јула 1929. године.  Опремљен шатором, кајаком и камером, Берначик је био у контакту са земљопосједником Агом Агајем (1897-1994), са којим је кренуо у лов на птице на равници Мизекеја. Албанска експедиција резултирала је с двије књиге: Riesenpelikane und ihre Kinder (Џиновски пеликани и њихова деца) и Europas vergessenes Land (Заборављена земља Европе).

Током рата, 1515. године, добровољно се пријавио за војну службу у артиљеријском пуку аустроугарске војске, а децембра 1917. године, унапређен у чин поручника, поново је послат у Албанију. Мочварски пејзаж албанске обале привлачио га је због његовог интересовања за природу и посматрања птица, па је због тога желео да се тамо врати у каснијим годинама.

Напуштајући студије медицине, после рата почео се бавити фотографијом у Бечу, али га је мотивисала превасходно авантура коју је тражио на путовањима. Између 1923. и 1930. био је у Африци, у Јужном Тихом океану, Новој Гвинеји, у југоисточној Азији, и у Лапонији. Већина тих путовања резултирала је етнографским студијама или путописима и сјајним фотографијама. Своја путовања финансирао је продајом својих фотографија у новинама и часописима.

Године 1930, почео је да студира етнологију, психологију и географију на Универзитету у Бечу, гдје је 1932. завршио докторат, а 1939. професор етнологије на Универзитету у Грацу. Берначик је упамћен као промотер алтернативне антропологије и постао је један од најпознатијих њемачких антрополога 1930-их.

Након Другог свјетског рата, током кога је био члан НСДАП (нацистичке) странке, отпутовао је у Мароко (1949-1950), али се разболио од тропске инфекције и умро у Бечу од његових компликација. У Бечу сада постоји улица која носи његово име.