РОМАН ТОМИСЛАВА РАЈКОВИЋА

ЦРНОГОРСКО ПРОЉЕЋЕ: Роман који ће вас одушевити! (објављујемо у цјелости)

2791

Oво је изузетан роман, фино проткан акцијом и љубавном причом, пун опипљивих ликова и запањујућих обрта. Његов аутор има урођени дар да пренесе читаоца у одређено вријеме и мјесто, овај пут у Црну Гору, у предвечерје НАТО бомбардовања 1999, и да му дочара речите поједности које причу чине стварном. 

Роман осликан аутентичним сликама, изразима и људима. Настао из пера Томислава Рајковића, који је давно напустио Црну Гору, али очито, она никад није напустила њега, као што никад не напушта никога ко ју је макар само једном загрлио и заволео.

Године су тужне, ратне, деведесете… Срби опет, ко зна који пут у историји, бране своје име, своја огњишта, своје право на писмо, језик, Цркву…  Трагом једне новинске приче која је безмало зауставила, бар на неко време, моћне Малтешке витезове у намјери да из Цетињског манастира однесу вриједне реликвије, настаje ова несвакидашња, узбудљива прича.

 

                                       ЦРНОГОРСКО   ПРОЉЕЋЕ

Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!“ (Посланица Галатима, глава 5:1)

1.

У загушљивој канцеларији, за столом препуним папира и разних часописа, сједи уредник и власник ревије Луча. Заборавио је на шољу кафе која се охладила на ивици стола. Брзим погледом чита кратку вијест из Експрес Политике: “Јуче, на Лучиндан, на обиљежавању славе Цетињског манастира, Његово Високопреосвештенство господин Амфилохије је, пред стотинак окупљених вјерника, изнио руку Јована Крститеља која је крстила Исуса Христа. Митрополит црногорско-приморски је изразио вјеру да ће Цркви бити враћена и икона Богородице Филермоске која се налази у Државном музеју на Цетињу.“

Прочитао је вијест неколико пута да би се стварно увјерио да то пише. Је ли могуће да се такве светиње налазе на Цетињу? Устаде и приђе ормару који је у горњем дијелу имао полице, на којима су биле насложене књиге. Да ли је ово могуће, питао се док је очима трагао по насловима књига. Ту су били класици попут Толстоја, Достојевског, Џојса, Хемингвеја, Андрића, Црњанског, Његоша… док су централно мјесто заузимали Октоих, Псалтир и Молитвеник, луксузне реплике три прве књиге у Јужних Словена, штампане на Ободу, крај Ријеке Црнојевића, крајем 15. вијека, у штампарији Црнојевића.

Онда се сјети рачунара. Укуцао је: “Реликвије, икона мајке Филермоске и рука Јована Крститеља.“ Чека да се патуљци који живе и раде у зачараном свијету машине, покрену. Чује тихо зујање и тајанствени клокот, док слуге и послуга трче тамо-амо, кроз тунеле, одаје и одајице, претурајући по полицама и шкрињама да би испунили наше жеље. Чудесна лампа из арапских бајки могла је да испуни три жеље власника, а рачунар је спреман да нам непрестално служи. На сваки захтјев пронађу прави одговор или мноштво сличних. Раде они без престанка и одмора, јер су робови свијета створеног од ријетких честица васионске прашине да људима олакшају комуникацију.

Мали прозорчић поче да светлуца, заиграше шаре и светлосна копља, устројише се линије и тачкице, те се као магијом појавише слике и текст.

Извјежбаним оком чита штиво: “Три најважније хришћанске светиње – десна рука Св. Јована Крститеља, Честица Светог Крста и прва икона Наше Мајке, дошле су у власништво витешког реда Св. Јована негдје у 11. вијеку, а зна се да су се раније налазиле у Цариграду и Јерусалиму. Јовановци или Малтешки витезови како су их касније звали по Малти гдје им је било сједиште, за вријеме Наполеонових ратова, одлучили су да непроцјењиво вриједне реликвије предају на чување руском цару Павлу Првом Романовом. То је било 1799. године. Реликвије су биле на царском двору до Октобарске револуције. После тога им се губи сваки траг.“

Наслонио се у кожну наслоњачу, прихватио рукама главу, и почео да размишља. Поглед му је шарао по плафону, покушавао је да се задржи на нечему, да се ухвати за неку шару или пукотину, да се усидри и размисли шта би могао да уради на ову тему. Очи му се умориле и отежале, те заспа.

Као да је отворио врата и ушао у маглу. Све је около било тамно. Лелујава свјетлост, негдје у дубокој подсвијести, трепери и као да ће се сваког тренутка угасити. Сви су му снови почињали исто, али су се често завршавали другачије, још од онога давног јутра кад је лежао у полупаним колима, негдје на путу преко Бугарске, враћајући се из Истамбула гдје за за Борбу правио репортажу о скрнављењу велелепног храма Свете Софије од стране исламиста који деценијама покушавају да је ставе под своје окриље.

Чује гласове као из велике даљине, а онда је видио човјека како покушава да отвори врата ‘фијата’. Нешто говоре, онда је поново пао у понор мрака. Обично би, оно што је доживио давно, а које се понављало кад би заспао, одбацивао као ружан сан. Али, у сну су му се враћале кобне слике. Онда би сан узимао разне заокрете, носио га у мјеста само гдје се у сну може бити. Навикао је, те би се опустио и полусвјесно дао да га носи онамо гдје хоће.

Овога пута је изронио из маглене каше, да би обасјан жарким сунцем, видио особу како му из даљине маше. Не чује, али разумије да га зове. Оно што само у сну може, прелетјеше брда и долине, и кад помисли да ће овако летјети без краја, нађоше се у некакавом камењару. Све голи камен и ситногорица. Бријег се располови, отвори се земља, те се нађоше у пространој шпиљи у којој је у чађавој ниши горјело кандило. Види да су зидови украшени фрескама, али нема времена да разгледа, јер тајанствена особа узе запаљену свијећу и даде му знак да је прати.

У сну се све зна и разумије. Не требају ријечи, а ако кад и говоримо то није као овај наш свакодневни разговор.

Прошли су кроз уска врата, дио пећине који је зазидан, и упали у омању просторију пуну свакојаких ствари. “Ово је манастирска ризница“, проговори његов водич. “Монаси чувају црквене вриједности, као путире, ризе, крстове, иконе и реликвије.“ Подигао је лелујаву светиљку високо изнад главе и почео махати горе доље.

Хтио је да види шта се налази у удубљењу стијене и баш кад је пружио руку, звоњава испуни просторију, те се зачарано мјесто изгуби, а мрак опет намаче.

Отвори очи и схвати да је у својој канцеларији, у удобној наслоњачи, док је телефон звонио.

Би му криво што му је прекинуо сан који, рекао је себи, мора запамтити. Док се машио да подигне слушалицу, баци поглед на сат. Било је два и двадесет пет по подне.

2.

Снежана је била љута јер је оставила несвршен посао у канцеларији, а њега ево нема. По обичају би увијек каснио. Био је од оних људи за које доћи на вријеме је било немогуће. Не да није хтио, већ није могао. Увијек нешто искрсне у последњем тренутку да га омете, да га скрене, па и заборави. Ишчуђавао се како се други љуте ако закасни десет или двадесесетак минута. У општем смислу постојања, гдје се земља и читава васељена труде да одрже своје путање, састанке и растанке, зашто би ми морали да смо прецизни у свом кретању од једне тачке до друге? Тако је говорио озбиљним гласом који је имао неку питомину у себи, као и помало тужне очи које би хватале искрице, те би њихова тиха топлота разоружала сваку љутњу и негодовање у саговорника.

У Васељени постоје небројена сазвежђа, у њима звијезде, као пијесак на обалама, ко ће избројити све то? Ко разумјети силу која их одржава. Свака звијезда има своју путању. Ниједна није иста. Не крећу се истом брзином. Тако и ми људи. Свака душа – по једна звијезда. Сви хрлимо својом путањом. Кога је брига ако вјетар дуне и развеје зрнцад пијеска? Ма гдје да су, опет су исто.

Схватила је Снежана да је имати посла са њим – несигурно, да се не можеш надати ничему потпуним, тачном, савршеним… Опет је погледала на сат, па онда низ главну улицу која се ослања на Трг слободе, не би ли му случајно видјела кола.

“Чекаш некога?“

Ухватио је под руку и њежно повео пут терасе гдје су гости хотела ћаскали уз пиће и цигарете. У времену и држави у којој је у последњих десетак година све пошло наопако, народ је изгубио наду да ће бити посла, они који су још радили су примали мизерне плате чију вриједност је инфлација појела, те је новац био безвриједан. Беспослица. Факултетски образовани људи дангубе по кафанама, разочарани у све. Цигарете су јефтине, јер се шверцују преко Црне Горе, па са њима пуше своју младост и будућност, док им алкохол отупи чула те могу да издрже још један дан.

Сједоше за празан сто у углу терасе, гдје је било мање свијета. Кад је хтјела да проговори и укори га, он подиже руку и рече: “Знам да касним. У тренутку кад сам излазио, зазвони телефон. Пошто сам ја и власник и уредник, и новинар и секретарица, такорећи one man band, неко је морао да подигне слушалицу.“

“Добро, нека ти опет буде. Није ме брига за твоју јадиковку.“

Конобар приђе столу.

“Двије кафе, једну слатку и једну обичну.“

“Немам много времена. Морам назад. Ако шеф сазна да сам изашла, биће зезнуто, не по твојој, већ по мојој кожи.“

Он се осмјехну очима које по обичају заискрише.

“Шта, још га нијеси омотала око малог прста?“

“На жалост, нијесам. Ово вријеме доноси своје људе. Знају само за своју гузицу. Све се смјешкају, тапкају по леђима. Покушавају да се с тобом поиграју. Кад виде да им не пали, онда чекају да склизнеш. Тада немају милости. Дају отказе с уживањем. Него, мислим да ће те ово интересовати…“

Извадила је из кожне торбе свитак папира и додаде му га испод стола. “Пази да ме не увалиш у говна.“

Конобар донесе кафе, потури на сто и оде.

“Изгледа да наша влада неће да подржи ове у Београду. Милији су им Шиптари него Срби.“

“Ништа чудно. Већ дуже вријеме покушавају да се одрекну свог српског поријекла. Зато створише Дукљанску академију наука, Црногорску цркву, разна црногорска удружења… Желе да се одвоје и створе државу Монтенегро, по угледу на ону која је јула 1941. године трајала само један дан. Зато се одричу српског језика, српске цркве, српског поријекла…“

“Све знам, али драги мој Вуче, морам назад у канцеларију. Ја, за разлику од неких, имам посао…“

Запловила је између столова као лађа под пуним једрима, њишући се благо у бедрима.

3.

Вук је у телефонском именику нашао број Цетињског манастира. Док је чекао да се неко јави, опет је очима прешао преко чланка из новина.

“Хало! Је ли то Цетињски манастир?“

“Јесте!“

Глас је у слушалици почео да одзвања. Из искуства је знао да је веза била премошћена справом за прислушкивање. Опааа! Тајна служба мотри на манастирске разговоре. Њега одавно прате, јер је чланцима против владе покушавао да скрене пажњу јавности на масовну злоупотребу власти. Нема друге, мораће сјутра за Цетиње.

4.

Кад је Снежана изашла из канцеларије и дугим ходником пошла пут лифта, њен шеф Новак је већ био обавијештен да је напустила радно мјесто. Од дана кад је добио унапређење и постао глава бироа, успоставио је, по устаљеном обичају Удбе, своје агенте који су имали задатак да мотре на све и свакога.

Био је солидне грађе са огромним челом и ћубером просиједе чечураве косе. Лице му је било блиједо, а очи продорне. Биле су као у поскока, превучене сивкастом копреном. На пуним уснама му је увијек висио смијешак, као да се ту однекуд налијепио и  као мува у мрежи остао заробљен. Био је говорљив. Нарочито је волио да прича са женама младим и привлачним. Шалио се, у повјерењу им шапутао, примичући усне скоро дотичући њихов врат.

Једног јутра, прије неколико мјесеци, ушетао је у Снежанину просторију. Она га није осјетила све док није ставио руку на њено раме. Прекиде јој дах у грудима. Успјела је да се савлада. Он се повјерљиво наднесе над њом те му је космата глава била уз њену, скоро је додирујући. Осјети како сипи задах из његове коже, који ни колоњска вода није могла да сузбије.

“Драга моја, Снежице…“, почео је меденим гласом. “Ти само радиш, радиш, радиш… Ријешио сам да те наградим за труд и савјесност. Данас у подне ћемо ја и ти на ручак. Не, не, неее! Не прихватам никакав изговор. Тачно у дванаест сати!“

Стигао је пет минута прије и сјео у кутку, даље од погледа осталих гостију. Он наручи виски с ледом и задовољно се намјести у кожну фотељу. Био је помало узбуђен, јер му се Снежана свиђала, па је планирао да је заведе, као многе друге до сада.

Каснила је. Пет минута, па десет… Двадесет. Пола сата. Почео је да се врпољи. Није могуће да неће доћи. Све је лијепо испланирао. Кад прође пола сата, он осјети како му се груди надимају од љутине. Показаће он курви! Кад се спремао да устане, она се појави на вратима, погледа по пространој сали, тражећи га. Он махну руком да јој скрене пажњу. Сјела је насупрот њега, укосо. Није прекрстила ноге као што многе жене то нормално ураде, већ је сукњу, која јој је била до кољена, затегла, и ставила ташну на њу.

“Извини, морала сам да завршим неке документе на којима сам радила“.

“Ништа, драга моја, рекао је сладуњаво. Важно је да си дошла“.

Пружио је десну руку и маљавим прстима узео њену шаку у њежни стисак прстију. Она се измаче до ивице столице и покуша да извуче своје прсте из његових. Као да је по длану намазао туткало. Погледала је около себе, гледа ли их ко? Ма колико се осјећала нелагодно, ипак је била сигурна.

“Шта сте то хтјели да са мном разговарате?“

“Чекај, луткице моја. Прво да наручимо јело и пиће. Па кад се лијепо раскомотимо, тек тада ћемо о послу.“

“Ја сам већ ручала. Појела сам сендвич, а жедна нијесам.“

“Ја сам желио да те угостим и уједно боље упознам.“

Она погледа на сат и рече устајући: “Мени је вријеме да идем назад у канцеларију.“ Онда се осмјехну, као да се извињава. “Неки морају да раде. Изгледа сам ја једна од тих!“

Гледао је за њом и гризао доњу усну. Тако ти курвице мала, мислио је. Правиш се чедна. Тврдиш пазар. Видјећемо чија нана црну вуну преде.

Тог поподнева, рекао је свом доушнику:  “Припази на ову љепојку!“

5.

Кад се Снежана вратила у канцеларију и сјела за свој радни сто, дочека је зврјање телефона. Линија је била унутрашња.

“Снежана, луткице моја,“ глас њеног шефа бијаше меден. “Дођи часком да попричамо.“

Она се диже, механички, и пође пут канцеларије шефа одсјека. Осјети на затиљку погледе својих колега и колегиница. На вратима се прибрала, исправила у свој својој величини, и покуцала.

Соба је била пространа, са великим радним столом на средини, неколико столица уз зид и велики ормар препун дебелих књига, међу којима је могла прочитати наслов “Капитал“, а испод утиснуто златним словима име писца: Карл Маркс. Прозор је гледао према Морачи и зеленим врховима чемпреса.

Он подиже главу с документа који му је лежао на столу, брзо и одлучно нешто подвуче и окрену се. Загледа је од главе до пете. Тишина је трајала дуго. Сат на зиду је одбројавао секунде.

“Као питомац полицијске школе, прво што сам научио да не вјерујем никоме. Друго, да и зидови имају очи и уши, а треће, да и они најбољи и најпаметнији имају слабост коју крију у прље јаме. Пронађи ту болну тачку и имаш их.“

Облизнуо је усне, лежерно извадио цигарету из позлаћене табакере, и кад је припали, посрка халапљиво дим. Дуго га је држао у себе, па онда издуши. Заковитла се око њега сиви облак, па полако нагомила под плафон.

“Ово ми је, драга моја, лоша навика. Зарекнем се сваке Нове године да оставим овог врага. Ја хоћу, а он мене јок! Знаш ли, луткице, да си ме разочарала. Ја се у тебе надао. Мислио да си изнад осталих. Лијепа си, то је истина. Имао сам наду да ћемо ја и ти постати интимни. Као што је природно и као што треба. Ти лијепа и заводљива, а ја јак и похотан. Могли смо да се забављамо, па вуци сити, а овце на броју.“

Док је говорио, гледао је кроз прозор. Она осјети језу и стресе се. Заусти да нешто каже, али он махну руком да ћути. Као поскок се окрену к њој. “Гдје си била?“

“Тражио ме један пријатељ, знам га са студија, да му позајмим нешто пара. Имала сам нешто уштеђено. Власник је ревије Луча, па му треба за штампање.“

“О-пааа… Тако значи. Радиш за државу, и то још њену безбједност, а шурујеш с њеним непријатељима. Онима који критикују и поткопавају њене темеље.“

Нешто се покрену у њеној души, пркос, људски понос.

“Вараш се! Ја радим за плату, и то ти не даје право да се овако понашаш! Гријешиш ако мислиш да ме можеш уцијенити да би ти се подала. Радије бих себе узела живот, него да ме ти поганиш!“

Изашла је из канцеларије. Није затворила врата. Одлучно је прошла између столова, пришла своме и из фијоке узела торбу.

Тек кад се нашла пред зградом и стала на тротоар, страх је ухвати челичном канџом за грло и поче стезати, те јој понестаде даха. Сједе на клупу да предахне и поврати се.

6.

Монсињор Франческо је ћутке слушао преводиоца. Били су у пространој сали централне болнице на Крушевцу. Поређани пред њим љекари и неколико медицинских сестара. Ту је шеф Тијовић и његов помоћник, главни хирург, као и преставник владе Гојко Трокаловић, министар здраства, који је говорио. Китњастим ријечима је хвалио дарежљивост народа Италије и славне Римокатоличке цркве, који су послали братску помоћ у љековима и инструментима.

Репортери с микрофонима и камерама су се тискали около да би ухватили боље мјесто за снимање.

“Монсињор Франческо, шта мислите о америчкој пријетњи да ће послати НАТО бомбадере на СР Југославију и какав је став Ватикана по том питању?“, пита новинар Побједе.

“Ми смо против силе. Треба преговарати…“

“Кад је тако, зашто се Ваша црква не огласи и осуди насиље над нашим народом?“

“Став наше цркве је мирно решавање проблема.“

“Господине Франческо,  јесте ли дошли да повратите реликвије које сматрате да су ваше?“, питао је Вук.

Монсињор Франческо се видно трже, као да га је неко изненада мунуо у слабину.

“Не разумијем?“

“Доста с питањима!“ повика министар љут што су се усудили да поставе шкакљиво питање. Увијек се нађе неко да постави неко питање које поквари атмосферу, промрљао je себи у браду. Потом је шапнуо припаднику обезбјеђења, да га новинари не чују: “Потруди се да дознаш ко је овај што пита за реликвије…“

7.

Прешао је преко парка, поред дворца Краља Николе и тротоаром сишао на улицу Џона Џексона. Није видио како се из гунгуле пред болницом одвојио човјек у кожном капуту, и пошао за њим.

Нашао је ‘стојадина’ на паркингу “Побједе“.  Док је стављао кључ у браву, врата се нагло отворише и снажна га рука зграби за прсa. Видио је песницу, као маљ, прије него му у очима експлодира милион звијезда, а љути бол обли сваки дио тијела. Из носа му потече млаз крви. Лијево му око захвати магла и дио лица утрње.

“Ово ти је је одговор на глупо питање! Ово је за почетак. Други пут ће бити горе!“

Био је ошамућен. Покушава да заустави крв која му је текла из смрсканог носа. Кошуља му је била крвава. Руке му се тресу. Звоњава телефона га је покренула из обамрлости. Схвати гдје је и шта се десило.

“Гдје си. Зовем те ево по не знам који пут, а ти се по обичају не јављаш.“

Препознао је Снежанин глас и у њему осјетио панику. Нешто се морало десити, помисли.

“Био сам на конференцији за штампу. Шта је било?“

“Чекам те у на углу код Економског факултета.“

“Стићи ћу за пет минута.“

8.

Покушала је да се прибере. Дрхтавица јој је још тресла тијело. Као да је свуда био мрак, само је у њеним мислима ведро. Знала је да јој је Новак све ово припремио оног дана кад је одбила да са њим руча. Кад му је без ријечи дала до знања да је не интересује његово наметање. Сад је остала без посла. Биће добро ако не поднесу оптужбу против ње. Подвалиће јој нешто. Преко лажних свједока, све се данас може у држави која себе више не зове Црна Гора, већ Монтенегро. Сјети се пјесме: “У држави Јуту-туту, краљ тринаести, Бала-хаха, заказао свом народу, да ће дати Јуха-хаха!“

Кад је стао, она отвори врата и сједе. Кад кола кренуше, окрену се према њему, да га по обичају критикује. Ријечи јој се заглавише у грлу, јер примијети крваву кошуљу и натекло лице. Лијево му је око било модро и затворено.

“Шта је било?“, упита, али не доби одмах одговор.

Возили су улицом сердара Јола Пилетића, па преко Везировог моста, пут стадиона, гдје му је био уред. Стали су пред ниском зградом. Она је изашла прва, затворила врата и потрчала на његову страну да му помогне. Тек је сада добро видјела унакажену лијеву страну лица са натеклим носем из којег је још цурела сукрвица и огромну модрицу која му је потпуно затворила лијево око. Извукао се из возила и стао на тетураве ноге, док га је она задржавала да не падне, прешли улицу и упали у полумрак собе која му је била канцеларија.

Оквасила је марамицу и са њом њежно обрисала крв која се била згрушала око усана и по бради. У фрижидеру нађе тацну с ледом, те га смрска боцом у ситне комадиће и приви му на отеклину. Јаукнуо је од бола. Она му се унесе у лице и запријети прстом.

“Шта се дереш! Какав си ми ти човјек?! Сад држи да ти ово не спадне с отеклине. Биће боље сјутра. Ко ти је ово урадио, да му се захвалим.“

“Зашто?“

“Поправио ти је фацу. Сада си много згоднији!“

Покушао је да се насмије, па опет јаукну од бола.

“Хвала Богу, сад ћеш се лакше заљубити у мене.“

Она га погледа искоса, покуша да се насмије, али јој преко лица пређе лако руменило.

“Само ти сањај!“ Очи су јој промијениле боју, постадоше свијетле, пуне неке унутрашње ватре. Да промијени разговор који јој је причињавао нелагодност, она рече гласом који обоји оштрина: “Данас сам изгубила посао. Ти си за то крив!“

Исприча му шта се десило. Он је намрштен ћутао.

“Опрости ми, молим те. Скупо си платила дружења са мном.“

“Нека, не јадикуј као бабетина. Напустила сам сама. Окренула леђа шефу, јер нијесам више могла да издржим његово лицемерје и љигаво удварање.“

“Ја сјутра ујутро идем на Цетиње, па ако ти буде досадно, наврати мало и поспреми овај сто и полице. Све је збрчкано, да ми требају сати да нешто пронађем.“

Она критичким оком погледа по канцеларији, завртје главом, те јој се коса заталаса и неколико праменова падоше преко лијепо извајаног чела.

Она му се хитро примаче. Осјети мирис руже. Лијевом руком га зграби за косу, а десну смота у песницу. Лице јој је било озбиљно, а у очима поигравао  пламичак несташлука. Била је тако лијепа! Осјети како му тијело поче подрхтавати.

“Хоћеш ли да ти поправим ову другу страну лица, јер ти изгледа није доста.“

Њежно је зграбио њену лијеву руку, док је другу омотао око њеног паса и привукао је себи.

“Оооо… Неее… Од тога нема ништа.“

“Оооо… Јееес… Тада ћеш имати пуно право да ме критикујеш, савјетујеш, па понекад и изудараш!“

Осјети да се престала опирати, па је полако привуче к себи. Пољубио јој је усне, прво њежно, као кад се куша вино. И она се подала тренутку…

9.

Монсињор Франческо се с олакшањем увалио у удобну кожну фотељу. Дали су му један од неколико луксузних апартмана у хотелу Црна Гора. Његов секретар брат Себастијан, сједи насупрот и чека. Посматра га застртим погледом који не одаје ништа. Кардиналово блиједо лице има испоснички изглед. Одударало је од угојеног крупног тијела. Као да је подијељен у двоје. С главом је могао да се придужи пустињацима јудејским, а тијелом – богатим трпезама и животу који раскош и сила доносе. Био је превалио шездесету, и уз Војтилу имао доста утицаја у Ватикану. Одлучио је да се искористи цијепање југословенске државе, рат у Босни, а сада велике нереде на Косову – да покуша повратити реликвије које је чувала Православна Црква.

У овој забити, људи су лакоми на титуле и новац, па су донијели и једно и друго. Папа је био Polish Pontif, а он поријеклом из Херцеговине, па је изабран за мисију коју су назвали “Бумеранг“. Осмјехнуо се танким уснама скоро непримјетно. Мора да је неки од браће био склон шали. Послије мало дужег размишљања је признао да на баналан начин, кад се привикне на ту ријеч, потпуно одговара њиховом циљу.

Гранд-мастер Малтешког реда је, падом Малте, хитнуо драгоцјене реликвије са таквом снагом, не питајући свету Курију, те су још у лету. Од Москве, преко Србије (пошто их је московски патријарх у вријеме Октобарске револуције предао краљу Александру), до ове камените и дивље земље Монтенегро гдје је их је априла 1941. године оставио престонаследник Петар прије него што је са никшићког аеродрома одлетио за Лондон. Скоро се тај лук ‘бумеранга’ завршио. Треба само испружит руку. Осјећао је да је он та рука. Као да му је судбина додијелила ову улогу, као јабуку.

Иако је знао језик, тражили су тумача, јер се на тај начин покупи и сазна много тога што се непажњом около изговори.

“Како је онај новинар дознао о нашој мисији?“

“Немојте се много бринути,. Акција доброчинства није важна за стрвинаре, који себе називају журналистима. Брзо ће се и заборавити.“

Погледао је у дневник и наставио: “Вечерас је пријем код г. Трокаловића. Ту ће бити знаменитих људи који су се изјаснили за нашу ствар. Имамо два и по сата до тада.“

“Ја ћу да се истуширам и мало прилегнем.“

10.

Од ресторана “Видиковац“, поглед поклапа дугачку долину, од Главе Зете па све до Даниловграда. Суре планине с обје стране заградиле зелену траку обрадљиве равнице. Према југу је Спуж, па ондје гдје се Зета улијева у Морачу – град и црногорска метропола Подгорица, која је у својој историји мијењала име најмање три пута. Доклеа, из давне прошлости, кад су Хелини овуда вршљали. Па, Римљани…  Ту су Срби имали државу Дукљу, на чијем челу је у једном периоду био кнез Владимир. Дирљива је прича његовог ропства и љубави царске кћери Косаре. Принцеза је као чин доброчинства и хришћанске љубави посјетила сужње у охридској тамници и тог судњег дана упознала младог витеза, кнеза Владимира. Заљубила се у њега и замолила оца да јој допусти брак са кнезом Доклеје. Бугарски цар Самуило дозволи брак, јер је њиме обезбиједио сјеверо-западну границу свога царства. Послије Самуилове смрти, син наследник позове кнеза зета да се са осталом властелом закуну новом цару на послушност. Косара је, знајући нарав свога брата, одвраћала свог мужа од пута, али он ипак оде и би погубљен.

Дукља, развалине некадашње римске славе, већ дуго је била тужна сјенка, пуна уздаха и неопојених духова. Ту је Немања рођен и одрастао. На ушћу Рибнице у Морачу – Немањин град. Доклеа је заборављена, те је име ријеке постало име државе, а град који се развио око бедема на Рибници, доби име Подгорица. Камена хридина брда Горица јој даде име које Турци нијесу мијењали и тако остаде до кад комунисти створише државу Југославију. Тек тада је лудило проврело, у бесрамној трци да се додворе новом месији, Титу, град преименоваше у Титоград. Да се докажу. Пјеване су химне захвалнице. Величале његово име. Уведена је нова религија – социјалистичко самоуправљање.

Прави су се вјерници брзо разочарали, па за своје заслуге дароваше им ужасна љуцка мучилишта. Напунише затворе с њима. Да су имали арене од њих би створили гладијаторе или их бацали дивљим звјерима, као некад у старом Риму. Овако, уништавали су их наследници Удбе. Неман је расла, хранећи се људском несрећом и свирепошћу. А незнавени и лојални грађани су били задовољни, јер се солидно живјело од кредита које је Америка бесповратно дала Титу као захвалност за одвајање од Русије.

Но, “братство и јединство“ између народа који су се потајно мрзјели, због свега што се дешавало у прошлости,  није могло вјечно трајати. Под утицајем страних служби и Римокатоличке цркве, Југославија се расцијепала по шавовима које је Тито смишљено направио Уставом 1974. године. Прво Словенија, па Хрватска, онда Босна и крвави рат од 1991. године, гдје је народ пострадао и све што је било добро и лијепо уништено. Сада, ево опет Југославија… Србија и Црна Гора! Срби Србије и Срби Црне Горе, још покушавају да одрже сан и варљиве наде које пружа идеја и ријеч Југославија.

Назире се свјетлуцава трака Скадарског језера, па онда плавкасте планине према југо-западу гдје Јадранско море ломи своје валове.

11.

Монсињор Франческо је стигао  у својој лимузини кад је сунце запалило танке облачиће на западном небу. Није могао а да не стане и опчињен посматра преставу на небесима.

На паркингу десетак кола, неколико њих са државним ознакама.

Овај пејзаж га подсјети на давно вријеме; вријеме рата, згаришта и убијања. Исти овакав камењар, чак је и мирис остао исти. Мирис на чађу и дим. На убого живљење… Децембар четрдесет четврте, донио је страх, са снијегом и ледом. Усташке армаде су се почеле распадати. Расуло на све стране. Његов отац их је једне ноћи покренуо из топлих постеља.

“Долазе четници…“

Требало им је два мјесеца да се пробију до Трста, а онда су се нашли у логору крај Рима. Ријека Требишњица је исто тако као Зета извирала из планине, под бријегом испод Билеће.

Опет је погледао у лијево гдје се у стијени нагнијездио манастир Острог, као лабуд кад се спусти на починак. Зраци сунца су га позлатили, као да су се упалила небеска кандила. Милиони свијећа разлиле жути восак преко светиње, гдје светац чудотворац спава у својој шпиљи пуној мириса на восак и тамјан. Подиђе га хладноћа, завукла му се испод капута и кошуље.

У раскошној сали пуној дима и жагора, домаћин, г. министар Трокаловић, приђе му, сладуњаво се смјешећи.

„Сињоре кардинало, буено венито…“ Онда додаде на српском: “Добро нам дошли драги госте!“ Ухватио му је руку и почео је трести, па онда га приведе дугом столу.

Све је било намјештено. Букети цвијећа у лијепим вазнама. Тањири, кашике, виљушке, ножеви сијају углацкани испод бљештавих лустера.

Посадио га је у прочеље. Уважени гост се приклони. “Грације, грације, сињоре министро!“ Политика и дипломатија су умјетност, а монсињор Франческо је био мајстор. Овде је све плитко, грубо и без префињености. Прозирно и ружно. Уздржавао се и почео да игра њихову игру. Знао је кад утврди пазар, биће јефтино, јер не знају вриједност, историју и циљ. Код ових прљавих скоројевића у којих није ништа свето, ако се не може уновчити и искористити за лично богаћење, све је безвриједно.

За вријеме обилне вечере, у повјерењу му је причао о Манастиру у стијени, о љепоти, о свецу-чудотворцу, а знао да за њега нема ништа свето, јер је човјек пред њим био производ нове школе – безбожничке. Служио је бога Мамона.

12.

Кад је Вук стигао на Цетиње, магла је још лежала по граду, те је све било нестварно. Котлина збијена брдима, начичкана сивим зградама грађеним за радничке масе. Правоугане кутије без љепоте и маште. Као да их четка и фарба нијесу никад дотакле. Сада је магла ублажила њихову голотињу. Било је још рано, па сврати у кафану Ловћен. Око десетак гостију су ћутке пушили и сркали каве. Мирисало је на зној и дим. Сјео је за столом и кад се конобар појави, наручи кафу и коњак. Из џепа зимског капута, извади новине које је јутрос купио, а за које је хонорарно радио.

На насловној страни “Новости“, његов текст, са насловом „Лов на свету руку“, и поднасловом: ‘Малтешки витезови стигли у Црну Гору са тајним циљем да почну плести мрежу у коју ће једног дана упасти свете реликвије које се чувају у трезору Цетињског манастира.“

На насловној страни “Побједе“ великим словима: “Хуманитарна помоћ милостивог Малтешког реда“. У поднаслову: “Монсињор Франческо и министар здравства Трокаловић имали састанак обострано користан.“ Испод слика монсињора како се рукује са министром пред улазом Клиничког центра.

Кад је изашао на улицу, ледена киша је почела да пада. Бронзана скулптура Ивана Црнојевића са мачем у руци, и тешком доламом око тијела,  појави се пред њим као утвара из времена које је прохујало, осуђен да чува стражу без починка, по киши, леду и снијегу, кад урлају олује, кад се камењар усија од сунца… Сада, погледавши његово мокро лице, Вук осјети жаоку жалости. Последњи владар земље Зете, трагична авет из прошлости, бранећи се од турске најезде, без наде и помоћи, мјеста и починка, од питомог Жабљака на језеру, повуче се са остацима свога народа.

Што се не хтје у ланце везати / Што на вјеру праву не похули / То се збјеже у ове планине… То је Његош тако дивно рекао и с неколико стихова  осликао право стање расула и безнађа. Али, људски дух је неуништив. Убити тијело је лако, али ако га дух Божији подупире – све је могуће. Тако је Иван у вртачи, гдје цетињско поље престаје бити, на рудини испод Орловог крша, саградио манастир, и у њему Господ баци сјеме наде и прегнућа. То сјеме ниче и са њим народ који у тмуши постаде жижак и колијевка слободе. Ове га мисли покренуше да пожури, јер му је киша већ сквасила косу и почела да цури низ врат.

Преко парка, а онда поред Биљарде, нађе се испред Манастира којег су красили камени лукови. Саграђен под литицом испод Орловог крша гдје владика Данило почива у свом каменом гробу испод куполастог склоништа, капеле. Лијево су ископине Иванове задужбине. Камен је употријебљен за градњу новог.

Ушао је кроз уска врата у предворје. С лијеве стране двоје врата. Једна обиљежена као канцеларија. С десне, отвор који се наставио у простор гдје је била црква.

Вук одлучи да уђе кроз отворена врата. Школован у школама гдје се учило све сем вјеронауке, али одрастао под Виситором, у оквиру  православне традиције и обичаја који су преживјели и опстали у његовом завичају – славе, празници, Васкрс, Божић… Упркос томе што су званични празници били: Први мај – празник рада, Дан младости – Титов рођендан, 29. новембар – Дан Републике, па 19. децембар – Дан општине Титоград… Старо, Христово Јеванђеље је било замијењено “Манифестом“ Карла Маркса. На универзитету је имао предмет Марксизам.

На једном од предавања, прије дванаест година, срео је Снежану. Сјети се како је те исте године упознао још једну особу која га је потпуно опчинила, те је заборавио на све. Попио је чаробно пиће и постао роб богиње Љубави. На ове мисли се видно стресе, да разагна сјећање које је било болно. Вјеровао је да су ране зарасле, али је знао да су ожиљци понекад, као ово сад, изненада почели да трну, да бриде…

13.

Свијеће и велико кандило пред ћивотом св. Петра Цетињског, дају унутрашњости пећине осјећај тајанствености. Трепери и јењава златна свјетлост по зидовима. Подрхтава шпиља као лађа на благим таласима. Осјети како му нешто у грудима дрхти, као лист на брези кад га помилује невидљиви вјетрић.

Ковчег прекривен застором са златним порубом. У ниши – икона. Десно, исто тако удубљења с предметима којима није знао употребу.

Није био сам. Вук пође к вратима и особи која је на њима стајала. “Извините, да прођем…“ Савладао је дрхтавицу, да је не пренесе у гласу и ако је осјећао нелагодност. Човјек се полако помјери у страну. У пролазу примијети да је био умотан у кишну кабаницу са капуљачом која му је дјелимично сакрила лице. Као да се збунио, особа пред њим крену лијево, да се склони са улаза, а онда десно, те се сударише.

“Извињавам се, господине.“ Онда се опет помјерио у лијево.

Имао је осјећај као да је видио змију. Стресе се. Хитро је прешао преко поплочаног простора и уз степенице покуцао на врата. Накриви главу у десно, не би ли видио човјека с којом се сударио на вратима келије. Није било никога. Само тишина и киша која је и даље падала.

На вратима се појави калуђер. Пошто га одмјери погледом од главе до пете, упита: “Шта сте требали?“

“Ја сам новинар“, рекао је и осмјехнуо се. “Желио бих да поразговарам с Владиком.“

Опет подужа тишина. Поглед продоран, као да жели поникнути у његове мисли.

“Имаш ли заказан састанак?“

“Јуче сам звао. Чим је неко овдје подигао слушалицу, чуо сам карактеристични ехо који из искуства знам да је… Вашу линију прислушкују власти, зато нијесам хтио да говорим, већ јутрос дођох с надом да видим Владику.“

Овога пута га је погледао знатижељно. Био је још млад, можда тридесетих година. Мало више од средњег раста. Лице му блиједо,  урасло у браду. Очи сјеновите…

“Сачекај, да питам.“

Прошло је десетак минута. У професији коју је одабрао, чекање је било уобичајено, па се научио стрпљењу. Лијево му је око још било крваво и модро од ударца. Лед, а онда и мокре облоге, мало су помогли, те је оток спласнуо. Сјети се Снежане и њених прстију, док му је прала крваво и натечено лице, њене тобожње љутње која је спласнула у тренутку кад ју је пригрлио, а онда пољубио. Слатки, опојни укус њених усана, мирис косе и тијела помијешан са устајалим воњем његове наслоњаче и непровјетрене канцеларије. Били су лонац, поклопац и чорба запржена разним чаролијама.

Врата се опет отворише.

“Владика је јутрос отишао послом. Неће се вратити до касно по подне. Отац Герасим ће вас примити.“

Није показао разочарење што неће видјети Владику. Кроз врата је ушетао у пространу одају која је имала високи свод и била дио комплекса грађевина око стијене.

Мора да је ријека која је име дала граду и манастиру, некад текла кроз подземне пукотине. Откидала је она од сводова громаде. Усјекла је себи пролаз. У неко давно вријеме, како учени људи теоретишу, послије леденог доба, кад су се снијег и лед отопили, потекла је бујица ослобођена ледених веза глечерским пољем, да би потонула, баш ту испод манастира. Поље у облику велике тепсије, опасале планине. Природа је утврдила ово мјесто те постаде тврђава, и колијевка за генерације које се изђихаше. Владика Данило разви бајрак те се под њим скупише племена горштачка. Забоде заставу на стијени изнад манастира. Пободе међаше од брда до брда. Повуче црту преко које се није могло нити смјело. Почеше му навирати одломци стихова из “Горског вијенца“ у валовима. Као да је ово мјесто покренуло утрг времена, премостило га, приближило далеким догађајима. Овде је Његош столовао. Овдје је јадиковао. Овде је туговао, горео и изгорео!

“Што сте хтјели код Владике?“

Изронио је из својих мисли, тргао се жалећи за тренутком који је био тако чист, тако близак, као да је ушетао кроз врата данашња и нашао се у друго вријеме… Прошло!

Отац Герасим, ниског раста и збијен, као навиљак, стајаше пред њим. Није га чуо кад је ушао. При слабој свјетлости, види његово лице урасло у просиједу браду и бркове.  Прије него је успио било шта рећи, као да је желио да поправи оштрину и грубост питања, осмјехну се и показа на столицу.

“Сједите, сједите молим вас. Овдје човјек изгуби осјећај префињености. Живимо и радимо изван свијета, па је и наш разговор кратак. Не је не, да је да. Ријечи једноставне. Реченице кусе!“

Млад калуђер уђе, тихо као да је био сјенка, па се неким чудом претворио у човјека, и на столу постави боцу ракије и чашице.

Сјео је насупрот, примакао столицу к столу и насуо, прво Вуку па себи.

“Добро нам дошли господине новинару!“

Вук осјети призвук ироније. “Хвала… Хвала што сте ме примили.“

“Чујем да си звао?“ Подигао је обрве. “Сјећам се! Подигох слушалицу, али особа на другој страни није ништа проговорила.“

“То сам био ја. Чим сам чуо ехо… Из искуства знам да су вам се накачили на линију. Прислушкују вас.“

Калуђер с друге стране стола није ништа рекао. Добовао је прстима по столу.

Опет се појави младић у црном и ћутке спусти сребрени послужаоник. Усу кафу у шоље и нестаде. Мирис кафе је био пријатан. Напуни му ноздрве. Савладао је жељу да одмах почне пити. Кафа је била његов пратилац дању и ноћу. Она му је бистрила мисли, смиривала живце, његовала и оштрила чула. Била је као вољена особа. Љубавница слатких пољубаца. Скриња тајанствених жеља… Није могао вјеровати да ће овдје бити почашћен лозом и кафом. Као да му је прочитао мисли, отац Герасим рече. “Не погани нас ништа што у уста улази, већ оно што из њих излази.“

Ућутао је неколико тренутака па онда додаде: “Али све у пристојним количинама. Него, да чујем шта ти треба?“

Испричао му је о информацији коју је прочитао у Експрес Политици. Онда о конференцији за штампу, пред болницом на Крушевцу, и о монсињору Франческу.

“За то што сам поставио незгодно питање уваженом госту, министар здравства љут, прекиде скуп, понизно се извини уваженом госту, а мене, једна горила зграби за ват и тресну песницом. Не разумијем, зашто толика фрка? Као да сам ргнуо у осињачу…“

“Мој сине. Добро си се изразио! Та осињача постоји. То је Ватикан! Од како пропаде руско царство и светиње стигоше код нас Срба, често покушавају да их се домогну, поврате – како они говоре, јер по њиховом, припадају Римокатоличкој цркви.“ Стао је, погледао га право у очи. Осјетио је сву снагу бистрих очију боје јутарњег неба.

“Зашто се ти интересујеш?“

Опет га је засјенио својим очима. Прије него што се снашао, отац Герасим настави. “Одгојен си и школован у друштву које је бацило под ноге све своје  светиње. Вјеру у Христа и његово Јеванђеље су вам замијенили са људским паметовањем. Цркве су били празне као хладне пећине, без народа, оскрнављене, а често разорене. Оне које су неким чудом остале, послије лудила које је отровало скоро сав национ, постадоше штале за стоку, магацини за складиште робе и материјала.“

И црква у мом селу је тако прошла, помисли Вук. Једним ухом слуша глас свештеников, а другим вреба тајанствене поруке тишине. Паљена неколико пута за вријеме рата од муслимана из Плава, онда послије рата, опет дошета лудило. Омладина, комунисти, жељни доказивања ко је ревноснији и преданији Партији и Титу.

Као да није примијетио његову нелагодност, калуђер устаде и рашири руке као да ће да обухвати и загрли невидљиву особу.

“Ајде са мном у ризницу. Показаћу ти благо које нам је дато да чувамо, а други хоће да нам га отму. Није наше благо, већ припада времену прошлом и будућем.“

14.

Изашли су у предворје. Киша је престала падати. Осјећала се влага и студ. Магла се згрушала по сурим брдима око старе престонице. Кроз тешка дрвена врата уђоше у пространу шпиљу, пуну разних ствари и мириса на прошлост. При свјетлости кандила које је калуђер вјешто упалио, простор око њега поче да поиграва, тренутак кад се свјетлост појави и тама побјеже, те га подсјети на виђење, или сан; који је јуче уснио. Као да је у сну успио да премости јуче у данас! Од ове мисли се стресе.

Читао је да неки људи могу да виде у будућност. Да пророкују. Циганке су често ишле по селу, обучене у дуге хаљине свакојаких боја и с огромним торбама. Бацале би карте и читале судбину женама и дјевојкама, које су им наивно вјеровале. Изгледа да је жеља да се поникне у будућност дио људске природе.

Увијек је било протува с различитим методама нагађања, јер прорицање будућности је тежак занат. Опет, било их је. Оне за које је читао, пророци из Светог Писма и локални. Милош и Митар Тарабић из села Кремно, у планини Тари изнад Ужица. Читао је о њиховим пророчанствима који су у танчине предвидјели долазак жељезнице, изум телефона, летилице по небу, погибију краља у Кошутњаку и много другог… А он са својим искиданим сновима? Видио је ово мјесто јуче, кад је заспао у наслоњачи.

У малом изрезбареном ковчежићу бијаше љуска потамњелог дрвета.

“Ово је честица од правог крста. Њега је царица Јелена, мајка Константина Великог пронашла; кад је посјетила Свету Земљу и Јерусалим, у вртачи недалеко од Голготе. Кад је Јерусалем био порушен и Јевреји разтјерани по земљама Средоземља, римски су цареви одлучили да униште сваки траг Христовог  распећа… Чудно, у средњем вијеку се појавише кости светаца, те овога, те онога. Трговина људским костима је цветала и била врло уносна.“

Није му одговорио. Као да га није чуо. Питање без одговора је само питање. Одговор га поткријепи и уобличи. Његово је остало да виси у полумраку шпиље.

Пришли су ниши уклесаној у стијени. Отац Герасим подиже свијећу да  боље види. Приклони се мјесту и прекрсти.

“Ту је рука која је крстила Спаса свијета!“ Пружио му је кандило и полако, с очитом побожношћу подигао поклопац кутије. Ћутке се помјерио у страну, и притајена даха завирио. Имао је осјећај као да су се зидови примакли да и они виде.

15.

Испратио га је до на степеница гдје су стали и опростили се. Вјетар и свјежина му разбистри мисли.

“Ако те интересује да видиш икону Мајке Богородице, сврати у музеј!“

Окренуо се да му захвали, али га више није било. Као да је испарио.

Било је толико тога што је хтио да га пита, али није успио. Заборавио је, опчињен калуђеровом причом. Под један, побожност коју је показао пред реликвијама. Хтео је да му скрене пажњу на заповјести које је Бог дао Јеврејима у пустињи. Не прави лика клесанога нити ливенога, као и мртве ствари људске или животињске… Слави свога Творца а не дјела људских руку… Заборавио је да о овом поразговара са њим. Сад је касно, мисли док корача пут града. Свјежина му разбистри мисли. Схвати да је киша престала падати. Небо је и даље било тмурно.

16.

На вратима музеја гунгула ђака. Би му криво што мора чекати и тискати се с несташном дјечурлијом. Покушава да среди утиске. Што је више мислио, то је бивао збуњенији. Није било јасноће нити чистог пута. Завуче руку у лијеви џеп зимског капута, да из њега извади телефон. Жеља да зовне Снежану постаде несношљива. Као глад. Није примијетио да је вадећи телефон, из џепа испала цедуљица, али једна дјевојчица га повуче за рукав.

“Господине, испао вам је овај папир.“

Имала је дуго пјегаво лице с овалним зеленим очима.

“Хвала!“

Осмјехнуо се и узео га. Од куд сад ово? Мисли и покушава се сјетити.

„Пази шта радиш! Ово ти је друга опомена да се не петљаш у оно што се тебе не тиче.“

Би му јасно. Сјети се човјека с којим се раније сударио на вратима. Мрежа коју су плели да би уловили реликвије се почела затезати, а он је био непожељни посматрач, или непотребно њушкало које је требало одстанити и ућуткати. Јуче је почело; кад је поставио питање монсињору Франческу. Поче да га жари лијеви образ. Око му је још било модро и закрвављено. Захваљујући Снежани и леденом компресу, отеклина је спласнула, али је још бол тињао као подмукла зубобоља.

Пажљиво је ставио папир у унутрашњи џеп капута и разгледао около, покушавајући да много не окреће главу. Није видио никог сумњивог, али је знао да га посматрају. Људи из сјенки, без лица, и без милости. Спремни на све и свашта. Без поговора су извршавали наређења својих господара.

17.

Пошто је насуо кафе оцу Герасиму и новинару, млади искушеник тихо притвори врата и стаде уз њих. Прислонио је ухо да чује шта говоре. Јутрос му је џепни телефон зазвонио четири пута па ућутао. Знао је да ће његова веза доћи да му уручи некакву поруку. Изашао је из одаје која је служила као трпезарија и скупиште манастирске браће и нашавши се у предворје погледа да ли га ко прати. На излазу се нађе с омањом особом умотаном у црни кишни мантил. Тутнуо му је парче папира у руке и скренуо у десно.

У криминалистичкој школи, коју је завршио прије годину дана, учили су их да је основни принцип – потпуна послушност претпостављенима, да везе буду непознате, тако да се карике у невидљивом ланцу не виде и не могу повезати. Ово треба да му буде пракса. Није се обрадовао кад су му рекли да ће бити намјештен у манастир, да пази и прислушкује. Био је приправник у професији коју је одабрао, као и овдје. Разлог: жеља да посвети свој живот у служби других. Има скоро седам мјесеци од како је свукао своје цивилно одијело и обукао се у црну ризу и пустио браду.

Слао је извештаје сваког мјесеца. Шта се ради и говори. Има ли шта ново. Прије мјесец дана је добио наређење да се распита гдје се чува рука Јована Претече и какво је обезбјеђење? Изненадило га је, јер није мислио да нешто, као тобожње кости неког тамо прије двије хиљаде година, имају било какву вриједност.

Није могао чути добро разговор, па пође уским ходником у десно и стаде под прозором који је био отшкринут. Уза зид је био наслоњен дрвени ормар гдје су држали пешкире, чаршаве и столњаке, те га отвори и поче поспремати.

Чује јасно глас новинаров. Причао је о чланку у новинама који га је заинтересовао. Онда о монсињору и његовој посјети. Био је збуњен јер је по први пут дознао да се неко интересује за реликвије које су чудесним путем стигле у  ризницу манастира. Би му јасно зашто су га овдје намјестили. Неко игра опасну игру, у коју су њега гурнули без икаквог обавештења. Ако ствари оду наопако, он ће бити први на удару. Оно што је чуо је било невјероватно. Људи из владе су били умијешани: и то министар!

Вријеме које је провео са осталом братијом је искористио да што више научи о монашком реду. Својски се трудио, јер је знао да само ако буде послушан и радио што му је речено, успјеће да задобије њихово повјерење. Послије неколико мјесеци га задужише да буде трчкарало: поспреми одају, донесе каву и ракију гостима као ово данас. Отац Герасим га је понекад звао да разговарају. Питао га о овом и оном. О породици, као и стварима које га интересују.

Једног дана му је рекао: “Ми у ризници чувамо ствари које су важне за историју и цркву. То су само ствари којима људи дају вриједност. Непомичне, неосјетљиве. Чак и ћивот светог Петра је његово мртво тијело које је господ овјенчао и сачувао од распадљивости. Бог је тај који прави чудеса. Он одлучи коме да помогне, а коме не! Он зна наше најдубље тајне. Сваку мисао. Све што ћеш урадити и оно што тек треба да урадиш. Нема ништа скривено…“ Погледао га је својим тамним очима. Зарио му се, осјетио је у најдубљу срж бића. Од тог погледа му би тешко. Препаде се да случајно није дознао… Да се није некако открио.

Замислио се као да покушава да боље чује шапат. “Неки од браће су били у тамнице, неки опет књиге учили и изучили. Можда још не знаш, али и ти имаш свој задатак. Често у животу немамо снаге да се одупремо злу, али увијек, увијек имамо избор!“

Последња реченица је имала тежину. Као камење које је гомилао у торби свог живота и носио. Сваки камен по једна лаж, једна превара… Иако му је ово био посао, ипак је одабрао. Пристао да се претвара, да лаже и шпијунира! Почео је да осјећа подмукли бол, негдје у грудима, није му умио дати имена, али је тињао. Мијењао положај, дисао у откуцајима била и жиле кукавице. Растао и јењавао, али га је увијек подсјећао на оно што ради. Почео је да губи сан. Брзо би заспао, па би се и брзо будио. Почео је да бунца и препире се са неким. Говорио је да неће више. Да му је доста свега. Све ово што ради није било за безбједност државе већ појединаца из врха који су у својој каријери научили на свакојаке махинације. Свако зна за поквареност која је у влади, полицији, администрацији, чак до општинских чиновника. Разлика је само у величини мита. Они ситни су задовољни с мало. Они на врху, њихова је цијена велика.   Ако ти се неко у фамилији разболи, тражи везу! Ако желиш да се запослиш, опет ти треба дебела веза, а пуно пута и да се плати. Полиција сједи народу на врат. Примили су олош, јер такви морају беспоговорно да слушају. На свакој раскрсници рампе. Претреси. Казне.

Све је то видио и схватио: да је то само за неко вријеме. Док се среди ситуација. Престану превирања. Крвави рат у Босни је приведен крају, али су превирања и даље реметила привидан мир, јер зло никада не престане само по себи. Док год зли људи муте воду и подлажу. Избјеглице по празним хотелима. Изгубили све у рату, па живе од милостиње. Сиротиња коју су сви изиграли.

Разговор који је чуо, отворио му је очи, те је осјетио да је преварен као и други. Мораће да достави извјештај. Шта је чуо, колико је дуго новинар остао?

Грижу савјести која га је мучила, осјети снажније него до сада. По први пут схвати да има нешто важније него посао, колеге, претпостављени, па чак фамилија, а то је чиста савјест и истина.

Отац ми је радио за Удбу, па ево и ја. Ова истина га ошамути.

18.

Вук је погледао на сат. Било је два и четрнаест. Помисли да је много времена изгубио и да би требао да је већ на путу за Подгорицу. Прогурао се до улаза Музеја и на шалтеру показао портиру своју новинарску књижицу.

”Желим да видим икону Богородице Филермоске.”

Човјек за оградом га погледа као да се то ништа њега не тиче. Књижицу је титрао међу чворноватим прстима с ноктима жутим од никотина. У очима му се накупила мемла која га је давила изнутра као подварна земља биљку која вене и суши се из унутра, што му се огледало по лицу. Било је сивкасто, као да је посуто пепелом.

Вук је заустио да проговори, кад се чиновник Народног музеја покрену из мртвила и не гледајући га пружи му књижицу и рече пискавим гласом као да се свађа.

”Ја за то не знам. Ти боље да питаш директора Музеја, друга Булата.”

”Хвала ти, али како наћи друга…”

Објаснио му је – ходником до краја, па врата лијево, пише директор.

Дом владе је рађен кад је Црна Гора била земља у успону, те је све било високо, широко, дебелих зидова, украшених плафона и тешких и лијепих дубореза и ишараних ивица и углова. Обрадова га што у ходнику није било дјеце, или су отишла или су их повели на први спрат. Његови су кораци тупо одзвањали док је журио ка крају гдје му је речено да су врата са натписом директора музеја. Као да су у његове стопе корачали духови сенатора и посланика из времена давног и прохујалог. Вихор Великог рата је одувао славу Црне Горе, те је и краља Николу цара јунака понио до далеке Италије, а влада и народ остали да их Швабо мучи и прогања.

Ушао је кроз тешка врата у пространу одају у чијем је центру био масивни сто са тешким извајаним ногарима. За њим је сједио повисок човјек тамне пути с масивним брцима који су му неуредно покривали уста. Имао је широк и кратак нос и на десној страни неколико длака које су расле из биљега. Очи су му биле уске и упале у дебеле подочњаке.

”Ја сам Вук, новинар ревије Луча.”

”Знам ја ко си”, прекинуо га је бахато друг Булат. „Јавили су ми са портирнице. Код нас има реда и све иде као подмазано. Музеј функционише као ’швајцарац’. Зар није тако госпођице Невенка?”, окренуо се према прозору гдје је сједјела дјевојка, ваљда секретарица. Дебели зид јој је служио као столица. Прекрстила ноге, црна сукња побјегла уз њих, те јој се виде голе бутине. Имала је црвену косу која јој је падала до рамена, док јој је блуза била до пола раскопчана, те су се видјеле бијеле груди до брадавица.

”Као да сам их прекинуо у предигри”, помисли Вук. Колико год да су се трудили да изгледају нормално, његово је око то све снимило.

”Тако је директоре!”, јави се она. Раставила је прекрштене ноге и полако устала, па клатећи се у куковима пришла столи, сјела за писаћом машином и почела да куца.

”Желео бих да видим Филермосу!”

Друг Булат устаде из удобне столице и наслони се маљавим џогланима на ивицу стола. Док је сједио, није се могло примијетити како му је кошуља једним дијелом била полуизвучена из панталона, док му је округла трбушина вирела из раскопчаних доњих дугмади.

”Е, мој друшкане, не може то тек тако… Право с џаде, па буц у Народни музеј, и хоћу да видим икону тамо неке мајке.”

”Радим истраживање за Лучу, о светим реликвијама које се чувају у Манастиру и сад сам отуда с разговора са оцем Герасимом. Видио сам руку Јована Крститеља и Честицу Светог Крста, па ми рече да се икона чува код вас у неком тајном сефу!”

”Тачно су зборили! Јес’, код нас је! На сигурном мјесту и у добром друштву. Боље јој је вала него да је тамо неђе код попова да се с њом размећу по улицама…”

Закорачио је око стола и пришао му.

”А велиш, чоче, да си новинар Луче. Имаш ли код себе ту новину да је виђу?”

Вук из ташне извади неколико примјерака и стави их на сто.

Стрпљиво је чекао док је директор листао један па други број новине.

”Колико видим, оћеш у неко зло да ме увучеш!”

”Какво зло? Само да сликам икону коју чувате да бих написао чланак.”

”Чланак, виђи ти њега!… Чланак који виче на сва уста против власти! Ја власт поштујем. Јер сам и сам бива власт… Јес, образа ми! Био сам но што сам. Брајко мој, ја сам ти у Сарајеву био партијски секретар. То треба да пишеш! А не о некијема тамо тараковинама. Све мртве ствари, а ја сам још жив.”

Застао је и престао листати. Дебелим маљавим прстом убоде у страницу на којој је био интервју са Шешељом. ”Оће Велику Србију, Душаново царство, сви Срби у једну државу! Нек само оставе Црну Гору на миру. Ми смо, мој брајко, коракнули пут Европе. Тамо Србину нема мјеста.”

Погледао га је искоса, очи му застрте тешким трепавицама.

”Да знаш да ће то да те кошта сто марака…”

”Шта ће да ме кошта?”, збуни се Вук.

”Не смијем ти дозволити да видиш икону, али сам ангажовао повјерљивог фотографа из Подгорице да је сними, а то је коштало… Прави умјетник, брацане мој! Сликао је Лепу Брену и Цецу прије но је с Арканом помијешала ноге. Сви се који нешто вриједе сликају код њега. Тако морамо да врнемо оно што је потрошено.”

Вук је у џепу имао само педесет марака, а дао би и пуно више, само да дође до фотографије Филермосе, иако му је бијес киптио у грудима због примитивног директора.

“Имам само педесет. То је све што имам!”

Он га повуче за руку пут врата, па онда уз степенице до на спрат. Дисао је бучно и сипљиво. Онда је кроз једна врата ушао у плаву одају. Вук застаде јер му понестаде даха од изненадног узбуђења, јер је одаја била изузетно намјештена. Пространа дворана, украшена дивним рељефима и украсима, бијаше изузетно лијепа и раскошна, са тешким столом и изрезбареним столицама, као да се нашао у салону негдје у Бечу или Паризу, а не овдје на балканској вјетрометини. На ивици стола парче хљеба и сира, и чаша ракије.

”А овдје сам заворавио мој доручак” рече онако узгредно, па додаде: “Дај тих педесет марака, па ћеш ми још толико дуговат!”

Пришао је зиду и из старинског ормана из фиоке коју је прије откључао, извади фотографију и пружи. Вук је узе и пажљиво стави у фасциклу у којој је носио неколико примјерака Луче.

”Да знаш да је ова икона права!” рекао је онако узгред. ”Јавио нам један Швабо из Беча који се бави историјом Малтешких витезова.”

”Како се зове тај Швабо?”

”Како оно бјеше?” Намрштио се од напора да се сјети. Замрсише се бразде преко његовог чела, док се напирао да му мозак проради.

”Јозо… не не! Јосеф Серсиз.”

Ударио се по челу и задовољно се насмијао. Ваљда задовољан због тога, а још више због оних 50 марака, одлучио је да новинару Луче преда и копију писма од Јосефа Серсиза, као и фотографију иконе Филермосе из 18. вијека, која је потврђивала аутентичност онога што се налазило у сефу Народног музеја.

Вук се брже-боље захвалио и поздравио, задовољан што је дошао до ексклузивног материјала . ”Послаћу вам и оних 50 марака, не брините!”

19.

Кад је Вук изашао из Владиног дома који је после Другог свјетског рата  претворен у Народни музеј, киша је опет  падала ношена јаким вјетром од југа. Западно небо је почело да се ведри, те је сунце позлатило камене хридине горе Вртијељке према југу. По вртачама је још било снијега, који је нападао средином фебруара те га југо још није успео попити. Око језера и пространој равници Зете, већ је увелико закорачило пролеће,  док се овдје зима тврдоглаво опирала.

Док је журио према мјесту гдје је оставио ‘стојадина’, телефон му зазвони у џепу.

“Вуче, овдје Снежа!“ Осјетио је панику у њеном гласу.

“Шта је било?“

“Сад сам била у твојој канцеларији да мало поспремим… кад тамо све разбацано! Као да је бомба пала у сред собе!“

“Слушај ме пажљиво!“ Глас му је био миран, али је осјетио како му срце поче да убрзано куца. “Остави све како је и изађи на улицу. Иди кући и чекај ме да дођем. Сад крећем!“

Док је возио, покушавао је да среди мисли. Да све стави у правом реду и поретку. Јуче је кренуло другачије него што је требало бити. Покренуо је грудву снијега од које ће, осјећао је, порасти утрг. Једино што је желио бијаше да истина о људима на високим положајима изађе на видјело. Да се зна. Страх му се поче увлачити под капут. Да се прибере – упали радио. Апарат поче да шушти. Слаб сигнал. Оштре окуке, суре литице с лијеве стране, док провалије и вртаче с десне. Пажљиво је држао своју страну и пратио бијелу траку. Сустиже камион утоварен пијеском, те успори. Био је нестрпљив. Жеља да стигне у Подгорицу и буде са Снежаном, поче да храни нестрпљиву природу, која потисну опрезност. Вреба тренутак, тражи мјесто да излети, па иако је пуна линија, уграби и претече  споро возило које је стењало под теретом. Чује како машина брекће од напора. Кочнице цвиле.

Баци поглед у огледало. За њим колона аутомобила. Сви нестрпљиви као он. Чекају проширење. Журе.

Стигао је у Подгорицу у мрак. Код Барутане је добио сигнал, те искористи да позове Снежану.

“Извини што касним. Можеш ли доћи у ресторан Два јелена’, гладан сам као пас. Да заједно вечерамо!“

“Важи, мада сам вечерала… Само немој да журиш, квасан је пут.“

20.

Ресторан је био скоро пун. Жагор народа, као разиграни вјетар. Она разгледа пажљиво, тражећи га.

“Опет касни!“

Нашла је празан сто и сјела. Размота шал око грла, те га пажљиво пребаци преко празне столице, на коју метну и торбу. Мирис хране и дуванског дима…

“Снежо, душо моја. Одкуд ти овдје?“ Увалио је њен бивши шеф своје масивно тијело у столицу. Сладуњави смијешак објешен на дебелим уснама. Само су му сиве очи биле застрте. “Радујем се што те видим!“

Она заусти да му осорно одговори, али он убрза: “Ти оде, ни збогом да кажеш! Да знаш да тако не може… Не, никако не! Ја се питам ко иде и ко долази? Ко самовољно оставља радно мјесто. Да преносиш тајне своме јарану – новинару! И он ће долијати. Састаје се с калуђерима. Растура лажи о људима на високим положајима. Хоћу да му пренесеш. Ако се не окани, тешко му нани! Прво ћемо тебе, луткице моја. Написао сам пријаву, коју још нијесам прокњижио. Још има времена да се све среди. Онда вуци сити, а овце на броју.“

Из унутрашњег џепа извади службени коверат и стави га на сто. Убоде кажипрстом десне руке и гурну полако преко стола, нетрмице је гледајући.

“Запамтићеш Новака Мирашевог, да знаш!“

Устао је и отишао. За собом је оставио мирис на јаку колоњску воду и нешто сладуњаво.

Она се стресе. Боже, какво створење. Као да је изронио из блата. Схвати да је мирис који га је пратио био воњ трулежи.

“Изволите…“

Конобар је био човјек у позним годинама. Мршав и усукан. Поглед празан, незаинтересован. Обавља посао годинама. Из његових очију цури студа.

Она заусти да наручи кафу и кисјелу воду, кад примијети Вука како уђе кроз врата. Устаде да би је лакше примијетио. Он се уморно осмјехну и сједе.

“Знам!… Опет касним. Извини, молим те.“

Примијети конобара: “Јеси ли наручила?“

“Не, чекала сам тебе.“

“Ја од синоћ нијесам ништа јео.“

21.

Док су чекали на јело и пиће, она му исприча посјету њеног шефа.

“Оставио ми је ово.“

Он узе жути коверат и разгледа га пажљиво са сваке стране. Напокон га отвори и извуче пресавијен на троје лист папира.

“Именована је у последње вријеме више пита прекришила радну дисциплину…“

Без ријечи јој пружи папир. Она га прочита и упитно погледа. Њено лијепо лице је облило руменило. Била је љута, прво на себе што је дозволила да упадне у говна из којих ће се тешко извући. Документ који је копирала бијаше о ставу владе према захтјевима Шиптара на Косову. Да се под сваку цијену не изјасне уз Србију, већ остану неутрални.

“Шта сада?“ Пита га. Покушава да прикрије страх, да јој се не осјети у гласу.

Није тражио да му било шта достави, али је сама одлучила да то уради, јер је прочитала нешто што се косило са њеним моралним схватањем. Сада кад нам је било најтеже, кад звјериње режи на Србе са свих страна, Влада Црне Горе гледа да се одркне своје српске браће. Зато је ево неко вријеме била актуелна тема ко је у Црној Гори Србин а ко Црногорац!

Боже, како се вампири из прошлости никад не упокоје, већ из мрака измиле, да би својим злом тровали садашњост. Секул< Дрљевић и његови истомишљеници, који су у усташкој Хрватској и Анти Павелићу нашли покровитеље да раде на разбијању српског бића и јединства, повампирили су се кроз отровно перо Јефрема Бркића и других сарадника листа “Црногорски књижевни гласник“. Њихов вођа Урош Голубовић, међу првима честита Фрању Туђману на побједи и стварању ‘младе хрватске демократије’.

Један народ се почео цијепати, док нам душмани ликују. Одједном им почео сметати српски језик. Дукљанска академија се свим силама труди да помогне расколу. Народ се смутио. Једни су ово, други оно. Ништа гадније од човјека који се да купити и ради против своје крви и народа. Боже, да није страшно, било би смијешно.

Све ово јој је реметило спокојство и тровало снове. Читала је Вукове чланке који су оштро критиковали власт која је подстицала расуло а све у корист западних сила и вјечитих непријатеља српског народа. Телефонирала га је и рекла му да има нешто што ће га интересовати. Сада, није могла да њега окриви.

Вуков глас је био миран: “Лако ћемо са овим. Бог све види и суди, само му се морамо сваког дана молити!“ Пружио је руку и прихватио њежно њену. Била је хладна. Онда се присјети. “Значи, провалили су ми канцеларију и све разбацали…“ Ућутао је. Знао је ко је то урадио и шта су тражили.

“Они имају документ!“ рекао јој је шапатом.

Конобар им донесе јело и пиће. Ћутке су јели. Она је изгубила апетит.

“Боже, пасје вријеме долази,“ рекла је устајући.

22.

Монсињор Франческо је нестрпљиво ходао. Чека извјештај од секретара који је погурен над компјутором, читао електронске поруке које су непрестално стизале. Био је љут на овдашње бирократе који су му се смјешкали, обећавали, онда се правдали. Министар би га пријатељски лупкао по рамену говорећи:

“Биће, биће… Нема бриге. Све ће бити само нас неће!“ Преводилац је преводио, а Трокаловић настављао. “Није ово болан Европа н’о Балкан. Овдје смо навикли да отимамо, али сад кад су се времена промијенила а ми постали демократска држава, сад морамо пажљивије. Процурело је у штампи о овој заврзлами. Штампа је штампа! Народ докон. Нерадници! Све би, само мотику не!“

Као да је изговорио мудрост столећа, насмијао се, опет га пријатељски тапнуо по рамену. “Само мотику, њенте! Свако хоће мито. У око ти неће пунути без мита. Компренде? Бакшиш, мито… Све кошта… Ви мислите да је лако. Код нас се народ не боји ни цркве, ни Бога, ни ђавола. Не можемо им запријетити, како ви то радите, с паклом. Овдје ти нико не да пару шарену за гријех, а понајмање да га откупе новцем, да би им се опростило!“

Преводилац се мучио да преведе његово таракање. “Пииих, мајку ти посрану, шта си се замрсио!“ Окрену се смућеном човеку који је муцао тражећи погодне ријечи. “Ништа не знаш! Прескочи понеку. Не треба талијанском педеру да све зна.“

Сјећање на ријечи Трокаловића му опет покрену бијес у грудима. Простаклук и безочност! Ово је земља екстрима, знао је.

Министар проциједи кроз зубе: “Сад му преведи тачно у ријеч!“ Окренуо се опет к њему, смијешећи се сладуњаво: “Укратко речено, почеле су компликације. Треба нам још новца да би смирили немирне духове, подмазали дланове.“

“Колико?“

“Ништа испод 200 хиљада њемачких марака.“

Као војник своје цркве, био је спреман за све и свашта. Све што је радио бијаше само за престиж и славу Ватикана и Светог мора! Обично су радили по земљама Европе и Америке, разбијајући протестанске цркве са својим шпијунима. Речено им је да је све оправдано, јер се Господ радује кад униште гнијезда јеретичка.

Прошао је кроз тешка искушења да би дошао до положаја монсињора. Ово му је, надао се, последњи задатак. Кушали су га и изкушали. Доказао је своју слијепу и непоречиву вјеру и оданост Цркви и духовном оцу Папи. Христос на небу, Папа на земљи! Ово је био и његов лични крижни пут. Дошао је да раскрсти са старим наслеђем. Да избрише и последњи траг који га је везивао за Балкан и земљу Херцегову. Жеља да оно што је његов предак Стефан почео, он заврши и заувијек избрише трагове који су га везивали за српско биће и поријекло.

“Монсињоре,  стигли су!“ Секретарев глас га трже из мисли којима је гријао студ око срца. Хитро је устао и пришао столу гдје је на блиставом екрану била порука: “Хваљен Христ, брате Франческо! Неколико редака, колико да знаш да мислим на тебе, док се жртвујеш и патиш за добробит тог народа, којему је потребна помоћ. Богу је мило, а нама угодно и по вољи твоја преданост нашој ствари. Ево ти из Апокалипсе ови стихови. Ја их читам и нијесам сигуран шта значе. Ти си увијек био промућуран и као да ти сам Spiritum santum шапуће. Ово ти је загонетка да ријешиш, па ми јави. Твој Ангели.“

Секретар је већ нашао мјесто у последњој књизи Светог Писма.

“И звијер која бјеше, и није, она је и осми, и од седморице је…“

Кад су се договарали, он и Ангели, хтјели су да увију поруку у мистицизам Светог Писма а посебно Јовановог Откривења – Апокалипсе! Библија се отворила на страници при самом крају. Кад су прочитали текст и стих 17:11, он рече свом саговорнику  “Блажен Исус Монсињор Франческо! И звијер која бјеше – Југославија, и није… она је осма и од седморице је! Колико је република сачињавало Југославију? Седам… Тако је… Она је осма и од седморице је. То је Косово, које је било дио Југославије и кад се ова расукала, оно је сада актуелно, а са тим и наша света ствар! Кад добијеш ову поруку знај да смо кренули, да ћемо стићи и успјети!“

“Стиже нам појачање!“

Претражили су апартман и увјерили се да није било скривених справица за прислушкивање. Схватише да је стега попустила, и да су у ово умијешани појединци из владе, те није било пожељно да било ко зна о њиховој поквареној игри.

