Станите ви, верни мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику, но туђинцима по духу и мислима.
Ви заглушисте свет виком, да је вјера опијум за примитивни народ. Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке, како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? И мислиоци као Паскал и Манциони?
Ако је вјера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?
Ако је вјера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?
Ако је вјера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци свјетски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?
Ако ли најзад – притешњени овим нашим питањима – узвикнете: вјера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вјером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?
О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој.