скидање прашине

Како је саграђен Везиров мост?

2291

Приче Илије Златичанина (1860-1941) представљају најдрагоцјеније записе о добу у којем је Подгорица из типично отоманске постајала црногорска варош. Његов питки описи прошарани подгоричком свакодневицом и судбинама “малих” и “великих” људи, чувају од заборава дух давно минулог времена…

Историја Црне Горе забиљежила је један страховит напад на племе Куче, који је извршио скадарски везир Мехмед-паша Бушатлија. Историја о томе овако пише: „Мјесец септембра 1774. године, удари Мехмет-паша Бушатлија са 30.000 Арнаута на Куче и многу им штету учини“.

Мада су се Кучи за овај грозни напад добро осветили 1776. године, ипак овај је напад био од великог утицаја на њих. У Подгорици је о горњем нападу сачувано предање, по којему се тај напад назвао похара Куча. Ево како то предање о похару Куча прича:

„Овце, говеда, коњи, козе и све што се могло довести и донијети – све је то распродато на подгоричкој пијаци. Разумије се да се то морало продавати за багателу, јер православни нијесу хтјели куповати, а било је и муслимана који су били противни таквом поступку везировом. Па, ипак, дотекло је да се може саградити мост на ријеци Морачи, без којега је народ много страдао, а држава је тај недостатак још горе осјећала, особито због Спужа, који се налазио усамљен међу хришћанским племеницима. Сва комуникација била је у једној барчици коју су звали „чун“ и којим су се превозили тамо и овамо.

Стога је везир лично ишао да бира мјесто најзгодније гдје ће мост подићи и нашао је ðулиће код брдашца Горице и села Момишића са друге стране ријеке Мораче. Чим је мјесто изабрао, одмах је набавио најбољег неимара и саопшти му да жели на ријеци Морачи саградити мост, а народу је објавио да се тај мост мора звати Везиров мост. Предање нам не каже о погодби између везира и неимара, да ли су се цјенкали, која је врста новца била, а тако ни о добу кад ће мост бити готов.

Све што нам је предање сачувало је то, да је неимар захтијевао да се да клак (креч) који је за мост требао загасити течношћу кокошијих јаја и незабијељеном вареником. Везир је стога наредио граду Подгорици и свој њеној околини да жељу неимарову у свему испуне. И везир је послије пошао у Скадар, у нади да ће мост убрзо саградити.

Предање тврди да везирова жеља није могла бити испуњена, јер је чекао за седам година, и сваке године слао Татара у Подгорицу, да пита да ли је мост готов. Татар је сваки пут носио одговор, да не само што није био готов већ да није рад ни започет, јер нити је неимара, нити од њега гласа.

Тек седме године пријавио се неимар у Скадру везиру. Кад га је овај познао, хтио је одмах да га објеси о врата скадарског града. „Немој ме погубити, честити везире – рекао је неимар – бар док ти кажем зашто сам то учинио. Да сам креч загасио водом, као што свако ради, и да сам одмах зидао мост, био би мост веома кратког вијека. А овако – трајаће читаве вјекове, и све док он траје, дотле ће се и твоје име спомињати“. Везир му је опростио и мост је био ускоро готов.

За вријеме владике Петра II, мост је лагумао Јово Лисичић из Подгорице зато да би прекинуо комуникацију Подгорице са Спужом, Никшићем и другим мјестима. У исту сврху потрудио се да овај мост лагумише, за вријеме књаза Николе Петровића, Петар Нешов из Пипера. 1918. године, кад је аустроугарска војска пошла из Подгорице, они су бомбардовали овај мост са најсавршенијим справама. Али, све то није дејствовало да мост поруши, што збиља свједочи да је било нешто особито што га је направило трајним.

У доцније доба, пошто је у Подгорицу дошла регуларна турска војска, подигли су на мосту двије куле, које су имале гвоздена велика врата, која су при акшаму (заходи сунца) затварали, а при сабаху (изласку сунца) отварали.

(Зета, 1931)