23.

“Фиксер“, тако су сви звали Бруна ди Ангелија. Са њим се могло договорити и за добру цијену, проблеми би нестали. Није било код њега као код ових шизматика. Једно обећају, друго раде, а мало испуне. Стално траже још новца, а без икакве гаранције да ће бити резултата. Бруно је имао широку мрежу широм Европе, у обје Америке и преко Африке, до у западни дио Азије. Ово овдје је такорећи на врата од куће, па им је речено да неће коштати више него што се цијене по Европи. Група професионалаца стиже. Били су то опробани ратници његовог реда. Језуитски soldati de Dio! Прошли кроз окршаје, против ‘сатанских’ цркви запада. Обично би са својим младима инфилтрирали организације, добили њихово повјерење, па онда почели да роваре из унутра. Брзо би се родио дух неповјерења, посебно кад би протурили вијести о појединим члановима, као свештенику, или ђаконима. Имали су у групама и дјевојке, које би се наметнуле и завеле свештенике. Змију треба у главу, речено им је на семинарима. Нијесу презали ни од убиства. Ово сада је било другачије, али опет није, јер је људска природа иста.

Знају гдје су реликвије. Познато им је да Манастир није осигуран. Увече се капија затвара, а такође и ризница. Из извештаја које му је донио министар Трокаловић, имао је и скицу унутрашњости манастира. Међу братијом су убацили свог човјека који их непрестално извјештава.

Док није процурјела у новинама информација да се реликвије налазе на Цетињу, све је ишло по плану. На мисао да је монсињор то изговорио да би му отежао успјех, обли га изненадна љутња. Није било много љубави између њега и Расија, који је био из фракције модерата. Често је говорио против Језуитског реда. Гурао је идеју отворености и толеранције.

Монсињор Раси је хтио да се сви који су згријешили, предадну властима да им се суди. Не мисли шта ће бити послије. Кад се отворе уставе и повријеђени почну да траже оштету. Не види да је ово сатанин план да ослаби свето море католичке цркве. Кад те силе нападну, збијеш редове и браниш се. То је једино! Ако повратимо свете реликвије, биће то велика побједа наше цркве над шизматичком. Зар то није довољан разлог? Сада у вријеме кад нема много добрих вијести, потребна нам је побједа, као што ће бити ова. Вријеме је погодно. Пропаде комунизам и сада је све издијељено. Рат у Босни се стишао. Сада ће на Косову да плане, јер тако треба да буде. Док се они крве, ми растемо. Исцијепаћемо српску нацију тако да се никад неће моћи сјединити.

Није могао да посумња да неће бити онако како је планирано.

А десна рука која је крстила Криста и икона мадоне Филермонске, биће у трезору ватиканском.

24.

Вук и Снежана су прешли преко Трга Републике и посјекоше на Његошеву, па пут стадиона гдје се налазио његов уред.

Ушао је први и упалио свијетло. Бљесак сијалице им засјени очи. Русвај је био ужасан. Разбацане књиге и часописи. Поломљене дрвене столице. Његова удобна наслоњача, која му је била други кревет; преваљена на страну и ножем исјечена кожна облога. Из радног стола извађене фијоке. Њихова садржина измијешана са стварима и документима на поду. Црна ташна у којој је држао важније документе, бијаше на столу празна.

Она је већ почела да скупља књиге с пода и слаже их на полицу.

“Остави сад то, љубави“, рекао јој је. ‘Љубави’ је излетјело из његових устију природно, као да је увијек тако звао. Она није реаговала, али јој би мило да чује. Обли је лако руменило, па да не примијети, окрену се према вратима. Изашли су у мрачни ходник и за мало се не сударише са неком особом која је покушала да се скрајне да прођу.

“Гдје ћемо?“

Упали су у ‘стојадина’ који је био паркиран на тротоару. Успио је да се укључи у ријеку возила и упутио се према мосту на Морачи.

“Идем да видим уредника Зоре. Стари ми је пријатељ. Често ми објављује чланке, као и ја њему. Треба да му ово кажем и са њим се посавјетујем, прије него било шта урадимо. Твој шеф по свој прилици неће још ништа да предузме. Очекује да се ућутим  и не досађујем им у њиховим махинацијама.“

Опет је најахао тротоар и паркирао се између два аутомобила, тако да су се једва извукли и закључали врата. Окренуо се око себе да види прате ли га.

Није примијетио да су се кола тамне боје смјестила недалеко. Човјек с којим су се сударили у мрачном ходнику је чекао да прођу преко улице и увјери се да заиста иду у редакцију Зоре.

Вук се сјети да је у колима остало претеће писмо, рече: “Сачекај, заборавио сам нешто у ауту.“

Претрчао је улицу вјешто избјегавајући возила, и  сударио се са човјеком који је ишао са супротне стране.

“Извињавам се“, рекао је и наставио пут кола која је отворио и из ладице извадио коверат који гурну у џеп. Снежана га је чекала.

“Не разумијем, ево се опет сударих са неким. Заклео бих се да нас прате. Теби је стан недалеко. Шта мислиш ако одемо тамо, па ћу ја Ранка телефонирати и уговорити састанак.“

25.

Имала је једнособан стан у новоградњи, на трећем спрату. Унутрашњост је била лијепо намјештена. Мирисало је на планинско цвијеће. Онда је видио у кухињи о кваци прозора који је био мало отшкринут, свежњић кантариона, помијешан са мајчином душицом. Она примијети гдје гледа и упита.

“Може чај?“

“Само од мајчине душице!“, рече, па додаде: “Стан ти је укусно намјештен и удобан.“

“За мене је доста.“

Пала је незгодна тишина. Обоје су покушавали да успоставе ред у насталој ситуацији. Пољубац који су јуче окусили, оставио их је збуњене. Толико је тога требало средити. Док су били пријатељи, било је лакше и једноставније. Сада су осјећали да се све то промијенило. Постали су опрезнији,  неодлучни. Он ју је ословио са ’љубави’. Али је био пажљив. Није био насртљив као многи други.

Снежана принесе двије шоље чаја који је мирисао на љето, планине, пашњаке и висине. Сједе насупрот њега. Сто који их је дијелио је био мали те им се кољена дотакоше. Тако остадоше, хранећи своју глад преко додира. Он пружи руку и помилова јој лице, па њежно дотаче лијепо извајане усне, које се мало отворише као цвијет. Устао је не размишљајући и клекнувши на кољена пред њом, пригрли је. Онда су им се усне нашле и припиле у пољубац.

Заборавише на свијет, на зло које их је окруживало, на људе који су сновали и лагали. На покварене чиновнике и лажљиве политичаре. На монсињора Франческа и ватиканске сплетке. Све то отперја пред њиховом жудњом.

Водили су љубав дуго, док их умор није савладао, и заспали загрљени.

26.

Владика је стигао касно с пута. Браћа су већ завршила вечерњу службу и спремали се на починак. Отац Герасим му донесе вечеру, и док је овај полако јео хљеб, умачући га у посну супу, јер је била четврта седмица Великог поста, он му исприча шта се све догодило. Штампа је била уредно насложена на столу. На врху Зора отворено на мјесту где је био чланак о реликвијама.

Владика прочита подвучене редове. Уздахнуо је уморно и рекао: “Господе Боже, кад ће већ да престане зло које трпимо?“

“Новинар, писац ових редова је јутрос долазио. Хтио је да с тобом разговара, те сам га ја примио. Зато што је  поставио питање монсињору, добио је батине. Била је то опомена власти да ућути.“

“Изгледа их није послушао, чим је дошао на Цетиње да с нама разговара.“

Замислио се. Био је малог раста, па како је то код ситних људи, тешко им је било погодити године. Брада му је била просиједа, док су му очи дубоко усађене испод ниског чела и густих обрва, биле живахне и проницљиве.

“Рече ми да нам је телефон озвучен. Вјероватно снимају наше разговоре.“

“Добро. Иди на починак и да се молимо да нам Господ подари мудрости и снаге да издржимо и истрајемо. Тешко вријеме долази. Српска нација подијељена. Сада кад треба да смо сложни, ми смо у завади. Да ли је овако било уочи Косова?“

Стресе се као од зиме, а онда се загледа у кандило које је горјело у чираку.

“Његош је ово пророчки опјевао.“

Тихим гласом као да се моли изговарао је стихове из ‘Горског вијенца’.

“Бјеше облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула…“

Онда је стао, сјетно се осмјехнуо  и додао одлучно и с пуно ватреног пркоса: “Нека буде што бити не може, нек ‘ад прождре покоси сатана; на гробљу ће изнићи цвијеће, за далеко неко покољење!“

А онда се обрати оцу Герасиму: “Сине мој, ми морамо сијати. Неко ће гајити, а жетеоце ће Господ прикупити.“

Отац Герасим је знао да владика не очекује његов одговор. Имао је обичај да гласно размишља. Изашао је и за собом тихо затворио врата.

27.

Вјетар је дувао низ кањон Мораче и из Платија би се као бујица разлио по широком пољу Ћемовском.

Вук је рано устао и тихо се обукао. Није хтио да пробуди Снежану која је спавала. Пригушена свјетлост дана и мартовског јутра је надирала кроз застор завјеса. Срце му заигра од радости кад баци поглед на њено лице које је сан опустио, те се са њега изгубиле строгост и бриге.

Нашао је кола гдје их је синоћ паркирао, само овога пута није био стијешњен, те је откључао врата и лако ушао.

Упалио је радио да чује вијести.

“Послаништво Републике Србије и представници косовских Албанаца јуче су окончали разговоре у Рамбујеу, али нијесу успјели да ријеше кључне разлике између двије стране. Српска страна је непопустљива, рекао је амерички изасланик Ричард Холбрук…“

Опсовао је мајку Холбруку, бијесан на вријеме и погану игру великих сила, које нијесу никад задовољне, нити ће се задовољити док Србију потпуно не сломе. Одговара им да створе муслиманску државу у Европи. Арапска нафта им је и савјест и правда, а немају ни једно ни друго ако то не иде у интерес Америке и земаља западне Европе.

Нашао је Ранка у кафићу недалеко од уреда ’Новости’ како већ срче кафу, и разгледа новине. Сјео је наспрам њега и махнуо конобару.

“Све се плашим да се ово не изроди у општи рат.“

Ранко подиже главу с новина. “Гдје си ти? Звао сам ти канцеларију неколико пута, а мобилни ти је искључен.“

“Ово је врло важно што ћу ти рећи, за то ме пажљиво саслушај. Онда ћеш ми рећи своје мишљење.“

Испричао му је догађаје из последња два дана. Ранко је слушао, не прекидајући га. Завршио је пруживши му коверат. “Прочитај!“

Конобар донесе кафу, спусти је на сто с чашом воде и оде.

Ранко је прочитао писмо и намрштен ћутао. Размишља шта да каже. Сумира све редове. Плус и минус.

Вук нестрпљив први прекиде тишину. “Шта мислиш? Не плашим се за себе, већ за Снежану. Због мене се увалила у све ово, а они сада употребљавају њу да мене ућуткају.“

“Ја бих да сам на твом мјесту, као што нијесам…“, кисело се осмјехнуо десном страном усана, те му се лице искриви, а онда опет доби свој првобитни облик. “Објавио бих све! Доказе и пријетње оних који су уплетени у незаконите активности. Не помињи имена, ако немаш довољно чињеница. Објави и ово, као доказ да Влада жели да се потпуно одлучи од Србије, сад кад нам треба да будемо заједно. Ово ти је први избор, а други је – ућути! Занијеми. Велики је злочин кад добри људи не ураде ништа да се неправда исправи. Храброст је лудост а и врлина. Исто тако свети Павле пише једној од раних цркви да вјера у Христа и Јеванђеље јесте лудост за оне који ће пострадати а спасеније и живот за оне који вјерују. Тако ја и ти. Морамо да одаберемо, не једном, већ сваким даном, шта ћемо и како ћемо. Објавити истину која нас може стати главе, или ћутати знајући да смо могли, да смо имали избор.“

28.

Стигао је у канцеларију око девет. Из ормара којег за чудо нијесу отворили, извади дописе колега који нијесу припадали ни једним новинама већ су били слободни да трагају и пишу о догађајима и стварима које већина новинских кућа није хтјела или смјела објавити. Почео је да пише свој чланак, који ће бити обиман, и надао се одузети снагу онима који су били упетљани. Данас је био дан кад све ово иде у штампарију.

Вријеме је престало да постоји. Створио је мјехурић и у њему био капља непостојања. Мисаона мравињача, препуна електронских набоја. Све то буја и нараста, ковитла се и јењава. Једино што га везује за ову трећу димензију су прсти, робови мисли. Добује по диркама рачунара као мајстор клавира. Мађионичар, мисли претапа у ријечи и реченице. Ређа глаголе уз именице, подупире замјеницама, наслања све на придјеве… Укршта бројевима. Пази да му  се симфонија не поквари с погрешним ритмом падежа. Штиво расте, дише и развија се. Узима свој облик снагу и инерцију. Више није он који је господар приче…

Није чуо кад су се врата отворила.

“Мрки Вуче, самотни курјаче!“

Стрекао је. Мјехур се распао, а он остао, као што народ каже ‘брабоњак на ћедилу’. Гледа особу пред собом. Зинуо. Да ли сањам, или ме очи варају, пита се.

“Наташа! Јеси ли то ти, или се варам?“

Дама пред њим се насмија грлато, као да зазвонише звона са цркве св. Марка испод Горице. “Јеси, јеси!… Стварно си ти!“ Устаде на ноге које су почеле да се тресу. Дрхтавица, лака и треперава. Као некад у првој години студија, када  је видио први пут. Ушетала је у салу као кад лађа уплови у залив под пуним једрима. Све је на њој блистало. Помислио је да можда није људско биће већ анђео.

“Шта ти је, што си зинуо!“ пита га.

“Је ли вила или ми се привиђа?“

“Није вила, нит ти се привиђа“, настави она њихову игру ријечи, коју су почели давно тог првог виђења.

“Живо ми је срце понијела!“ Заврши он и стаде, јер је осјетио јаз пред собом.

Она примијети његову неодлучност, па у неколико корака приђе и загрли га. Мирисала је на неки егзотични парфем чије име није никада успио да пронађе, а она му није хтјела рећи. Једном му је у шали казала: “То је загонетка за мога витеза. Кад пронађеш то име, ја ћу бити ослобођена од урока и постати стварна и твоја!“ Говорила би му, смијући се смијехом који га је увијек подсјећао на звоњење са црквеног торња. Њене зелене очи би промијениле боју, постале плаве као вода Јадранског мора. Био је немоћан, опустио се, уронио у њен загрљај и мирис те постаде као дављеник. Осјети њене усне на своје. Слатке и опојне. Била је као дрога, опијум… најслађе пиће.

Покидаше се лепљиви конци. Пустила га је из загрљаја. Опет је било као што треба бити. Чари су се расплинуле. Она погледа око себе и русвај около.

“Шта се овдје десило?“

“Неким особама смета моје писање, па ми је ово опомена. Обећање нечег бољег и забавнијег.“

“Шта се чудиш! Кад смо се растали, ти се латио пера да заводиш правду, а ја жељна да видим свијета. Зајахала сам на Ждралина, коња крилатога.“

Не само Ждралина, већ многе друге, помисли кисело.

“Па по ријечима игумана Стефана… Све што бива и што може бити, мени ништа није непознато! Сјећаш ли се како смо се забављали цитирајући Његоша. За сваки твој један, ја сам одговарала са два стиха. Боже драги како је то било слатко?“

Ућутала је. Копрена сјете јој паде преко очију, које постадоше уморне, с видљивим борама на јагодицама. Погледа около тражећи да сједне.

Он прочита њену намјеру па рече: “Све су јуче полупали. Да одемо негдје на кафу?“

Она га ухвати под руку. Он застаде. “Тренутак, само да покупим чланке за штампање.“ Лап-топ на којем је радио, гдје су били текстови осталих новинара, он пажљиво стави у торбу и изађе, притворивши врата. Већ је опет овладао са собом.  Прошлост га је изненадила, упухала кад се најмање надао. У коловрату сјећања и осјећања за кратко се био изгубио, али је брзо изронио из слатког загрљаја који је водио у потпуно предавање вртлогу без краја и без дна. Онда се узгред сјети Снежане и њене љупке постојаности, без захтјева, мрежа и странпутица. Љубав коју је са њом доживио бијаше тиха и милосна. Није узимала и сагоријевала незаситом ватром самоуништења, већ хранила, храбрила и давала несебично, без услова и захтјева.

Схватио је да са Снежаном неће више никада бити роб страстима, већ узајамник у давању и узимању. Захвалност према судбини која му је дала могућност да све ово доживи и осјети, била је дубока; јер да није окусио сласт једне, не би знао за отровано пиће које је друга не знајући нудила. Не би имао с чим да упореди право и истинско, са привидним и похотним.

Осјетио је пријатну, узбудљиву језу док је ходао тротоаром пут хотела, трудећи се да не мисли. Њена рука под његовом, близина тијела које је зрачило опојну привлачност: он топац у тренутку кад бол престаје, а блаженост несвјестице и близине смрти избрише сву вољу да се бори. Заборављена осјећања, незајажљива бол и квасна лепљива туга, колају му жилама.

Сјели су, он окренут леђима улазним вратима, она с друге стране стола за двије особе. Осјетила је његову борбу, па да га разувјери, њежно се осмјехну и танким прстима десне руке дотаче његову.

“Тако се радујем што те видим.“

Он је ћутао. Хоће да јој каже да не може да тек тако удува у његов живот, послије шест година. Отишла је, нестала, испарила као магла, изненада; оставила га празног и рањивог. Вријеме је залијечило ране, тјелесне и духовне.  Сада су ожиљци почели да сврбе и потмуло боле.

“Зашто си дошла?“

Она уздахну. Преко зелених очију прође облачић, те потамњеше. Конобар са сребреним послужаоником под пазухом приђе. Она наручи коњак, а он кафу и ракију.

“Дошла сам до информације која ће те интересовати. Твој чланак о Ватикану и Малтешким витезовима је пренијет у неколико талијанских листова, те сам ријешила да те видим и упозорим на опасност…“

“Већ сам то окусио.“ Насмијао се горко и показао на лијеву страну лица гдје се још видјела модрица испод ока. “Прво ме један горила тресну песницом, и рече да пазим шта радим, онда ми дотурише цедуљицу опомињући ме… Провалише ми у уред и све претурише и поломише… Снежи пријете судом и хапшењем… Ово је као шетња кроз парк. Све лијепо, пуно сунца и лептирова, цвркута птица и мириса цвијећа. Све ми је потаман. Мој се живот, последњих два дана, напунио  пјесмом и рајским миром.“

Ријечи су биле горке… Заједљиве. “Не би ме изненадило да ми кажеш да је и мафија у ово упетљана.“

“Заиста, то сам хтјела да ти кажем! Слушај ме пажљиво! Остави по страни, ко је крив, ко је прав?! То је било па прошло. Ја сам прострла своју постељу и у њој морам лећи свако вече. Изабрала сам пут којим ти нијеси могао ићи. Сада, наши путеви су се опет укрстили. Не правдам се, не тражим опроштај… Ми смо изнад тога.“

“Ко је монсињор Роси?“

“Он је један од реформиста у Ватикану. Они који хоће једну свјетску вјеру!“

“О, јес…! Да сви народи и религије изравњају своје разлике. Муслимани повјерују да је Исо Мириамин син Божији и једини пут к спасенију. Гдје ту да смјестимо Православље? Како да заборавимо скрњављење Цариграда од крсташких хорди који су својом крволочношћу засјенили Атилине Хуне. Како избрисати ужасне догађаје које је подупирала и лансирала Римокатоличка црква. Данас се зна шта је и како је. Како ће се са Протестантима Запада? А ко ће у овом бућкуришу бити главни?“

Насмијао се горко. Очи су му се застаклиле. “Не вјерујем да ће Викар Рима да преда свој престо повампиреног римског царства било ком другом.“

“Не знам, и да ти право кажем; боли ме брига за то! Нијесам овдје дошла да са тобом филозофирам и млатим празну сламу!“

Глас јој обоји љутња. Сјети се њихових некадашњих препирки и свађа. Добро је знао да је била солидан противник, и опасна као мачка. Не само на оштрину ријечи, већ на спремност да употријеби нокте у сукобу воља. У том прошлом животу бијаху противници, ратници и ватрени љубавници, јер би се свака расправа, свађа или туча претварала у раскошну љубав која би их запаљила огњем похоте. Од сјећања која су навирала, поче да га хвата вртоглавица.  Ишчупала му је срце и сву унутрицу, те је био празан, и хладан. Боловао је болест која га је осушила, испила и пождерала сву снагу и вољу да живи. У бесаним ноћима је водио разговоре са њеном сјенком која је била увијек присутна. Некад би је ружио за све неправде, стварне и измишљене… Тражио разлоге. Дубоко би заронио у наносе које је живот за њом оставио, да би пронашао тренутак где је почело да се квари. Од тога му је глава била као празна тиква или се ројила попут осињаче, дотле му се у души слегла велика зима.

“Ти мислиш да је мени било лако отићи!“ Њен глас га је тргао из мисли, које као да је читала. Увијек би га то изненадило. Хватала их је као лептириће чим би их формирао. Неизговорене… Још су биле његове. Вруће и љигаве од рађања. Понекад је имао осјећај да му их краде, те нема кад да их потпуно домисли и уобличи, па умиру као недоношчад. “И ја сам патила… И ја сам имала несане ноћи!.“

“Можда, само се питам, је ли то било послије ватрене љубави са сињором Фијаћо, талијанским жиголом…“ Ујео се за језик. Гледа очаран како јој се из углова очију откидоше двије сузе и склизнуше низ блиједе образе, остављајући сјајну црту своје путање. “Извини молим те“, рекао је и без размишљања узео њену шаку у своју. “Било је, па прошло. Ти имаш свој живот, а ја сам пронашао конце мога.“

Да ли да јој кажем о Снежани и љубави коју сам опет нашао? Не оне коју је доживио са њом, већ тихе и дубоке. Њихова је била ватра која све пржи, па је и њих изгорела својом дивљом природом.

“Једино што желим чути је: да си срећна и задовољна.“

Глас му је имао призвук празнине и промаје. Осјећао је нелагодност, било му је помало криво што је ушетала опет у његов живот. Схватио је да никада не можемо да се ослободимо од прошлости. Ма колико да себе увјеравамо да није важна, да не може ништа да промијени, да је узалудно с њом се бавити, да је сада једино што постоји. Нема будућности, прошлост је мртва. Живимо у мутно сада, које је исто тако нестабилно и пропада у бездан коју зовемо прошлост. А вријеме је као вода, тече само напријед. Мијења свој облик. Кад мислимо да знамо шта је нешто, како изгледа, кад трепнемо и отворимо очи, већ је другачије.

“Кардинал Роси је противник Франческов. Франческо припада Језуитском реду. Роси, он је модерат. Као што знаш, у врху Римокатоличке цркве постоје различите струје као и лична љубомора и нетрпељивост. Многи су амбициозни. Ко изплива из тог бућкуриша, добије папску круну као јабуку. Роси је и пустио вијест, као онако овлаш, омакло му се, а новинари, као ја, тим се хране. Тако је дошло на видјело право стање и побуда ове милостиве мисије.“

Опет је била мирна. Нестало је неспокојство, туга отперјала као пахуљица снијега. Траг који су сузе оставиле бијаше невидљив. Она лијепа, привлачна и снажна. Буди у њему глад, као плодна њива спремна да се пооре и посије сјеме.

“И мене интересује како ће се ово свршити. И ја желим причу за моје новине. Било би добро да сарађујемо. Да се помажемо. Биће нам лакше, јер ја имам своје изворе и контакте, а ти си овдје упознат са локалним знањем.“

Устала је и пружила му своју посјетницу. “Ту је број, па ме зврцни, ако желиш!?“ Опет се смјешнула крајевима усана, чикање у њима. Изазов! Ево ме, као да је говорила. Ако смијеш, ако можеш и ако умијеш. Ја сам извор опојне воде, она лијечи, пијани и трује у исти мах.

