скидање прашине

Синови војводе Мишића ратовали на супротним странама!

2043

Живојин Мишић је био ожењен Немицом која се звала Лујза Крикнер, али је 1943. године, огорчена поступцима Немаца, променила веру и постала Магдалена. Имали су тројицу синова; Радован је умро у логору у Немачкој; Александара су стрељали Немци као припадника покрета Драже Михаиловића; а Војислав је преживио рат, иако је као партизан био заточеник логора на Бањици…

Рођена је као Лујза Крикнер 1865. године у Београду, у породици инжењера Фридриха Крикнера, Швајцарца немачког порекла. Крикнер је у Буковичкој бањи био ангажован на изградњи двора „Старо здање”, данас претвореног у хотел. Аранђеловац и околина допали су му се толико да је решио да ту сагради летњиковац за своју породицу.

Током лета 1881. у летњиковцу је са родитељима летовала и Крикнерова шеснаестогодишња ћерка Лујза. Тог лета Аранђеловчани су у чувеној Кнежевој сали приредили бал за официре батаљона који је тога лета био на вежби у околини града. Игром случаја то је био батаљон у коме је служио млади потпоручник Живојин Мишић, а на балу се са породицом нашла и млада Лујза.

Лујза Крикнер

Упркос ставу својих родитеља, млада Немица Лујза постала је супруга српског официра. Њени родитељи били су против овога брака, наводећи аргументе да је млади Мишић био сељачки син, да су плате поручника мале, а војнички живот осуђен на непрестано сељакање. Ипак, кључни аргумент био је да је млади пар различите вере. Породица Крикнер припадала је реформаторској цркви, а млади поручник је био православне вере. Упркос противљењу родитеља, Лујза је побегла за Живојина, а њени родитељи одбили су да дају мираз. Лујза и Живојин Мишић венчали су се 30. октобра 1884. године у Вазнесењској цркви у Београду.

У браку са Живојином Мишићем, Лујза је родила шесторо деце: три сина – Радована, Александра и Војислава и три ћерке – Елеонору, Олгу и Анђелију.  Брак Лујзе и Живојина Мишића био је срећан, али су имали мало времена да заједно уживају у породичној срећи. Живојин, а касније и синови, ишли су из рата у рат, из боја у бој: Српско-турски, Балкански, Први светски рат.

Лујза је делила судбину мушких чланова своје породице и судбину своје нове домовине – Србије. Крајем 1915. године повлачи се са српском војском преко Албаније све до Драча. Војвода Мишић, тада већ прослављени војсковођа и синови, официри српске војске, одлазе на Крф, а она са осталим нашим избеглицама у Француску. Године 1917, пред сам пробој Солунског фронта, Лујза се враћа из Француске и придружује се мужу, који се тада са својим штабом налази у Солуну. Одатле са српском војском стиже у Београд.

Живојин и Лујза са дјецом

Из рата се војвода Мишић враћа славан, али нарушеног здравља. Лујза бди над њим даноноћно, заједно са лекарима, али 21. јануара 1921. године Живојин Мишић умире на њеним рукама.

После смрти Живојина Мишића Лујза живи у Београду, окружена децом и пријатељима, али је мучи неостварена жеља покојног супруга да у Струганику направи нову кућу и да тамо живе. Зато продаје кућу у Београду и гради нову испод Живојинове старе куће. По окупацији, 1941. године, са најмлађом ћерком Анђелијом, сином Александром и његовом породицом сели се у Струганик.

Лујзини и војводини синови, резервни официри, учествовали су у Другом свјетском рату на различитим странама. Радован, као резервни потпуковник, заробљен је од Немаца још у Априлском рату и одведен у логор у Немачку. Крајем рата умро је, од туберколозе, у логору у Ханелбергу.

Александар се прикључио покрету отпора Драже Михајловића, био му је једна од најближих сарадника, па се тако у њиховој кући до децембра 1941. године налазио и Дража са штабом. При покушају његовог хапшења, 6. децембра исте године, Немци су успели да ухапсе само Александра, који није успео да побегне због болести срца и мајора Ивана Фрегла, који није желео да се одвоји од свог команданта. Лујза Мишић растрчала се по немачким командама у покушају да извуче сина, али без успеха. Обојица су изведена пред војни суд. Стрељани су већ 17. децембра на брду Крушик поред Ваљева. Револтирана због синовљевог убиства, Лујза је 1943. године прешла у православну веру и променила име у Магдалена. Говорила је да је стрељањем сина Аце из њених вена истекла немачка половина крви.

Док је покушавала да спаси сина Александра, добила је вест да је најмлађи син Војислав ухапшен као симпатизер партизана. Кад је то чула, Лујза је узела мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића. Обратила се генералу Турнеру, командату њемачког штаба за Србију, који јој је рекао: „Када је после рата 1918 заробљен наш фелдмаршал Мекензен, омогућено му је да салонским колима напусти вашу земљу. Ми нисмо заборавили тај каваљерски гест војводе Мишића, који је умео да поштује непријатеља. Одужићемо се сада вашем и његовом сину. Војислав је истог дана пуштен са Бањице. Војислав је, 1943. године отишао у партизане, одакле се вратио као капетан.

У походу на Равну гору, децембра 1941. године, немачка казнена експедиција спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. Остатак живота Лујза је провела у Београду, у свом стану. Чест гост јој је била и чувена Милунка Савић, „јунакиња што је стекла 12 одличја и шест рана“. Понекад је одлазила у свој вољени Струганик код Мишићеве фамилије. Преминула је 7. децембра 1956. године у Београду. На зиду музеја у Струганику висе две крштенице. На једној пише: Лујза Крикнер, а на другој: Магдалена Мишић.

На сцени Академија 28 у Београду 5. октобра 2015. године премијерно је изведена представа „Лујза Мишић”. Лик Лујзе Мишић овековечен је и у драми „Мишићи” у којој се, управо кроз приповедање ове храбре жене, описује трагедија породице Мишић. Драма је премијерно изведена 15. децембра 2014. године, на стогодишњицу Колубарске битке.