29.

Министар Трокаловић је подигао слушалицу и укуцао број телефона хотела Црна Гора, и кад се јави женски глас, он нестрпљиво рече: “Овдје министар Трокаловић, желим да говорим са монсињором Франческом.“

“Сачекајте г. министре.“ Чуо је пригушен говор. “Извините г. министре, монсињор је заузет.“

Линија се прекиде. Он љутито тресну слушалицу на телефонски апарат, па устаде и поче шетати по својој канцеларији. Осјећа како му свежњеви новца у њемачким маркама, који су му били обећани, полако измичу из прстију. Већ је био испланирао како ће са њима купити “Порше“ за своју младу љубавницу, умјетницу и пјевачицу, Оливеру. Хтио је да са тим цементира њихову љубав. Био је поносан, јер је у шездесетој години уловио тако лијепу рибу. Са њом се осјећао опет млад. Зна да има скупоцјени укус, те је почео китити ланчићима и огрлицама. Онда јој је купио свилену спаваћицу и доњи веш који је био као паучина. Она би се обукла у то ништа и ходала пред њим, а он се дивио њеној љепоти и шапутао сладуњаве ријечи.

У последњих мјесец дана је дошло до благе промјене. Кад би је зовнуо, она би се изговарала: треба да спава, јер је до касно пјевала или да има главобољу. Љубав коју је он осјећао према њој, била је стварна, и није га интересовало да ли и она тако мисли и осјећа. Снови и наде позних година су прах. Мушки вјерују да су још снажни, да могу оно што по природи већ измиче у свијету сјећања. Изгледају јадно, покушавајући да себе убиједе да су оно што су некада били.  Тешко се помирити с истином!

Прије двије ноћи ју је притјерао у ћошак. Рекао јој је да мора доћи, јер има уваженог госта – странца, те му је потребна да га засјени својим чарима, да омекша. “Душо моја, ти си у томе права мађионичарка!“ Кад она поче да говори како није, он је прекиде ставивши јој прст на усне. “Нека то драга… Погледај мене. Под твојим чарима сам омекшао, поста’ ка’ памук!“ С тим ће му, објаснио је, помоћи да заврши уносан посао и да ће и за њу бити добити. Пристала је.

Послије вечере је почела престава. Она се појавила у свјетлуцавој хаљини, усне и очи обиљежене дебелом линијом тамне боје. Очи су јој биле сјајне, црте су наставиле своју линију и скоро се дотакле на слепоочницама. Као слике са зида египатских гробова. Краљица Нефретити или Клеопатра… Имала је питом глас. Пјесме угодне за уваженог госта. Сензуално је њихала бедрима. Разрез на десној бутини скоро до кука.

Пришла је до монсињора Франческа који је смешећи се помилова по облој задњици и шеретски намигну.

“Тако попе!“, загалами друштво. “Заиста имаш муда!“

Тумач је преводио, Трокаловић се весело смијао и пријатељски тапшао латинског попа по рамену.

Дугогодишње искуство и напори да умртви тијело и угаси ватру коју је похота раздувавала, расплинули би се као измаглица. Занос који би осјетио гледајући женско тијело,  гурнуо га је у вртлоге и бездане дубине. Било је као вјерско усхићење које је доживио само неколико пута у животу. Осјећао се као пијаница која покушава да остави пиће, па кад се суочи са боцом, изгуби вољу да се бори и попусти. Само једну чашицу. Један гутљај. Само да лизнем, да ме прође.

Зна да је лепојка мамац. Мисле да је наиван. Да не зна ништа. Он који је прошао сито и решето…

30.

НАТО авиони су оставили стреласте трагове преко неба. Њихова тутњава подсјећа на далеку грмљавину. Разговори су пропали. Холбрук је у Београду. Сада више није дипломатија, већ претње и ултиматуми. Пала је поњава стрепње по народу, који је од 1991. године доживио много зла, а сада, ево, почиње оно што је скоро свака генерација преживљавала од давнина: рат, пустош и смрт.

Вук, пошто се растао с Наташом, стиже пред зграду штампарије. Ниска градња од бетонских блокова, у старом дијелу града. Стијешњена с једне и друге стране каменим кућама које су биле оронуле и рањаве. Паркирао је кола. Градски планери су заборавили на стару варош, те је свака кућа била својственог карактера, без плана и правих линија. Запахну га дах прошлости, турских базара и ћепеника, авлија и тефериџа. Види се силуета Сахат куле, њен шиљати кров обасјан поподневним сунцем. Потмуло брујање возила главном улицом  се разлива по уличицама, па подсјећа на досадно зврјање ројева мува.

У овом несигурном времену, гдје народ мисли само једно – како опстати и преживјети, кога интересују тамо неке старе кости и икона. Ми смо невјерна нација, мисли испрекидано. Одвикли смо се. Кад се расукао комунизам, боље речено титоизам, народ је остао преварен и изгубљен. Они који су ведрили и облачили су опет били на врху: сада су вође ове или оне политичке партије. Осмјехнуо се горко, док је неодлучно стајао пред вратима. Некадашњи чланови комунистичке партије сада постадоше либерали, демократе, социјалисти, радикали! Српска народна, Српска радикална! Ничу нове… Има их на десетине. Боже, како ћемо сада кад смо овако издијељени, не знамо гдје смо, ко смо и куда ћемо?! Бивши директори купују фабрике за трице, док им радници не примају плате мјесецима. Политичари обећавају и лажу.

Осјети жељу да телефонира Снежани. Било је то као кад се пробудиш из кошмарног сна – збуњен, знојав и жедан за гутљајем свјеже воде.

Она се јави.

“Шта је, да се није нешто десило?“, пита забринуто.

Топлота му обли тијело. Спознање да је мислила на њега, брижила и страховала, испуни га блаженим осјећањем.

“Ништа, љубави.. Само да ти чујем глас. Осјетио сам јаку жељу да те позовем!“

Она се весело насмија. “Сачувај све то за вечерас. Тада ће бити много љепше и узбудљивије. Ипак, хвала ти, и пази се!“

31.

Наташа је била љута. Састанак с Вуком није испао онако како је планирала. У хотелу је стала на рецепцији и упита да ли има каква порука за њу.

Жена за шанком рече: “Тренутак молим!“  Из сандучета на зиду извади коверту. “Потпишите.“

Ушла је у лифт, па на трећи спрат ходником лијево, стаде пред вратима своје собе. Уморно је сјела у удобну наслоњачу, сазула ципеле и шутнула их немарно према средини просторије.  Устала је нерадо и отворила врата фрижидера. Био је пун пићем и соковима. Ту је било неколико боца ’Никшићког пива’, као и црног вина ‘Вранац’. Узела је боцу вина и отвори је. Опет је сјела у наслоњачу и повукла добар гутљај. Течност јој охлади лубину, али у исти мах поче да је грије. Топлота се ширила полако кроз жиле и дамаре. Као да ошкрину прозор кроз који удува вјетрић сјећања. Почеше се тискати као брави на струзи…

Дани кад је са Вуком безбрижно живјела живот испуњен теревенкама и скитњом до у ситне сате. Обишли би све кафане по старом дијелу града, у току једне ноћи. Обоје су имали добру стипендију, те би пили црно вино, гледали се заљубљено и шаптали једно другом слатке ништарије.

Уздахнула је дубоко, као да ће да посиса прошлост и похрани у дубоке бездане. Било је то подмукло и лајаво штене које би почело да завија у незгодне сате. Није знала шта да очекује од данашњег виђења. Била је храбра, донекле безобразна. Ушетала је у његову канцеларију као да је отишла у трговину и враћа се да спреми вечеру па онако случајно свратила да га види. Он је био отворена књига коју је било лако читати. Послије првог изненађења, осјетила је како је полако почео дизати зид. Да се заштити, да не упадне у њену замку. Да ли је свјесно хтјела да га улови, то ни она није знала, јер је увијек била импулсивна, спонтано радећи све, па је и ово било исто тако неодређено, магловито, велико питање и животна загонетка.

Као да је са чланком који је објавила, покренула нешто тајанствено, или је опет везала чвор и похватала конце свог прошлог живота. Није знала је ли тај чланак био покретач или је само упалио искру несвјесне жеље да се врати у Црну Гору и види за себе има ли шта ту за њу, или је одлазећи спалила све мостове. Прикупила је сву храброст и уходала у његову канцеларију. Плашила се да је срце не ода, јер је лупало као лудо. Намјестила је весели осмјех.

Незгода је била у томе што је он све схватао озбиљно, а однос није никада могао бити површан. Волио је свестрано и патио као Прометеј. Једном му је рекла да су му кости ријетке, те кроз њих дува Прометеј, односно промаја! Он се слатко насмијао и одговорио да је и промаја потребна. Његове кости, ако су ријетке, а оно су чврсте и ништа их не може поломити. Као и Прометеја на литици Кавказа. Све муке које је пропатио, нијесу биле узалудне,  јер без патње нема ни уздигнућа. Живот ваља живјети само ако даноноћно стремимо према немогућем. Једном јој је рекао да је бол добар за душу, јер док боли – знамо да смо живи.

Њен Прометеј, Вук самотник се пробудио у смрсканим колима негдје у некој клисури Бугарске. Можда је то баш било у кањону планине Балкан?! Кад су га донијели полупаног, био је свјестан. Блиједо лице. Кожа прозирна. Она сјела на ивици кревета, држи му десну руку у својој. Ћути. Нијема је, јер се немуштим језиком много каже. Више него ријечима и реченицама које су увијек недоречене. Овако ћути и гризе доњу усну. Бол је добар, бол је да нас подсјећа да смо живи!

Био је непокретан неколико мјесеци. Опоравак је био мукотрпан. Он је ћутке носио бајрак. Није се жалио. Није јаукао. Само је ћутао. Очи су му биле застрте тешким завјесама. У њима се усирио бол. Као санта леда. Около њега је колала промаја.

Тих дана је упознала Робера Фијаћија, војног аташеа талијанског конзулата. Било је то на конференцији за штампу. Био је љубазан, пажљив, отмен. По свему се разликовао од људи које је познавала. Углађен и прави чаробњак. Погледом ју је опчинио, а осмјехом запалио у њој ватру коју је немогуће било угасити. Пошли су у његов стан. Било је то потпуно нормално; као кад се гладно па треба јести или пити да загасиш глад и жеђ. А њена жеђ је била исконска. Глад је била незасита. Јела су и пила прах васионе. Мед и медовину. Еликсију живота. Опијум смрти.

Напокон, послије два дана љубави били су изнемогли. Она сита и задовољна. Он уморан и изпражњен. Гледали су се преко стола као да су се пробудили из беута. Болест им је испила снагу. Она се питала: је ли могуће да сам ја ово? Знала је да је могуће. Човјек наспрам је сркао кафу. Цигарета коју је запалио,  димила је у пепељари, заборављена.

Рекао јој је да мора сјутра да лети за Рим, и да ће тамо остати дуже. Колико? Није знао. Све зависи до његовог шефа. Шта сад? Зашто не дођеш код мене?

Биће нам лијепо. Биће добро. Да буду заједно. Да се воле даноноћно. Рекао јој је да је луд за њом и да је она једина жена за њега. Његова Кара, Кариса, Карисима!

Глас му је био гугутав. Као у голуба. Она се подала матици. Вода је носи, а она се опустила. Постала дио ријеке. Капља. Гледала је у његове очи које су свјетлуцале чаробним искрицама и у њима наложила своју срећу, своју будућност и свој живот. Вук је био пјега на зјеници, облак на њеном небу, трн у пети. Пјега је брзо избледела и нестала, облак је попило сунце, али трн у нози је остао да је боцка и подсјећа на Вука, Прометеја и промају!

Идилично је било све у наредном времену. Рим, вјечити град, пун старевине и неопојених духова из прошлости. Она изданак из камена црногорског, дивља и наивна. Опчинилоје све. Људи које је упознала, јело, одјећа. Ход којим су газиле гиздаве Латинке. Префињеност друштва у којем се кретала. Њен Роберто са звијездама у очима, водио је свуда. Она опијена. Увјерена да је ушетала кроз врата рајска, па је престала да се опире, да пита, да сумња.

Вуку је послала писмо. Обавијестила га да се налази у Риму и да је неизмјерно срећна. Пожељела му је брзи опоравак и много среће.  Од тада је прошло више од шест година. Њен рај се полако претворио у обично свакодневно животарење. Њен Ромео се преобразио у Казанову, и отперјао за неком глумицом, а она се вратила новинарском занату. Док је њен живот био коловрат и утрг, Вуков је узео други ток.

Потајно је очекивала да опет ушета у њега, као да се ништа није десило. Видјела је и осјетила тренутну глад која му је заискрила у очима. Као варница која се укреше у помрчини, блесне па нестане. За њом завлада још гушћа помрчина. Гледала је борбу коју је водио, све то у тами очију. У карабоји која се разлила преко његових зјеница. Онда је повукао застор.

Она је дошла назад. Своја на своме. Као да није ни отишла. Вук и његови принципи, све је то тараковина! Није могла да сумња да је неће опет загрлити и љубити до изнемоглости. Донијела је пехар, напунила га опојним пићем. Даће оном коме жели. Живот ће бити чаробан и рајски. Бар за дан-два? Можда недјељу-двије, а можда дуже. Онда ће почети да се квари. Осјећај савршенства и еуфорија полако изблиједи. Наталожи се свакодневница живљења. Квасац се поквари. Млијеко се уфишти и узври.

Отворила је коверат и из њега извадила цедуљицу.  “Вечерас у 8 сати. Апт. Б. 104. Ф.“

Кисјело се осмјехну и згужва папир у лоптицу, па га баци у угао, гдје је била корпа за смеће. Осјети јаку жељу да запали цигарету, али се сјети да је престала пушити има три мјесеца. Новогодишња резолуција! Толико је тога хтјела да поправи у свом животу. Престати пушити је сада било на дневном реду. Не због здравља и заврзламе, већ због горчине коју је осјећала у устима. Обично би се глад за дуваном јављао кад би се примирила, уз пиће или кафу. Борба је била даноноћна. До сада је она била побједник.

Монсињор Раси јој је на последњем виђењу, кад му је рекла да иде за Монтенегро, дао писмо, препоруку за монсињора Франческа који је моментално у Монтенегру. Жртвује се монсињор за болесне и сиротињу! Његовом милосрђу нема граница! Глас му је био сладуњав и пун ироније. Знала је да нема много Христове љубави међу њима. Били су ортаци, и противници. Ортачили су Римокатоличкој цркви а парничили у подвојености мишљења, као и борби ко ће успјети да се попне на врх. Јован Павле Други је оронуо. Неће дуго. Круна папска је златна јабука, достојан дар побједника!

Мисли јој прекину куцање на вратима. Погледала је на ручни сат. Било је тачно један по подне. Ко ли је то, мисли. Мора да је послуга. Изузев монсињора Франческа и Вука, нико не зна да је овдје. Опет куцање, овога пута јаче.

Ошкринула је врата само колико да може видјети ко је. Ланчић се затеже. С друге стране, човјек висок и мршав. Скиде шешир с главе и благо се приклони. Лице му је било дугачко и посуто пјегама као брашном. Коса скоро црвенкасте боје, кратка и чечурава. Било је то лице које се не може никад заборавити.

Блиједа маска се нацери, што му растеже усне као да су биле од гуме.

“Ја сам полицајац у цивилу. Име ми је Млађо, а зову ме Црни. Овај господин у униформи је друг Мило. Ово је моја легитимација, а ово је налог да вас приведемо у станицу на саслушање.“ Показао јој је документа, па их вратио назад у унутрашњи џеп капута. Мило се примаче неколико корака. Био је крупан и угојен. Клатио се с ноге на ногу, као да се намјешта да би олакшао ногама терет тијела. Види му зној на челу и чује хрипљиво дисање. С напором се уздржала да се не насмије, јер се сјети Оливера и Хардија из времена нијемих филмова. Мора да је ово нека спрдња. Неко од старог друштва дознао да је у Подгорици, па ријешили да се са њом нашале.

“Могу ли опет да погледам ваша документа… “

Црни се нацерио. Преко очију му пређе тамни застор. “Може, госпођо, све се код нас може. Ми смо демократска и културна нација. Нијесмо сељаци и чобани. Изволите молим вас. Само се ви увјерите!“ Протурио је своју књижицу кроз отшкринута врата. Она погледа слику преко које је у углу био штамбиљ Републике Црне Горе, па му је врати назад.

“Сада да погледам налог за хапшење.“

“Како да не. За вас ништа није тешко. И на леђа да ми узјашете, радо бих вас носио!“

“Није потребно. Нећемо се јахати.“

Насмијала се грлато. Он јој додаде службени папир.

“Изгледа да је све у реду господине Младене!“ Опет се насмијала и изазивачки руком загладила прамен косе боје зрелог жита.

Играли су игру ријечи. Он озбиљан и послован, а она свјесна својих чари, шеретски изазовна.

“Молим вас да сачекате само тренутак. Да узмем ташну са документима. Знате, требаће нам…“

“Неће госпођо. Ми знамо ко сте ви.“

“Не сумњам ја у вас господине Млађо, али нијесу сви као ви. За сваки случај. Одмах ћу ја!“

Не чекајући да он одобри, као да је то било већ договорено, она притвори врата и чу како језичак браве шкљоцну. Хитро је узела телефон из торбе и спретно нашла број Вуков. Није било одговора.

Други позив је био за монсињора Расија. Јави се његов секретар. Рекла му је да је хитно и да мора обавезно да говори са монсињором.

“Халооо, кара мија…“ чула је кардиналов сладуњави глас.

“Полиција је пред мојим вратима. Имају налог да ме приведу на саслушање. Молим те да употријебиш своје везе да се ово што прије заврши.“

“Бене, бене…“

Чује нестрпљиву лупу на вратима.

“Морам да идем. Рачунам на вас еминенцијо…“

Притисну дугме на мобилном, онда га гурну у торбу. За сваки случај, помисли. Злу не требало. Ово јој је била једина врпца која ју везује за људе.

Изашла је са заводљивим осмјехом на лицу, који запали огањ похоте у грудима Црног, те се с муком савладао; рече: “Која журба, драги мој Црни? Дан је још млад, а живот кратак. Треба полако, само полако пити са извора живота. Кап по кап, кушати.“

“Журимо се, јер нас чека начелник Ноле. Он је незгодан кад се наљути. Из искуства знам да му стрпљење није најбоља особина.“

“Без бриге, лепи“, каже му она слађано. Очима му шаље враголасте искрице од којих га обли лака дрхтавица. “Само ти то мени остави. Ја ћу твога шефа смирити.“

Изашли су из хотела, дебели полицајац пред њима. Они двоје раме уз раме, као најдражи. Кад су изашли на улицу, навиљак у униформи скрену лијево гдје је био паркинг.

Она се повјерљиво наже пут њега и тихо рече: “Мора да је код вас у полицији добро.“

Он је знатижељно погледа. “Како то мислиш?“

Она га ухвати под руку и шаљивим гласом шапну, тако да се нагао пут ње да је боље чује. Мирис њеног парфема га запухну, ушавши му кроз ноздрве, овлада сваким дјелићем његовог тијела.

32.

Надежда је прикривала неспокојство и страх који је непрестано био присутан. Насмејана са сигурним кораком и заводљивим ходом, давала је изглед особе којој је све равно до Косова. Зебња је била као лопов који јој је пријетио да покраде поузданост и попије храброст. Била је по природи живахна и изузетно паметна и сналажљива, а љепота и женске чари које је умјела искористити,  биле су јој тајно оружје.

За великом катедром, као огромни жабац се насадио шеф Ноле, односно Новак Мирашев, који је нешто писао. Био је крупан, са масивном главом на спуштеним раменима. На глави му густо руно просиједе косе. Подигао је поглед с посла и ћутке је посматрао. Видјела је како су му се меснате усне искривиле у полуосмјех.

“Сједните, молим вас, госпођо Фијаћо. Опростите што смо вас овако привели. Није нам то обичај, али дужност је дужност. Ово вријеме је несигурно, а и пријети нам свијет ратом. Сви су против нас! Питам вас, госпођо, шта смо ми то коме скривили, те хоће да нас нападну? Ми смо са свима лијепо. Ако треба договор, ту смо да се договоримо. Све ћемо дати само да сачувамо мир.“

Упао је у причу која је била искидана, без краја и конца. Меље ли меље. Она зна да је то план да се раскомоти и опусти, да се успава. Имао је хипнотички монотони глас. Док је говорио гледао ју је и смешкао се. Онда би застао и облизнуо усне, као мачак кад прогута рибицу.

“Господине, начелниче, ја нијесам докона, већ имам обавезе,“ прекинула га је у брундању. “Шта хоћете?“

“Полако, драга моја. Немојте да будете нестрпљиви. Ето, позвали смо вас на мали разговор. Онако, да нам кажете зашто сте дошли у нашу домовину?“

“Ја сам поријеклом одавде, а новинарка сам загребачког листа…“

“Нека, нека, знамо ми за то. Таман посла, да не знамо не би добро обављали посао за који нас плаћају. Али, за кога, у ствари, радите?“

Она га погледа упитно. “Не разумијем?“

“Ко је монсињор Раси?“

“Он је један од утицајних људи у Ватикану.“

“Ти радиш за њега!“ Повисио је глас. Нестало је сладуњаве простодушности.

“Не радим! Ја не радим ни за кога, већ само за себе. Вјерујем да знате да сам новинарка…“

“Знамо ми све, лијепа моја. Знамо исто да си с аеродрума право код Вука у његов брлог. Сигурно сте се договарали какве лажарије да пишете по новинама. А све то против своје домовине!“

Подигао се из наслоњаче, ставио своје маљаве ручерде на сто. Изгледао је као огромна орлушина која покушава да узлети. Као да му је понестало ријечи, треснуо је песницом о столу, те стварчице и папири поскочише.

Она се насмија. Устаде са столице и пође к вратима, онда се окрену и видјећи да је спласнуо као кад лопта издуши, рече: “Ви господине немате право да са мном тако разговарате. Вјерујем да вам је познато да сам талијанска држављанка, те да са овим кршите међународно право. Као новинарка имам право да се крећем онамо гдје ме мој лист пошаље и да скупљам новости. Вама је посао да приводите сумњива лица и да их испитујете, али исто тако знам да вас не плаћају да кршите закон који треба да штитите.“

Затворила је врата и достојанственим кораком изашла у ходник. Црни јој притрча.  “Стани, шта журиш!…“ Ставио јој је руку на раме.

“Не дирај ме! Иди па се посавјетуј са твојим шефом. Реци му да нијесам сирак без икога. Такође му поручи да ако ми пошаље опет љигавце као тебе, читав ће свијет о томе знати. Запамтите: ја сам госпођа Наташа Фијаћо, жена талијанског дипломате. О овоме ће знати читав свијет, у то вам се кунем.“

33.

Из удобне фотеље, Монсињор Франческо посматра секретара како је вјешто поспремио сто и угасио рачунар. Калуђер је био од оне сорте људи која је била уредна и све је морало бити по пропису. Није било мјеста за аљкавост. То му се свиђало, али је понекад било превише, па би му ишло на живце. Желио је да буде сам, да среди мисли и да планира. Осјећа како су догађаји почели да се гомилају и компликују његову мисију која је била тако једноставна.

Једноставност је била најбољи план. Под један: наћи људе у влади и обећати им мито, те се онда измакнути и са стране чекати да они уберу јабуку и донесу је. Само тада ће добити плату.

Под два: припремити одлазак, тако да се све сврши у што краћем времену. Овде је дошао за недељу дана. Има авион из Подгорице за Рим кроз пет дана. Министар је све развлачио, те је процијенио да су се у његовом табору почеле ствари кварити. Осјећа да је вријеме једини чинилац који не може контролисати.

Прати нит мисли, почео се губити у њима, јер су се ковитлале и расле те се осјећао као сламка у вихору, немоћна и на милост и немилост стихије која је носи.

“Кад сињора Фијаћо стигне, пријави је по пропису и онда иди.“

“А гдје да идем?“

“Иди да прошеташ по граду! Одкуд ја знам? Нијеси мали… Иди на корзо и помијешај се са свијетом. Уђи у кафиће, сједни и попиј капућино или неко пиће. Чашица њихове домаће ракије ће те развеселити. Служиш ревносно господа Исукрста и мене, али треба да окусиш и дознаш како свијет у којем смо али њему по вјери не припадамо, живи и дјела.“ Погледао је на сат и додао. “Још десетак минута до осам. Припреми све да би дочекали госта.“

34.

Погледала је на сат. Било је седам и тридесет. Мрак је увелико пао. Жагор на улицама је полако губио своју снагу. Знала је из искуства да је становништво изашло на корзо, нарочито млади, користећи благу ноћ пуну мириса на рано пролеће, које се провукло кроз преломе и пукотине што је оставила зима. Овдје је топла струја с Јадранског мора и Средоземља ограшила природу, те је све кренуло према животу и кроз пупољке најавило неизбјежни долазак љета.

Успјела је да среди мисли и живце, послије непријатног догађаја са полицијом.   Устала је и у купатилу поправила шминку, очешљала косу и задовољно погледала у свој обрис. Знала је да је лијепа, али да има у себи нешто више од љепоте. То је било тешко ставити у ријеч која би нешто значила. То загонетно – снага и постојаност, привлачност и ведрина, давали су јој одраз који се осјећао али није умио разумјети.

Кад је покуцала на врата број 104, каснила је осам минута. Не зато што није била спремна, већ је хтјела да каже да је она свој човјек, сигурна и јака. Исто тако јер је обичај данашњи да жене треба да закасне. Кисјело се насмејала на ту фарсу која је дошла са Запада и кроз америчке филмове. Хтјела је да монсињору да на знање: њено вријеме је лична својина и она господари с њим. Од њене воље зависи с киме ће га подијелити и потрошити. Писмо које је носила за монсињора од кардинала Расија је исто тако давало важност њеној посјети.

Отац Себастијан је отворио врата и стао понизно у страну да је пропусти, онда је за собом тихо притворио врата и изашао у ходник.

Монсињор Франческо је устао из фотеље и пошао пут ње. Смјешак који је био намјештен, заглавио му се на кошчатом лицу, јер га је изненадила љепота даме која је стајала пред њим.

Она је ушетала у апартман сигурним кораком, дајући му времена да се смири и поврати од ударца који га је пољуљао. Исто тако је знала да је упловила у опасне воде, те мора бити изузетно пажљива. Разгледала је раскошно намјештени стан. Он приђе и благо се наклони показавши јој кожну фотељу.

“Изволите госпођо. Сједите!“

Она скиде кожну бундицу са раскошним крзном и пружи му је.

“Хвала вам, монсињор Франческо!“

Имао је осјећај да гледа у дубоки бунар пун тајанствених сјенки и уздаха. Осјећања против којих се борио, наврла су с таквом жестином те је осјетио малаксалост. Сједе у наслоњачу наспрам ње.

“Да пређемо на ствар сињора Фијаћи, шта вам треба?“

“Као прво, носим вам срдачне поздраве од монсињора Расија, са жељом да успијете у вашем неуморном раду за цркву, као и даноноћно жртвовање за Христа.“

Стала је и дозволила да јој смијешак заигра на уснама. Трепнула је неколико пута. Изгледало је као да су јој очи биле светионик на пустој хридини, а он ношен стихијом.

“Gracie sinora mia, gracie!“

Отворила је кожну торбицу и из ње извадила коверат. Лежерно је махнула њиме и пружила га.

“Повјерио ми је ово писмо, па вам га дајем у руке! Надам се да шта год у њему пише, вама ћес бити по вољи.“

Он пружи десну руку и узе писмо. Загледа га с лица и наличја и спусти на сто.

“Монсињор, као новинарка бих вас сада замолила да ми одговорите на неколико питања.“

Он је погледао негдје изнад њене главе, одсутно и као незаинтересовано. Није желио да покаже било шта, да не би прочитала несвјесне мисли и жеље. Радо би да је отпусти и затвори врата за њом. Да јој види леђа. Опаком језику и њеним чарима. У исти мах би подигао олтар и служио јој. Осјећао се беспомоћан. Пољуљан у темељу! Тврђаву коју је зидао годинама, да се заштити од свијета и похоте, није могао бранити. Није имао снаге.

Изненадни прилив туге га замота у квасни огртач. Кроз кости му је струјала промаја и хладила унутрицу. За тренутак му из пепела прошлости, пред очима искрсну камењар родне Херцеговине. Он стоји у гомили радозналог свијета, крај пута и посматра колону српског робља коју су водиле усташе. Ту су биле жене и дјеца. Младе дјевојке, старци и старице. Међу спроводиоцима препознаде комшију Мата. Био је на зачељу и ударао ногама и кундаком пушке оне који нијесу могли ходати. Псовао је и богохулио! А робље ћутке пролази покрај њега! Пролази тихо и нијемо. Пролази! Само Мате галами и псује српску мајку, славу и Светог Саву.

“Какво вам је мишљење о актуелној ситуацији на овим просторима?“

Њено питање продрије кроз маглу, те се нашао у освијетљеном апартману. Она наспрам њега, њено лице као слика, овога пута озбиљно. У очима се наталожила сјета.

“Молим, шта сте ме питали?“

“Ви као да сте били негдје далеко?“

Он се тужно осмјехну. Знала је да онамо гдје је он био, нема мјеста ни за кога.

“Питала сам, шта мислите о догађајима који се одвијају на просторима Југославије, и какав је став Ватикана на неминовну агресију против Србије и Црне Горе?“

“Ми смо за мировно решење проблема!“

“Сви то кажу! На примјер, Америка и Њемачка трубе на сав глас да желе мир а свим силама се труде да се Југославија распадне. Шиптари хоће Косово…“

“Треба спријечити кризу. Народ на Косову се мора заштитити.“

“Слажем се! Али вас питам: који народ, јер има ту поред Шиптара и других.“

“Треба заштитити све!“

“Можда ми можете објаснити, како то постићи?“

Замислио се. Онда се наже према њој и тихо шапну: “Госпођо, моје мишљење је безвриједно. Дошло је вријеме кад ништа није црно-бијело. Не треба губити драгоцјено вријеме у празна наглабања. Силни ће радити, оно што силни раде. Зли људи ће се злом бавити.“

“Добро монсињор Франческо“, упала је у ријеч и смешкајући му припријетила прстом. “Немојте ви као остали – одговоре на питање, али ништа не кажу.“

“То је сињора, јер уистину моје мишљење је безвриједно.“

Осјетила је да је опет почео да диже плот око себе.

“Како вам прија боравак у Црној Гори и шта мислите о нама као народу?“

“Оно што сам видио и доживио, лијепо је. Људи су љубазни. Као свуда по свијету!“

“А шта о реликвијама које желите да повратите?“

Питање је било као ударац песнице. Изговорила је ријечи полако, као да пита не њега, већ дијете које је било ухваћено у неком несташлуку.

Ујео се за доњу усну. То је обично радио кад би био збуњен. Био је љут на себе што је подлегао њеним чарима. Знао је да је она играла своју игру, али није могао да не пожели, оно што сваки човјек хоће.

Устао је и благо се наклонио.

“Госпођо Фијаћо, наш разговор је завршен. Ја немам шта више да вам кажем.“

Она осјети ледену струју у његовом гласу. Чула су јој била истанчана те је знала да од њега неће добити ни ријечи више. Разочарење се огледало на њеном лицу и очима. Он је све то видио и у себи ликовао, што је прозрео њену заводљиву игру. Курва Вавилонска! Језавеља! Побиједио је и није поклекнуо! Радо би стегао прсте око њеног врата и гледао како се огањ живота гаси у њима.

35.

Каснио је скоро један сат. Зна да га чека и да ће бити љута, али није имао избора. Вријеме има особину да омађија, те се измакне и остави га позади, као ово сада. Стигао би он, али овога пута је био удес пред мостом, те је морао да вози споредним улицама на Везиров мост. Саобраћај је био густ, јер чинило му се да су сви становници Подгорице одлучили да возе истим путем као и он. Није хтио да је зивка телефоном, али кад опет заглави на семафору, ријеши да то ипак учини.

Возило испред њега поче да се креће, он заборави на телефон и убаци своје у брзину. Забрунда машина, као да се противи, али ипак стресајући се крену.

Лифт је био заузет, те нестрпљиво одлучи да употријеби степенице. Изненадио се кад је нашао отворена врата, али уђе кроз њих не размишљајући. Видио је Снежану како се покушава дићи с патоса.

“Шта се десило, љубави“, пита је, али не очекује да одговори. Клече на кољена и загрли је. Кад она покуша да нешто каже, он њежно шапну: “Нека, нека… Све ће бити у реду.“ Није питао ко је то урадио, јер је знао. Подигао јој је главу и погледао уплакано лице. Натекли нос са крвавим трагом из ноздрва. Црна коса јој је била замршена. Она је опет почела да се тресе од плача.

Помогао јој је да се придигне и сједне. Донио је воде у чашу и мокрим убрусом јој очисти лице. Онда је телефонирао дописништво “Новости“ и мирним гласом кад доби везу, рече:  “Овдје Вук. Пошаљите новинара у зграду број 3, стан 19, трећи улаз, има нешто важно за новине.“

Није чекао одговор, притисну дугме и врати телефон у џеп.

Она је повратила присебност. Страх и усамљеност, осјећање самоће, испарише. Покушала је да се насмјеши. Бол јој искриви усне. Он је њежно пољуби у натеклину, као родитељ дијете кад плачући дотрчи и каже да се повриједило. Пољубац на болно мјесто заустави сузе, а плач се претвори у задовољни осмјех. Пољубац на натеклу страну носа као да ублажи подмукли бол. Њежност његових ријечи потисну страх, а љубав која му је зрачила из тамних очију, врати јој спокој и мир.

Исприча му потанко шта је доживјела. На крају вртећи главом додаде: “Ни сад не могу да повјерујем да људи као Младен постоје. Како могу живјети у лажи и претварати се сваког дана? Лаж којом су се омотали… Зло, које их је заразило… Живе у мраку и синови су таме!“

“Снежо, драга моја, слушај ме пажљиво. Више нема шале. Мораш се спаковати и иди родитељима на село. Ја ћу те повести, да будем сигуран. Јер, ако би ти се нешто десило, мени више живот не  би требао.“

Ријечи које је изговорио, пуне бриге и љубави је обрадоваше. У исти мах је стеже страх растанка. Шта ће она тамо? Како издржати дане и ноћи, брижући о њему.

“Мрки Вуче, подигни бркове…“ Стих из Горског вијенца јој излеће  без размишљања. Освијетли јој душу и напуни блаженом тишином и спокојем. Знала је да га неће оставити самог да се бори против зла које им је хтјело отровати животе и позобати све лијепо и људско. “Ја без тебе нећу никуда! Заједно ћемо бити до краја!“

Клупко интриге које је почело да се мота у Ватикану, надао се, брзо ће почети да се размотава. Па ће изаћи на видјело сва прљавштина и ђубре које су зли људи без милости у њему упрели.

36.

У “Новостима“ је на насловној страни била објављена Снежанина слика испод које је писало “Жена нападнута у стану од, како она каже, тајне полиције. Циљ је да се пријетњом и насиљем заташка истина о светим реликвијама које се чувају код нас у Цетињском манастиру, а Ватикан и Римокатоличка црква хоће да их поврате, јер сматрају да су њихове. Хуманитарна посјета монсињора Франческа је само закулисна игра. Циљ је да се, преко неких политичара и полиције, преотму светиње које су повјерене нашој цркви на чување. Изгледа да Курија сматра да је ово вријеме погодно да се то постигне, јер нам сваки дан пријете ратом а авиони НАТО-а повређују ваздушни простор и лете преко нашег неба. На питање зашто није случај пријавила полицији, она је одговорила да им не вјерује,  јер зна да они и влада раде против интереса заједничке нам државе.“

37.

На рампи царинског прелаза Превлака, стаде ‘мерцедес’. Службеник Хрвоје приђе и кад шофер отвори прозор, он погледа унутра и у полутами видје да су биле четири особе. Шофер се осмјехну, те му блесну златни зуб и пружи документа.

“Гдје господа путује?“

“У Монтенегро. Њих четворица су талијански држављани и иду службено…“

Добио је посебно наређење да пропусти црни ‘мерцедес’. Кад је упитао за разлог, речено му је да припадају дипломатској мисији талијанске владе и да иду у Црну Гору по важном задатку.

На црногорској страни су заустављени. Шофер предаде пасоше. Службеник их пажљиво погледа, онда изађе из кућице и хитро пређе преко паркиралишта и уђе у бараку која им је била централа. Шеф Мартиновић је сједио за столом и читао новине. Наређено је да се сви странци добро прегледају, јер је вријеме било напето и очекивао се рат сваког тренутка. Службеник потури пасоше на сто и рече: “Дај Марко, провјери ове пасоше. Да ли су чисти, и да их случајно не ћера Интерпол.“ Шеф подиже очи с новина и рече: “Дај мени да ја погледам!“

Узео је документа и послије кратке паузе, извади парче папира из џепа на којем су била исписата нека имена.

“Све је у реду… Пуштај их да иду!“

Кола су склизнула кроз капију, чим се рампа подигла и ушла званично у Југославију. Заправо: Црну Гору. На одстојању су их пратили два инспектора СУП-а у “југу“. Речено им је да се држе на остојању, и да пазе да их не примијете.

38.

Дан је освануо ведар, само понегдје перјасти облак на бистром небу. Још није почела зврка возила. Стара престолница је спавала. Јутарњу службу су завршили, па има мало времена које му је припадало прије него почну дневне обавезе. Кад је изашао из манастирске ограде, калуђер приправник се пажљиво окрену. Било је све мирно. Скрену десно и у једној вртачи недалеко, упаде у грмље чије су гране почеле да пупе. Подигао је камен и узео цедуљицу.  Пажљиво је намјестио све како је било.

“Шта то радиш?…“

Брат Јоил је стајао на стијени изнад њега. У десној руци држи косијер, лијевом  конопац.

“Ух, што ме препаде…“ Покушао је да се снађе. “Ја часком изађох на свјеж ваздух…“

“Кад је тако, шта си то узео испод камена? Дај ми да видим.“ Имао је крупан глас. У очима одлучност. “Посматрам ја тебе ево неко вријеме. Гледам те како се вуцараш… Добио си посао да служиш владику и игумана…“ Крочио је према њему. “Дај ми то писмо! Ко ти то пише? Мора да је бивша љубавница. Не може без тебе. Није лако бити калуђер, и одрећи се свијета.“

Метнуо је коноп под пазух десне руке и испружио лијеву. Он завуче руку у џеп и извади згужвано пакло цигарета.

“Дошао сам да запалим. Повучем дим. Покушавам да оставим дуван, али је тешко. Тако понекад, кад више не могу издржати ја се искрадем и… Молим те немој ме казати?“ Глас му је био молећив. “Обећавам ти и кунем се да више нећу никада. Хвала Господу што је мој гријех дошао на видјело. Сад ће ми бити лакше да побиједим!“

“Добро… Али мораш да кажеш оцу Герасиму. Ако то не урадиш, ја ћу!“

У ових седам мјесеци, како живи у манастиру, од свих најмање је имао додира с братом Јоилом. Сви напори да са њим поведе разговор, били су узалудни. Био је уљудан, али је одбијао сваку присност. Понекад би осјетио његов поглед на себи, као да покушава да му продре у најдубље мисли. Од првих дана је знао да се мора изузетно добро пазити, јер један погрешан корак или непромишљена ријеч, могу упропастити све.

Кад је прије два дана чуо разговор између оца Герасима и новинара, схватио је да има још једна истина, коју му нијесу казали, кад је добио задатак. У том је тренутку пожелео да све каже и тако себе ослободи изненадног осјећања неспокојности. Свануо је нови дан те осјећај кривице није био тако тежак. Није лако рећи свом претпостављеном, господину Новаку  да не може више да се претвара. Тада би, знао је, могао заборавити на стални посао у полицији и унапређење.

Парче папира које је узео испод камена је још било у дну џепа, па је стао у заклону зида, погледао да ли га брат Јоил прати, па видјевши да је сам, отвори га и хитро прелеће погледом. “Узми отисак од кључева,“ писало је. Он згужва цедуљу и угура је у пукотину зида. Провјери да се не види и, отворивши мала врата на великој дрвеној капији, уђе у манастир.

Није видио да је отац Јоил изашао из заклона и пришао мјесту гдје је малоприје стајао. Извјежбаним оком је претражио простор, па онда зид и из њега извукао папир.

39.

Група из Италије је одсјела у хотелу ‘Ловћен’. Бруно им рече да се одморе, а он ће да прошета и извиди ситуацију. Изашао је на улицу и полако не журећи се пошао пут дворца краља Николе. Прегледао је план града и знао тачно где је и куд иде. Требало му је локално знање. Посматрао је лијепе грађевине које су биле амбасаде европских сила док је мала Црна Гора стварала своју државу кроз крваве борбе против турске царевине.

Сад је престоница ‘Цара јунака’ оронула и изгледала јадно. Слава српског оружја је изгубила свој сјај. Град је животарио још се хранећи од старе славе. Али, све што је ваљало и сијало, преселило се у равницу, гдје је некада Дукља била центар, а сад то постаде Подгорица-Титоград-Подгорица. Тито умрије пошто је био код папе на поклоњење. Изгледа да је најбољи син Ватикана био да се исповиједи и прими благослов. Он који је требао да буде атеиста, невјерник; који је створио безвјерну вјеру и замијенио са њом Христа и Његово учење, на крају живота је отишао да прими своју плату и титулу: Јосиф-радник!

Ово није интересовало Бруна Д’Ангели, он није губио вријеме са тим трицама. Био је послован човјек и одани војник цркве. Радио је оно што су други избјегавали и знао да у божјем севастијану свако има своје мјесто и свој правац дјелања. Порастао је у селу на обали Lago di Como. Био је босоного дијете, али се добро сјећао кад су недалеко партизани ухватили Мусолинија и његову ‘putanu’. Хтио је ел Дуче да избјегне у Свицеру. На његову несрећу га је одало одијело, те су их извукли из камиона и на мјесту стријељали, па онда објесили. Никада није могао заборавити како је тијело славног Мусолинија висило о конопцу на тргу. Схватио је врло рано да слава и моћ не могу вјечито.

Овога је пута прекршио своје прво правило – да никада не иде у акцију он лично. Нешто непознато га је на то навело. Као да је желио да напокон изрони из мрака непостојаности и покаже ко је и шта је. Није он о томе овако размишљао. Правдао се сам себи да је мисија била врло важна, али се у исти мах појавила жеља да подигне главу високо, да погледа ведро, да знају да је и он сила.

Дон Бруно је дошетао до трга Ивана Црнојевића и његове огромне скулптуре. Поглед уперен у даљину, према Манастиру и Ловћену, он ситашан као мрав. Њему нико неће подићи ни плочу с натписом да је Бруно Д’Ангели постојао. Запамтиће се Мусолини, Хитлер, Папе, неки кардинали, државници, али он неће. То је и хтио. Тога се држао. Добро је плаћао своје поданике и имао у њима предане слуге.

Ушао је у двор да разгледа. Монтенегрина Хелена је била талијанска краљица. Интересовало га је да дозна нешто више, а уједно стане пред иконом мадоне Филермоске. Памтио је сваки ходник, одаје гдје је краљ дочекивао уважене госте. Његова спаваћа соба. Онда трофеји из бојева у којим је командовао. Загледао се у вучедолску заставу исцијепану куршумима…

Икона је била у удубљењу плаве одаје. Слабо освијетљена. Смјестили су је ту прије неки дан, када је јавност сазнала, преко “Луче“, њену судбину. Изнијели су је из подрума гдје је чамила у сефу од 1952. године. Те године је полиција извршила претрес манастира Острог и пронашла три најзначајније хришћанске реликвије испод пода у игумановој одаји, заједно са другим драгоцјеностима које је оставио млади српски краљ прије него што је одлетио за Лондон са никшићког аеродрома 1941. године.

40.

Прошао је крај Биљарде. Наоблачило се и почео да дува вјетар. Њишу се дрвећа. Кроз голе гране фијуче. Понио је кишобран, те га није бринуло ако крене киша.

Поглед му је пао на бијели бедем манастира. Огромни лукови од клесаног камена, изнад капије и главног улаза. Придружио се групици посјетилаца и са њима уђе у простану поплочану авлију. Људе као он нико не примећује. Био је сјенка. Уђе у цркву гдје су гореле свијеће и мирисало на тамјан. Над ћивотом св. Петра Цетињског гори свијећа и кандило. Иконе и фреске по зиду. Уз њега, изрезбарена столица. Трон Владике. Схвати да је црква у ствари била пећина којој су дозидали отвор. Није била као велелепне цркве и катедрале Италије, али је својом једноставношћу оставила на њега посебан утисак.

Није Господ одабрао да се роди у раскошној ложници, у свили и кадифи, у фамилији краљевској, у сјају богатства. Одабрао је Дјевојку Миријам, у селу Назарет. Послије напорног пута од Галилеје до Витлајема, заноћили су у пећини крај пуне крчме која је служила као стаја за стоку. Ту је Сунце васељене огријало прозебло човјечанство које је било изгубљено у тами гријеха. Ту је звијезда стала и поклонила се. У јаслама, у слами и трињи, новорођенче је повукло први дах и заплакало.

И у овој шпиљи се вјековима окупљао народ и славио Господа. Осјетио је тренутни прилив неспокојства, изненадну хладноћу од које се стресе. Да одагна немир, он се прекрсти, у себи се правдајући да и шизматици вјерују у истог Бога као и он, па ће му бити опроштено.

Он је служио моћнике и  био роб подсвјесне чежње да се уздигне и прослави. Борио се против тих порива и будалаштина, и мислио да је боље бити жив миш него мртав лав!

41.

Искушеник, као најмлађи члан братства, прије полагања заклетве и постригања, могао је да по својој вољи и нахођењу ступи у монашки живот, или одлучи да тај позив није за њега и врати се у свијет. Отуда и назив искушеник. Кушају га, а и он себе. Самоодрицање, послушност, приврженост молитви и  трпељивост. Искреност према осталим члановима. Љубав према ближњима! Све то су испити или препреке преко којих треба успјешно прећи да би био рукоположен и примљен у монаштво. Одрећи се себе да би слиједио Христа, захтијева огромну жртву коју сви нијесу у стању да поднесу.

Јави му се жеља да побјеже из Манастира, прије него полуди или дигне руку на себе. Стид га је поклопио као лонац. Није имао снаге да се испод њега извуче. Утрчао је у келију и не размишљајући, као топац кад се за сламку хвата, из ладица орманчића крај кревета стаде да вади личне стварчице и трпа их у путничку торбу. Хтио је да нестане, прије него се зидови почну примицати, те га живог покопају у својим темељима.

Истрчао је кроз малу капију напоље. Кроз њу је прије мање од пола сата ушао. Као да је прошла вјечност од тада. Ријеши да из зида извади цедуљицу. Да ништа за собом не остави. Одломи гранчицу са жбуна који је растао уз стијену и приђе зиду. Тражи пукотину гдје је било парче папира. Његов будући живот је, осјећа, зависио од тога.

Препознаде мјесто. Аха, то је. Нема ништа. Није могуће? Ту сам га гурнуо. Чепрка, али узалуд. Нема! Нестало. Позобао ју је црни раг?

“Да не тражиш ово?“

Пред њим солидна прилика калуђера, оца Јоила. Лице крупно, зарасло у браду, коса у увојцима, неуредно пала по снажним раменима испод црне камилавке. Раскорачио, као урастао у камениту земљу. У руци му папир. Маше са њим као бајраком.

“По чијем си задатку? За кога шпијунираш? Говори или ћу ти сваку кост изломити. Живот ти неће ваљати ни пару шарену!“

Покушава да се прибере. Баци поглед лијево па десно. На једну страну стијена, на другу зид. Био је ухваћен као у мишоловку. С напором тражи излаз. У школи су их учили много шта, али он се није могао сјетити ничега. Калуђер је био ниског раста, али снажан и крепак, још у добрим годинама, док он за главу већи од њега и у пуној снази. Завукао је руку у торбу, гдје му је било оружје. Напипа га. Само за дјелић трена је скренуо поглед. Од силног судара је изгубио дах кад леђима удари зид. Онда је пала крвава магла.

42.

Пробудио се у свом кревету. Сунце је успјело да провири кроз уски прозор, те је оставило златну пјегу на зиду. Покушава да се прибере. Покрену главу у десно, онда у лијево. Види у столици крај кревета особу у црном, омотану сјенком, јер је леђима окренута прозору. Слика није била стварна. Свом снагом воље покуша да се придигне, јер је осјећао да мора побјећи одавде. Као да је упао у кошмарни сан из којег нема излаза.

“Нека, сине. Не бој се ничега. Овдје си сигуран. Нико ти неће ништа.“ Глас долази из велике даљине, иако зна да човјек који сједи крај кревета говори.

“’Хоћу да идем кући!“

“Добро. Ићи ћеш кад се мало повратиш.“

Опет покушава да се придигне. Сјео је. Све око њега поче да се љуља. Онда се смири и сјенка побјеже. Познаде оца Герасима.

“Слушај ме пажљиво.“ Говори му мирним гласом, онако како би се разговарало с дјететом које је направило несташлук. “Слободан си да идеш одавде. Али, само онда кад се опоравиш.“

“Шта се десило?“

“Отац Јоил те донио. Каже да те нашао онесвијешћеног пред малом капијом. Сјећаш ли се шта је било? Он каже да си хтио да бјежиш. Је ли то истина? Зашто да бјежиш, кад си могао да одеш?! Право кроз главни улаз, а не као лопов или разбојник. То што те мучи, отров која ти трује мисли и душу, ослободи се! Збаци све то и опери се истином и вјером!“

Опет тишина. Незгодна и тешка. Зна да је жив, али као да је умро. Чује глас. Ријечи су бистре, као вода. Тијело му обамрло, само му је у глави ведро. Чује све, све види. Све му је одједном постало јасно. Сјетио се…

“Је ли ово твоје?“ Показао му је бијелу цедуљицу.

Он климну главом. Није имао снаге да говори, да било шта каже.

Гледа како је подигао руку с папиром у њој, и пружи пут њега.

“Узми. Твоје је.“ Онда показа на његову торбу. “Кад будеш одлазио, не заборави да је понесеш. Слободан си да идеш чим се опоравиш.“

“Колико сам дуго био онесвијешћен?“

“Дуго. Вријеме није важно. Оно је варљиво. Јеси ли примијетио како пролази брзо или успори?“

“Ти мора да се спрдаш.“ Упао му је у ријеч. Није имао жељу да слуша његово паметовање.

“Не, сине мој. Говорим истину. Имао си прилике, Господ ти је дао слободну вољу да одлучиш. Од нас си крио, од њега нијеси могао. Он све зна и види. Ја сам у вас и ви у мене, рекао је Христос. Зато је истина кад се говори: да се од њега не може ништа сакрити.“

Устао је и пошао ка вратима. Онда застаде, као да жели да још нешто каже, али се предомисли и оде. Оставио је отворена врата.

Остаде сам. Тишина која се згрушала је била несношљива. Поче да га дави. Нестаје му ваздуха. Он млатара рукама као топац. Срче га халапљиво. У глави му одјекују ријечи: Од нас си крио… Од њега нијеси могао… Он све зна и види… Узалудно се опирати… Онда се све помијеша у неразумљиве гласове који нијесу били њежни, већ свадљиви, утркују се да га прекоре, окриве. Знао је да га је живот избацио на смрдљиву гомилу људског смећарника. Да нема милости за оне који погријеше, јер у свијету гдје је одабрао да иде, нема праштања.

Устао је и из торбе извадио револвер. Руком која као да није била његова, откочи осигурач. Зинуо је и ставио цијев у уста. Није хтио да промаши, да у последњем тренутку скрене цијев. Ово је једино што могу урадити како треба. Погледа около. Соба окречена бијелом фарбом, кроз прозор златна копља сунчевих зрака. У њима трилиони честица прашине. Свијет микрокозме, атома, молекула, честица које су невидљиве. Учио је о тим честицама, о чудесној сили која је заробљена. Цијепање атома и енергија која се ослободи приликом тога. Шта ће ми све ово, кад сам већ мртав. У прсту десне руке имам живот и смрт. И једно и друго су лице и наличје једног новчића. Он је између. Стеже сваки мишић и повуче обарач!

Чуо је како је игла ударила у празно. Оштро, метално и хладно: клик! Ваздух који је посркао, издуши из њега као из пробијене мјешина, а он избезумљен, жив и сломљен, дрхти као травка на јаком вјетру осјећања.

Бацио се на кревет и почео да плаче. Испрва тихо, штуцаво. Одвикао се. Заборавио како да пусти сузу. Онда се стеге и уставе отворише, те сузе потекоше као бујица коју је било немогуће зауставити.

43.

Пробудила га је грмљавина. Тресе се зграда, Снежана скочи из кревета. Земљотрес! Виче преплашено. Он се диже и погледа кроз прозор. Јутро је било бистро. Према западу бијела копља поцијепала небо.

“Није земљотрес. Погледај!“ Показао је прстом. Она се приви уз њега, упаде му у загрљај као дјевојчица која је имала кошмаран сан, па јој загрљај родитеља одагна страву. “Враћају се назад у базу.“ Зачудо се формација у којој су летјели –  раздвоји. Прво се ољушти десно крило и у луку, док су машине стењале од изненадног напора, за собом оставише дебели откос бијелог дима. Лијево крило исто тако одлеће у лијево, пут Тузи. Два у средини наставише свој лет право пут запада.

“Зашто им дозвољавају да лете изнад наше земље? Зашто их не гађају, или пошаљу авионе да их сусретну…“ Она размишља гласно. Не очекује одговор, јер га нема. Народ се пита, влада ћути. Он је обгрлио, срастао у њој, она у њему. Витка и врућа, од постеље и сна. Пољуби јој тјеме, бијелу кожу на врату гдје јој се црна коса раздвојила у двије пласе. Заборавио је на авионе који су се играли по небу.

Као да је све око њих постало нестварно и магловито. Све се изгуби, нестадоше зграде, улице, возила на њима, летилице на небу. Све се расплину у том тренутку, само он и она. Спојени у једно, у капљи времена. Заробљени. Ланце им сковала обострана љубав и тиха срећа.

Прометеј је украо ватру од бога Зевса и дао људима. Сажалио се на њихову голотињу и патњу. Са тим им даде и искру знања да могу мислити и стварати. Тмина незнања се размакла, те им освијетли пут. Видјели су себе у свој својој голотињи и схватили да нема назад. Пут напријед је био непознат, али су га прихватили као љествицу, да би се њом попели према свијетлу које их је гријало. Тама је изгубила своју жаоку, те је слијепи страх попустио.

Прометеја за казну, бог тмине, свирепи Зевс, свеза на стијену балканску, те му птице небеске кљуцаху џигерице. Христос је исто тако распет на крсту, јер је његова љубав била ватра новог препорода и нове наде човјечанству које је изгубило пут и опет пало у таму. Чувари закона, умјесто да се радују свијетлу, задовољни су живјели у духовној тмини. Христово учење им је показало истину, али је нијесу познали.

Тресе главом, да одагна мисли и слике које навиру. Види Прометеја, окованог. Скривио је богу, тиранину Зевсу. Био је милостив, сажалио се на патње прозеблог човјечанства. Моћници не жале ни за ким, ни за чим. Кажњавају, пријете и безочно лажу, да постигну свој циљ. И сада се одвија та иста исконска драма. Сада је Српски Прометеј опет у немилости. Овога је пута рекао – не, за отимачину своје земље. Њу је натопио својом крвљу. Косовске ране му још крваре. Сад се виде нове и свјеже. Лешинари надлијећу. Опет су припремили нове ланце у које ће га оковати. Слили их анђели тмуше.

Он Српски Прометеј, покушава да разумије, да схвати. Пита се зашто. Зар нема исконско право да буде свој на своме? Напунио се ината. Ријешио је ни стопе назад. Ноге му чврсто урасле у земљу. Као два Кома, два Виситора и два Ловћена! Ко ће зауставити Комове да не пркосе вјетровима? Ко ће забранити Виситору да не преноси одјеке грмљавине. Ко може ућуткати Ловћен да не пјева пјесме о слави Српској и велича творца васељене?! Ко ће зауставити откуцаје мога срца? Утулити ватру у мојим грудима. На стијени Балкана, као Прометеј, стоји и постоји земља Србија. Сама је. Без истинског пријатеља. Оградили су је бедемима. Не да би се од ње бранили, већ да би је угушили. Да могу и ваздух би јој одузели, душмани њезини. Да не дише. Не постоји.

Прометеј на промаји балканској која леди срж у костима. Христос на крсту на стијени Голготе. Распет, исмијан, понижен, моли се за своје мучитеље, за безвјерни народ. “Господе опрости им јер не знају шта раде!“

Мобилни телефон запјева на столу у кухињи. Одагна, раздвоји зачарану завјесу у коју је умотао себе и њу и сву српску нацију и земљу. У тај један загрљај што општа љубав покрива: слиле се све наде и страховања његова. Жалећи што је осјећање дубоког и исконског побјегло и није га могао задржати, подиже апарат.

“Молим…?“

Познаде глас оца Герасима.

44.

Министра Гаја Трокаловића је пробудила тутњава авионска. У богато намјештеном стану, опет паде поклопац тишине. Кроз дебеле завјесе, сунце покушава да продре. До њега, госпођа Трокаловић,  министарка Деса спава. Чује њено дисање. Разочарао се одмах, јер је пожелео да лежи крај његове Оливере. Придиже се на лактове, да би се стварно увјерио. Лице уоквирено бијелом косом. Увијек би осјетио подмуклу одбојност према њој, јер су дуге године брака, умјесто да их приближе, учиниле те су се удаљили. Почео је да се курва са младим женама, које су биле на почетку својих каријера, па се нијесу либиле да то постигну предајући се блуду. Обично би им обећавао златна брда и долине, све док  би се опирале, што га је дражило, онда, кад би задовољио похоту, а оне почеле наваљивати да испуни обећања, он би их, ако су радиле у његовом уреду, премјештао или давао отказ. У браку није имао дјеце.

Кад су радници и студенти из Никшића кренули на демострације, а онда ход према Подгорици, он је на Црвеним прлима поставио бусију, да их дочекају. Отишао је да преговара са вођама покрета.

После јануараског преврата 1989. године, досадашњи комунисти на високим положајима, брзо се престројише. Постадоше преко ноћи: демократе, либерали, социјалисти, националисти… Сваки враг и ђаво. Нити су били прави комунисти, нити су сада вјерници у својим новим партијама, већ су само промијенили имена, да би опет грабили, пљачкали, лагали и уништавали јединство земље.

Он се брзо снашао. Учланио се у ДПС и почео да утиче на своје претпостављене да и они то ураде. Свакој власти треба полиција и обавештајна служба! Он је брзо постао повјерљива и кључна особа нових вођа. Као награду је добио фотељу министра здравства. По устаљеној праксу старог система, на положај се ступало не по спремности и знању, већ по преданости вођама. Био је мало разочаран, јер је здравство било запостављено и није имало много могућности за корупцију и богаћење.

Онда су се појавили Талијани. Не за кријумчарење цигарета и дроге, јер то је већ припало другима. Ту је била лова! Већ је нешто тражила Римокатоличка црква. Речено му је да су дознали да је он док је радио у служби обезбеђења, дошао у контакт са неким стварима које припадају њима, па би желели да их поврате. Ако буде са њима сарађивао и организовао да се те ствари врате правим власницима, њега ће богато наградити.

Није знао за реликвије које су његови претходници конфисковали, такорећи силом отели из манастира Острог, гдје су биле од четрдесет прве. Стављене су у касу полиције под кључ. Икона је била украшена драгуљима, па је неко од полицијских службеника одлучио да извади један из круне мајке Богородице. Није се плашио проклетства, нит имао страха од Бога. Вјеровао је да ако можеш и умијеш, са тим да те не ухвате. Ако се открије, да се укрију трагови, те да не падне ни трунка на тебе, све је дозвољено.

Икона је била на дрвету. Слика тамна. Лик издужен. Углови оштри. Лик је, али није. Није знао ништа о иконописању, није га то занимало. Разумио је слике данашњице. Док је учио, слике у читанци, историји. Онда је посјетио Народни музеј и ту се дивио лијепим сликама и скулптурама. Речено му је да су много вриједне. Али, ово. Слика на дрвету. Тамна и примитивна. Али, круна од злата препуна драгуља који су свјетлуцали. Све је то било нестварно. Зашто оволико благо на слици на дрвету која и није права слика? Неће се ни примијетити, ако он скине неколико каменчића. Њему ће добро послужити, а њој неће ништа фалити. Јер ружнија не може бити, него што је била.

Ножем је из златних копчица, ишчупао један драгуљ. Други из средине крста који јој је био на грудима. Сјутрадан је на бувљаку  купио јефтину огрлицу и из ње извадио обојене стаклене ђинђуве и намјестио на мјеста гдје су били драгуљи.

45.

Господин Новак Мирашев, или како је себе волио звати Ноле, уђе у своју канцеларију. Масивна катедра је била уредно поспремљена. Корпе за документа постројене једна крај друге. На једној је писало: IN а на другој: AUT. Није му сметало што је пред очима увијек имао стране ријечи. Страни језик је понекад једноставнији, и лакши него наш, говорио би, па је захтијевао да се у уреду пише латиницом, јер је, говорио би, она писмо будућности. Одговарало му је ово мутно вријеме и радио је свесрдно на одвајању Црне Горе од Србије. Изјашњавао се као Црногорац и говорио да су Срби у Србији гдје треба и да остану. Тако су говорили, и то јавно, министри, професори, историчари…

Цетиње, некадашњи горски престо, постало је жариште напредних идеја које су се смишљале у Загребу. Ту су основали 1990. године  ‘Одбор за вртање аутокефалности Црногорске цркве’. Није Цетиње нестало с мапе свијета, већ ће опет засијати, захваљујући истрајности њених синова из емиграције и у локалу. Тако је сањарио Новак Мирашев Шпадинић из Гоњега краја крај Цетиња.

Телефон му прекиде размишљање.

“Молим, шта треба? Ооо, то сте ви господине министре!“

“Јеси ли прочитао новине? Питаш које новине? ‘Новости’ пише да су неки из твоје службе тукли неку жену. Потруди се да то средиш, јер може све да нам поквари!“

Прекинула се веза.

Ухвати га паника и стеже око врата, док су му се груди надимале као мјешина. Кад је овладао собом, притисну дугме на ‘интерком’.

“Је ли ту Црни?“

“Није. Још није стигао.“

“Има ли неко данашње издање Новости?“

Послије кратке паузе се опет јави исти женски глас. “Немамо шефе!“

“Нека одмах неко оде и купи новину и донесе!“ Онда додаде. “Анђо, ти имаш његов број. Зови га… Не, дај га мени. Ја ћу га звати!“

У уреду се само читала Побједа. Остала гласила су била непожељна изузев Црногорског књижевног гласника чије чланке је он лично читао и одобравао, јер се поклапало са његовим схватањима која су била оскудна, и базирала се на фабрикованој историји.

46.

Вук и Снежана су већ били изван града, прешли мост на Ситници и почели се пети страном брда према Кокотима, кад је телефон зазвонио. Он сађе с асфалта и заустави кола.

“Молим…“

Познао је Наташин глас. Убоде га нешто под срце.

“Гдје си и зашто се не јавиш? Ја сам те звала јуче по подне, па онда синоћ!“

“Шта је било?“ Глас му је миран. Гледа под собом равницу, начичкану кућама, ливадама, воћњацима, па у даљини град Подгорицу са снијежним вијенцима Проклетија у позадини.

Из искуства је знао да је била изузетно љута.

“Гдје си, канцеларија ти је затворена. Мора да се шеткаш по кафанама. Кад си ми потребан, тебе нема!“

“Ја сам на путу за Цетиње. Идем послом!“

“Гдје се сада налазиш?“

“Већ сам испод Кокота.“

“Чекам те у Градској кафани, преко Мораче…“ Прекинула је везу. Зурио је у телефон неколико тренутака, без ријечи.

“Шта је?“ пита га Снежана забринуто. Он се окрену к њој и рече: “Ништа драга моја. Наташа је дошла из Италије. Покушава да повеже конце за свој чланак. Јуче је навратила код мене. Синоћ кад сам стигао и нашао те онако престрављену, заборавих да ти кажем. Изашло ми из главе.“

Она ћути и гледа некуд у даљину. Осјетила је како јој тијелом проструја промаја. У костима јој се увуче зима.

Вук осјети промјену у њој. И њега поклопи мокри губер. Угаси мотор и окрену се к њој. Узе њене шаке у своје, упи се својим очима у њене, као да ће да се слије с њом.

“Љубави…“, прошаптао је. Глас му тих и молећив. “Нијесам за њу чуо од дана кад ми се писмом јавила из Италије. Има најмање пет-шест година. И ја сам се изненадио кад се јуче по подне појавила.“

“Да ли зна за мене?“

“Не зна.“

“Зашто јој нијеси рекао?“

“Зашто? Не знам. Нијесам са њом хтио да говорим о нама. Ових неколико дана… Срећа, радост, мир… Све је то обухватило мој живот. Никада се прије нијесам осјетио потпун и у свему задовољан. Желим да тако остане. Не дам да нико поквари нашу срећу.“

Она се осмјехну. Донијела је одлуку.

“Вози назад! Да видимо шта хоће!“

47.

Отац Јоил закуца на врата и уђе у пространу одају. Отац Герасим је телефонирао. Он стаде  и кад се окрену назад да изађе, игуман му махну да сачека.

“Добро, вози пажљиво.“

Пришао је столу и показао на новине и чланак у њима о жени коју је терорисала тајна полиција у њеном стану.

“Изгледа ми да је клупко зла почело да се размотава. Брате Јоило, само нам Свевишњи Бог може помоћи.“

“Ја сам пазио да видим ко ће доћи на мјесто гдје је наш приправник остављао и прихватао поруке. Још никога нијесам видио.“

“Настави са стражом. Мораћемо се скупити да одлучимо шта и како да радимо? За сада да се молимо Ономе који је све створио, да узразуми непријатеље наше.“

Опет је зазвонио телефон. Отац Герасим подиже слушалицу. Познао је Вуков глас. Саслушао га је и рекао: “Добро, сине. Пази се и нек ти је Бог у помоћи!“

“Ето мене к вама чим ово завршим…“

Опет је пала тишина.

Јоил је отишао својим послом, а отац Герасим оста неколико минута сам. Кроз прозор је продирала мутна свјетлост. Вријеме је било тмурно, али суво. Стара престоница утонула у своје мутно битисање пуно свега и свачега, а највише јурњаве. Као мравињача. Сви одлазе и долазе, односе и доносе, граде и разграђују. Журе да уграбе, отму, зараде и потроше. Сваки тренутак испуњен збрком која не јењава. Некада, кад је људска слава сијала с овог мјеста, градић и народ се наслањао на манастир под Орловим кршем. Одавде је ријеч Јеванђеља и Христова наука, окупљала племена. Утицај владика је јачао, а са тим и снага народа окупљеног око њих. Осјећао је као да су се њихове сјене подигле из сивила прошлости. Свети Петар је увијек присутан. Пред његовим ћивотом још гори кандило жертвене истине.

Владика Раде слаже стихове: ‘Бјеше гору тама притиснула, бјеше облак сунце ухватио. Пред олтаром плакаше канђело.“   Навиру бесмртне ријечи Његошеве, сликају то вријеме које је он доживио, у ком је горео и изгорео за идеју уједињеног Српства. Сада су га потомци његових сенатора, пејраника и народа, прогласили злочинцем, јер је пјевао о истрази потурица. Хрватска политика ширења низ јужни Јадран се опет гура. Тако су му прекопали гроб. Направили велелепни храм на врху Ловћена. Сада умјесто да спокојно спава на вјетрометини ловћенској, нема мира нити спокоја, јер светина долази и одлази, газе га као свиње бисер.

Србија им је трн у нози, а српско биће Црне Горе смета. Свети Сава и Православље су им кост у грлу. Подсјећају их шта су били, па више нијесу. Постали су прћија нове римске империје, чија је глава император Папа! Умјесто да славе и служе Господа, Спаса свијета, они славе човјека који како кажу је Христов намјесник на земљи и непогрешив у свом учењу! Господе Боже, Ти који све видиш и све знаш, узразуми нас, очисти и опери, запали ватру истине у нашим потамњелим срцима. Помози народу твоме грешном, изгубљеном и превареном. Опрости им, јер не знају шта раде! Ниже молитву немушту. Ријечи су без гласа, али јече у његовој души, као звук  струна са гусала игумана Стефана.

Завртио је главом да би отјерао мисли, разагнао осјећања, да би опет био у времену садашњем, с проблемима и невољама које су се гомилале над светињом испод Орловог крша.

Ушао је у келију гдје је залутала овчица, тобожљи приправник, непостриженик и искушник био. Пошто је покушао да одузме свој живот, не знајући да му је отац Јоило прије тога испразнио шанжер, упао је у дубоку јаму депресије. Прво су се провалиле уставе, те је из њега потекла мутна вода, а он у њој дављеник, који је несвјесно покушавао да се дохвати били чега, да се жижак који је био душа не угаси.

Кроз прозорчић је данас умјесто златног снопља сунчеве свјетлости, сипила сивкаста прашина без облика. Хладноћа се увукла у сваку пукотину и испунила келију. Постаде му одједном хладно, не од тјелесне зиме, већ од мрака који се гужвао око несрећног Миливоја! Тако је рекао да му је име. Само Бог Свети зна је ли истина или је и име било лаж и превара. “Наша борба није против крви и меса, већ против сила мрака“ Несрећник који је сједио у углу собице је био жртва лажи и преваре. Сад је одсутно зурио у празно пред собом и није видио ништа. Био је слијеп код очију. Није видио, нити је могао видјети или разумјети да није сам, да увијек има наде, да је рука Спаса свијета испружена а љубав ствараоца Васељене без граница.

Клекнуо је крај њега. Миливоје се није ни мрднуо, нити показао да је свјестан његовог присуства. Није ништа рекао. Поравнао се са сјенкама и утопио у тишини као у океану. Постао честица која је почетак и крај свега. У њему је без сметње глагољила исконска пјесма – молитва. Била је без именица и замјеница, без придјева и бројева. Глагољила је и гргољила вода са чистог извора истине од које се никада неће ожедњети.

Не зна тачно колико је тако клечао. Није био свјестан да је почео плакати. У почетку тихо без гласа, па све јаче јецаво и болно. Потекле су сузе. Отвориле уставе. Плакао је за момка изгубљеног у мору разочарења, за људе који су хрлили у пропаст, не знајући, нити хајући. За народ српски, за непријатеље његове, за велике и мале за мушко и женско. Плакао је, а није био свјестан тог плача.

“Оче Герасиме! Оче Герасиме, шта ти је? Зашто плачеш? Молим те и кумим именом Исусовим, не плачи!“

Отворио је очи и прво што је видио бијаше забринуто Миливојево лице.

Подигао је руке и омотао их око његових рамена. “Хвала ти Свети што си прекинуо вериге ропства и зла. Врато си нам назад нашег драгог брата Миливоја! Био је изгубљен. Залутао. Ти си га пронашао и довео у своје стадо!“

А момак је неколико тренутака био збуњен, није разумио шта се дешава, јер је осјетио како га је омотала топлота и угријала му прозеблу душу и тијело. Разведрило се над њим и у њему те је прогледао. Сјети се кад је проговорио, покренут из мртвила у којем је таворио. ‘Оче Герасиме, шта ти је? Зашто плачеш? Молим те и кумим именом Исусовим, не плачи.“ Чим је изговорио име Господа Христа, осјетио је олакшање. Подигао се тешки покров под којим је таворио, те је прогледао новим очима. Сивило које га је држало у љуштури коју је живот око њега слио, повукло се, те је свјетлост истине обасјала његову душу.

48.

У Градској кафани је било полупразно. Вјетар је надувавао у таласима. Био је топао и влажан. По небу су се гомилали облаци. Опет ће киша. Сјели су за округли сто при углу, даље од осталих гостију. Мирис кафе и дуванског дима. Млади конобар блиједог и бубуљичавог лица, са ћубером риђе косе заглађеном на ‘јуриш’, приђе. Он наручи кафу и ракију, а она кафу и кисјелу воду.

Док су чекали, он нестрпљиво погледа на ручни сат. Било је девет и десет. Није никад како планирамо, помисли, а онда се сјети оне народне ‘Човек снује, а Бог одлучује!’

Снежана је ћутала и мислила своје мисли. Осјећање потпуности живота и свега што људи зову срећа, почело је да се топи, а на мјесту је остала празнина коју није знала како да попуни. Ма колико да је себе увјеравала да је њена љубав потпуна, а он само њен и душом и тијелом, ипак је негдје из дубине чула шапат, или је можда то био осјећај, да није онако како она жели, већ се њен сан о срећи полако почео губити, као магла. Онда ће упећи сунце и све опалити. Њена љубав ће постати њен усуд. Вјеровала је она њему, али није више вјеровала себи. Није била сигурна да може дијелити своју срећу са било ким, ма колико то било неосновано. Да ли можемо икада бити потпуни и припадати само једној особи? Жељела је да то вјерује, да може, да је љубав изнад свих других осјећања, најјача. Са њом побјеђујемо, са њом се хранимо са њом се лијечимо. Она је ватра која нас грије, али и сагоријева у исти мах!

Био је нервозан и потиштен. То му је видјела на лицу и у тамним очима које су увијек биле веселе, чак и кад би био озбиљан. Сада су изгубиле свој сјај. Рамена су му била опуштена. Изгледао је као неко ко је носио тешко бреме.

“Шта те мучи?“

“Плашим се да се из овога не изроди црни враг и отрује нам будућност!“ Стао је, ријечи му пуне и тешке. Осјетила је њихову снагу. Пружила је руку и њежно ухватила његову, као да ће да га охрабри.

Тренутак присности испари, јер примијети да се Наташа појавила. “Ево је!“

Нијесу примијетили да је послије ње ушао Црни са шеширем спуштеним до очију, те му је лице било у сјенци. Искористио је док су они обоје устали да се поздраве са гошћом и сједне за празним столом недалеко. Окренуо им је леђа и из џепа извадио новине и почео их листати.

“Ох!“ Наташа је подигла обрве и погледала Вука, па онда дуго и упитно њу.

Пала је незгодна тишина.

“Ја сам Снежана. Пријатељи ме зову Снежа. А ви сте Наташа. Драго ми је да смо се напокон упознале. Много сам о вама слушала.“

Опет поглед плавих очију које су заискриле. Као да се нешто прелило из њих и помијешало у њеном гласу, она се весело насмија и рече пријетећи прстом Вуку: “А тако, ти ћутиш! Не рече ми да имаш крај себе овакву љепојку!“ Пружи јој руку те се руковаше. “Драго ми је! Надам се да ћеш ми дозволити да те ословљавам са – Снежа!“

Сјела је. Присутни су се радознало окретали да би је погледали. Она се правила да ништа не примећује.

“Шта ћеш ти да попијеш?“

“Ја бих кафу и албански коњак.“

Кад је момак отишао, Наташа се надви над столом, да би била ближе њима и тихим гласом рече:

“Вјерујем да сам у опасности, а и вас двоје!“

“За нас већ знам, али откуд ти?“

“Тако! Мора да ме имају под присмотром, па кад су ме видјели да сам јуче била у твојој канцеларији, посјетили су ме полицајци у цивилу. Имали су папир да ме приведу у СУП. Тада сам покушала да ти телефонирам, али се нијеси јавио.“

“Био сам вјероватно у штампарији…“

“Детектив Црни ми се уз пут почео удварати. Ја сам играла његову игру која ме замало није гурнула у зло.“ Испричала им је разговор с шефом Службе и како је, кад јој је почео пријетити, она изашла из канцеларије.

Слушали су. Снежана је опет преживљавала свој страх кроз њену причу. На крају рече: “Прочитала сам да је једна жена синоћ исто тако нападнута, па сам хтјела да Вуку испричам шта се мени десило, и да треба све урадити да се зло спријечи…“

У жагору који је растао и јењавао, нијесу чули кад је зазвонио телефон за столом недалеко од њих и Црног како журно устаде и изађе напоље.

49.

Монсињор Франческо је провео немирну ноћ. Пошто је г-ђа Фијаћо отишла, његов секретар отац Себастијан је тихо ушао у апартман и повукао се у своју собу. Мора да је чекао на улици или у лобију да би видио кад ће гошћа, тајанствена сињора Фијаћо, отићи. Хтио је да вјерује момку, али је из искуства знао да повјерење нема ни у кога.

Устао је рано и пошто се истуширао и обријао, сједе за сто у кухињи. Секретар је био већ упалио компјутор и нешто читао. Устао је и пришао му наклонивши се.

“Хваљен Исус, монсињор!“

“Шта има ново?“

“Дошло је наређење да се одмах вратимо у Рим!“

“Зашто?“

“Јер се очекује напад на Југославију. Неминовно је! Преговори су пропали. Ричард Холбрук је у Приштини и пријети. Срби свирају исту свирку. Њихово је Косово, света земља, више него тисућа цркви и манастира.“

Монсињор је ћутке слушао, али је у њему био бијес. Осјећа како се све што је планирао – измиче. Вратиће се у Ватикан. Приредиће му дочек. Новине и телевизија ће појати славопојку о његовој милостивој мисији, док ће он и његови противници знати да је поклекнуо.

“Још нешто… “, глас Себастијанов га трже, прекиде мрачне мисли и одагна суморне слике које су претсказивале будућност. Вратио се до радног стола и узео новине. Умјесто да прочита чланак, он му усмено пренесе суштину. Пошто монсињор није рекао ништа, он се усуди да каже: “Изгледа да г. министар и његови сурадници нијесу у стању да организују послушност и јединство. Како који час одмиче, све се више ствари компликују. Сада сва њихова јавност зна да смо, поред њихових, и ми умијешани.“

“Припреми све за полазак!“ Глас му је био хладан, као челик. “Позови Ангелија. Морам са њим да говорим. Реци да је хитно!“

Док је брат Себастијан пожурио да испуни наређење, он уђе у своју собу, затвори врата и поче паковати ствари у кожни кофер.

Ушао је у купатило. Из огледала су га гледале уморне очи из сивила које се видно видјело на лицу. Старост му се церила из очију. Први пут је себе видио оваквог.  Пораз му је био записан на челу, у борама и тамним подочњацима…

Стресе се од изненадне хладноће, па онда покуша да се насмјеши.

“Монсињоре, дон д’Ангели на телефон!“ Глас брата Себастијана га поврати у садашњост, отворио је врата и хитро пришао телефону.

“Хало, Бруно, слушај пажљиво…“ зурио је у слушалицу. Веза се прекинула. Једино шум. Онда се опет успостави.

“Не чујем Вас добро!“

“Capisi… Ferma tutto… Tutto aborte!“

“Bene, bene. Io comprere…!“

50.

Изронили су из ждријела сурих литица и ушли у кривину, те им пуче поглед преко долине према Ријеци Црнојевића и огромној плочи Скадарског језера. Тмурно јутро, сиво и хладно. Камењар и ситногорица, прошаран с бијелим крпама снијега. Магла се нагомилала по врховима планина, те све изгледа нестварно и пусто. Бруно је ћутао сво вријеме од Подгорице. Увалио се у удобно задње сједиште мерцедеса и смишљао план за акцију. Враћао се назад за Цетиње, гдје су га чекали Марћело и Доминико. Луиђи је сједио крај шофера. Њих је оставио да се припреме. Разговор са монсињором га није поткријепио поуздањем јер по његовим ријечима ‘ствари су почеле да се компликују.’ Пошто је видио Монсињора, ријеши да посјети развалине Дукље, древне метрополе покрајине Доклеје. Шофер је добио упуство како да тамо стигне, те су прешли преко Везировог моста, па десно уз Морачу, да би пут загрлио камениту страну брда и десну обалу ријеке Зете, па преко моста на њену лијеву обалу. Опет десно и пред њима се указаше зидине града, сада скоро поравњене са земљом и урасле у жбуње. Онда су прескочили жељезничку пругу и у луку лијево стигли пред главни улаз са натписом да је мјесто заштићено законом за културне споменике.

Изашао је из аутомобила и полако ушао кроз капију. Гдје је некад била главна авенија украшена мермерним ступовима, сада је била тужна слика пустоши и разарања. Поломљене колонаде. Мермерни блокови с натписима и именима људи из далеке прошлости. Сила Рима и његова слава лежи као мрша чије су кости полу-урасле у земљу! Тужна слика пролазности. Утиснута је на овој равни, језичку земље, гдје Зета губи своје име, а Морача удвостручивши снагу, хита између пјешчаних хридина кроз Подгорицу и према Скадарском језеру. Према сјеверу развалине одбрамбеног зида око којег завија вјетар. Слика пустоши га растужи, те се окрену и брзим корацима врати колима и друштву које га је чекало. Чинило му се да чује гласове из давне прошлости, или је то можда био пригушени шум Зете?

Преноћили су у неком трећеразредном хотелу на излазу из града, па су јутрос послије доручка кренули назад за Цетиње.

Зазвонио је телефон. Он притисну дугме и познаде глас кардиналов. Изгубио је сигнал, али су одмах изашли на чистину, те се веза успоставила. Наредио му је да ништа не ради и да акцију прекине. Као да га је невидљива песница ударила под ребра и истјерала му ваздух. Бијес му напуни груди, јер није био навикао да му други наређује, а посебно послије труда који је уложио у припреми и планирању. Сада кад је већ овдје, спреман да са својим солдатима крене у бој, он му наређује да абортира све и врати се назад. Размишља грозничаво. Ако монсињор нема храбрости да истраје, он ће. Он умије и може и не зависи ни од кога. Свој је и своју мисли, и ево му се пружа прилика да рашири крила и полети. Видио је икону и знао да је од огромне умјетничке и историјске вриједности. Легенда говори да ју је својеручно живописао св. Лука. У њој је утиснута слава и мистерија Мајке Божје, пехара који је Господ напунио најслађим пићем. Благословљена изнад свих жена, слављена од свих народа.

За руку Batiste се није интересовао. По његовом рачунању, њих има превише. Трговина моштима у средњем вијеку је био уносан посао, па су ходочасници са својих путовања по Палестини куповали кости или дјелове тијела, вјерујући да су заиста земни остаци светитеља. Многе су се цркве подигле на такозваним светим реликвијама. Њему није потребна главобоља. У свом срцу је донио одлуку – икону ће украсти, а десна рука Јована Претече нека чека да је неко други врати у Ватикан. Знао је да ће му монсињор платити трошкове, али сада више није био у питању новац. Сад је он лично нашао нешто што је пожелио имати. Њега је сада занимала икона. Биће изузетно једноставно да се изнесе из зграде музеја.

Дознао је да је обезбеђење скоро непостојеће. Имали су једног стражара на улазу. И по његовом рачуну – неколико службеника. Икона није била електронски осигурана, већ је висила на клину о зиду. Задужио је Марћела да купи копију. Видио је да продају сувенире у књижари недалеко. Било је тако једноставно да би и дијете успјело. Овакво му размишљање поправи расположење, те је у себи хвалио Исуса, Мадону и све свете, што ће он, Бруно д’ Ангели бити тај који ће ослободити Бого-мајку од њеног робовања. Више се није гњевио на монсињора што је одустао. Одријешио га је сваке обавезе, те је по први пут осјетио слатко пиће слободе. Овога пута не ради по вољи других, већ по својем нахођењу. Као да се наново родио, тмурно јутро је одједном постало блиставо са бојама које је само он видио, док му је глава била пуна блажене музике.

Није био свјестан ничега, чак је и присуство шофера и Луиђија било као најблеђа сјенка. Предао се осјећањима потпуног блаженства. Бијаху утонули у дубоку тишину која их је поклопила у стаклени сандук из којег су видјели дивљи пејзаж, али нијесу чули ништа.

Све је одједном постало нестварно, јер је према њима из оштре окуке излетио ФАП натоварен пијеском. Шофер је покушао да кочи. Возило се узјогунило и стење. Гуме су уз шкрипу гребле асфалт. Изгуби контролу, јер је терет и оштра окука онемогућила да се теретњак смири. Клизнуо је и почео да се њише са стране на страну, у исти мах поребарке хрлећи према литици и страни планине, јер је десно била стрма падина и неминовна смрт. Шофер мерцедеса покуша да избјегне судар и оштро сави у лијево. Тренуци су били као вјечност. Све је успорено и нестварно. ФАП их је у својој пијаној путањи закачио десним блатобраном, те су излетели, као из праћке, с пута и у ниском луку, у исти мах се вртећи, пробили банкину и нестали у понору. Возач југа који је био за њима се смрзао за воланом и остао на своју страну пута. То му је спасило живот, јер је теретњак успио да се примири и умјесто да удари у страну планине, он настави да клизи према рамену окуке и уз тресак и шкрипу метала најаха на зубати гребен с доње стране.

52.

Црни је изашао из кафане. Наслонио се на ограду од љетње баште и погледао у мобилни телефон. Ко ме сад зивка, мисли љутито. Био је на згодно мјесто и могао да чује искидане дјелове разговора. Види да је из канцеларије шефа службе. Ноле га тражи.

“Шта је шефе? Ја сам сада заузет.“

“Под хитно да си дошао у канцеларију!“, виче хистерично шеф.

Прекинуо је везу. Шта му је, мора да је полудио. Размишља брзо и грозничаво. Инстикт му говори да иде и јави се шефу, да види каква је то преша. Себи је дао задатак да прати новинарку и вреба на тренутак кад ће му пасти шака. Тад му пред очима изађе њен лик. Лијепо лице са бијелом скоро провидном кожом, пуне усне које су се заводнички смјешкале и мамиле га. Највише од свега њене су га очи омађијале и опиле, те је почео да се презнојава, иако је било хладно и влажно. Извади пакло ’Ловћена’, и док су му руке видно подрхтавале, извуче цигарету и стави у уста. Упаљачем који је имао облик кубуре, запали и халапљиво посрка дим.

Док се двоумио, опет се огласи мобилни. Погледа број. Био је то  његов контакт са Цетиња.

“Молим, шта је ново?“

“Наш пријатељ се није јавио. Требао је да то учини јутрос. Није дошао на заказано мјесто, нити оставио поруку!“

“Јеси ли покушао да дознаш зашто?“

“Да, јесам али не помаже.“

“Потруди се да сазнаш шта је било!“

Погледао је опет кроз прозор, али није могао видјети унутра. Одлучи да се склони преко пута улице одакле је имао добар поглед на кафану и на оне који улазе и излазе из ње.

53.

Бојан је сјео за свој сто и покушао да среди мисли. Био је млађи иследник у уреду. Црни је био главни и имао све конце обавјештајне мреже у својим рукама. Осјећао је страх, јер је ово било први пут кад му је повјерено да води акцију. Трудио се да обавља свој посао савјесно, па му је бахато понашање Млађово сметало. Синоћ је видио нешто што га је потресло и пољуљало у вјери да припада организацији која штити закон и брани народ од насиља. Видио је он доста неправилности, посебно код колега у униформама који су злоупотребљавали закон и пљачкали народ. Постављали би бусије на путевима и кажњавали немилице. Они који су имали да им тутну мито, њих би пуштали, док би писали пријаве осталима. Била је то друмска отимачина.

“Да ли имате адресу гдје је одсјела госпођа Фиаћо?“

“Сачекај тренутак да провјерим,“ рече службеница и послије неколико минута се врати и даде му цедуљицу.

54.

Изашли су се на тротоар пред кафаном. Г-ђа Фијаћо загрли Снежану. “Драга моја, тако се радујем што сам те упознала. Прошлост утиче на будућност само ако то дозволимо. Ти си паметна и не дај да ти она украде срећу.“ Вук је стајао по страни, нестрпљив да крене.

Телефон му зазвони у џепу. Обрадова га његов звук, јер је прекинуо незгодно осјећање које га је гњавило посматрајући двије жене и плашећи се тренутка кад ће на њега доћи вријеме да се од ње опрости.

Био је то колега из Новости.

“Јеси ли чуо шта јавише преко радија прије неколико минута?“

“Нијесам!“

“Изгледа је био саобраћајни удес на путу к Цетињу. Јавише да је било жртава и да су странци. Провјери да нијесу повезани са случајем који те интересује!“

Наташа се окрену да се поздрави са Вуком и застаде јер је схватила да је разговор био изузетно важан. Кад заврши, он рече. “Ја морам да идем. Чекају ме у манастиру.“ Наташа га погледа упитно, хтједе да га нешто пита, али се предомисли. Весело се насмија и рече: “И ја имам посла. Јави ми ако нађеш нешто важно.“

Хтјела је да пође са њим и види за себе. Да дозна и да у својој глави повеже нити које је пратила од Рима. Није жељела да се сад њима намеће, јер је схватила да бити са Вуком више није било тако важно. Све прикривене наде с којим је дошла, извјетриле су кад је упознала Снежану. У њој је видјела нешто што она није имала. Постојаност и несебичност. Све оно што јој је недостајало.

“Ми смо били кренули за Цетиње, па ако хоћеш можеш с нама,“ јави се Снежана. Погледала је Вука, па онда њу. Вук је ћутао. Није знао шта да каже.

Снежана се опет јави мирним гласом. Била је озбиљна и разумјела је да само може побиједити приливе љубоморе ако буде суочена са стварношћу. Дошла је до закључка да не можемо имати нити задржати ишта, посебно људска бића. Једини је начин да имају слободу да полете, па ако се врате к нама, онда су наши и ми њихови. Осјећала је његов немир и страх. Наташа јој је опасност само ако он то буде желио. Ако је тако, онда јој није потребан. Одлуке су увијек пред нама. Осјетила је да је жена крај ње несрећна и да трага за оним рајским изгубљеним спокојем. Мислећи да ћемо то постићи уз друго људско биће. Брзо се разочарамо, јер то давно изгубљено се не може замијенити и постићи волећи људском љубављу. Ма колико да смо предани, постојани, истинити и заљубљени, то није све нити је вјечно. Само је Божја љубав узвишена и постојана. Само вјера и присуство Господа у нашим животима напуни ту исконску празнину коју у себи носи свако људско биће. Одвојеност од онога који нам је дао живот и жртвовао свој да би нас спасио ропства смрти! Она је размишљала о овоме, али не овако. Не мислима и главом, већ срцем и у њему схватила све, те истина заблиста као сунце и угрија јој душу.

“Вас двоје сте били присни, али вас је живот раздвојио. Нема разлога да сада не помогнемо једно другим, јер смо, хтјели то или не, умијешани у ово зло. Сигурнија ћеш бити са нама, него да си сама по Подгорици.“ Изговорила је ријечи утјехе, пружила им руку помирења, а себи дала испит који ће положити или не. Више она не одлучује. Одједном јој лакну. Душа затрепери као лист на грани. Осјећање лакоће и мира је поклопи.

Наташа је погледа својим зеленим очима. Као да ће да поникне у срж њеног бића. Онда видје мир и спокој, те се опусти и њежно насмеја, не грлато и бучно, већ тихо.

Сјели су у кола: Вук за воланом, а Наташа и Снежана се намјестише на задње сједиште. Он се примири и опусти. Био је изузетно поносан на њу и њену снагу воље и осјећање неизмјерне доброте. Понашала се потпуно природно, као да је госпођу Фијаћо знала читавог живота.

Прошли су скретницу за Ријеку Црнојевића. Одавде је аутопут обгрлио падину,  док је лијево пукао поглед на пространу долину ишарану каменим међама. Вук је очекивао да ће ускоро стићи на мјесто удеса, али је за првом окуком налетио на реп колоне возила, те је укочио. Народ је милио тамо-амо, знатижељно покушавајући да дознају разлог застоја.

55.

Кад се веза прекинула, Новак Мирашев је, не вјерујући, буљио у слушалицу. Груди му се напунише бијеса, те је од тескобе коју је осјетио, почео да се презнојава. Покушава да се сјети шта му је Млађо рекао. Мислим да је рекао ‘заузет сам’, или тако нешто. Како то да се одједном све поквари, пита се. Брише марамицом грашке зноја. Тијесно му око врата, те распучи дугме на кошуљи и попусти кравату. Отвори фиоку и из ње извади боцу. Повукао је неколико гутљаја и свалио се у фотељу.

“Шефе, траже те на посебној вези.“ Подигао је телефон. Рука му се видно тресла.

Чује пуцкетање апарата, па онда глас који није могао препознати. Био је пригушен. “Испунио сам наређење и јављам да је група из Италије стигла на Цетиње. Један од њих, вјерујем да им је вођа, пошао је сам као у шетњу и обишао Музеј, па онда Манастир. То је било јуче, па је онда отишао за Подгорицу. Речено ми је, од моје везе, да је навраћао код монсињора Франческа. Дознао сам да је данас био удес на путу Подгорица-Цетиње и да има мртвих. Немам још тачно обавештење, али вјерујем да је то био Бруно д’Анђели с другом и шофером.“

Послије краће тишине, опет исти глас: “Шефе, има ли неко ново упуство?“

“Зови ме за два сата!“

Спустио је слушалицу и ухватио се за главу. Требало му је неколико минута да се смири. Мисли су му играле врзино коло по глави.

Укуцао је број који ће му дати директну везу с министром који се за чудо одмах јави, као да је стражарио крај телефона. Прије него је успио рећи било шта, он му рече: “Да се нађемо на старом мјесту, за пола сата.“

Из ладице је извадио службени пиштољ и метну га у десни џеп, онда обуче зимски капут. Излазећи, рече Анђелији да ако Црни дође, сачека док се он не врати.

56.

На улици га дочека врева. Било је хладно. Вјетар је престао дувати, те је прозукло грање дрвореда затегло мреже с обје стране улице. Осјетио је зебњу и страх. На Тргу слободе, уђе у ниску зграду поземљушу која је била кафана и сједе за празан сто. Погледао је на ручни сат, било је три и тридесет.

“Господине министре, може ли кратки интервју за Побједу?“ Пред њим се створио, као да је из земље изникао, дебељко у сивом одијелу. Имао је подбуло лице и меснати модри нос изшаран црвеном мрежом попуцалих капилара. Очи су биле водњикаве и давале му тужан израз. Као да је јутро провео плачући. Добро га је познавао из прошлог живота, кад је држава Југославија била снажна, а мир владао потпуно. Иако је био  министар у овој новој творевини, осјети жалост за оним временом.

“Немам времена. Чекам пријатеља који ће сада да дође.“

“Само неколико питања господине министре…“ Глас му је био уморан. Мора да је пијанчио до касно, па се мучи с главобољом, помисли зајадљиво, јер је мрзио кад се овако новинари  намећу. Да не би скренуо пажњу гостију на себе, он проциједи кроз стиснуте зубе:

“Добро, сједи и питај!“

Посматра како се дебељко намјести на столицу која зацвили под његовом тежином. Обузе га бијес. На новинара који се одао пићу и само за то живи, на жагор у кафани, на гужве по улицама. На циганчад која на раскрсницама чекају са кофама воде, сунђерима и брисачима стакла. На њихов безобразлук се није могао навикнути.

“Шта мислите г. министре,“ пита га новинар и у исто вријеме потури диктафон на сто: “Хоће ли бити рата?“

“Вјерујем да неће! Европи и свијету није потребан нови конфликт. Радимо свим снагама на мирној солуцији за кризу на Косову!“

“Шта ви мислите, треба ли дати Шиптарима пуну самосталност?“

“Ја сам министар за здраство, те то није моја брига!“

“Знам, али вас питам за лично мишљење?“

“Моје мишљење није важно. То ће свијет и Београд одлучити!“

“А има ли истине о овоме што пише по новинама: да Ватикан покушава да се домогне реликвија које се чувају на Цетињу?“

Министар је савладао бијес који му је напунио груди.

“Нема!“, проциједио је кроз зубе. “То је масло непријатеља Црне Горе! Наш разговор је завршен!“

Новинар метну диктафон у џеп, па устаде стењући.

“Хвала вам г. министре.“  Завукао је руку у кожну торбу и из ње извадио Лучу.

“Ево вам и прочитајте. Биће врло поучно.“ Крочио је тешким кораком од стола, онда се предомисли и поврати. “Да знате г. министре, непријатељи Црне Горе нијесу спољни, већ унутрашњи, они који за лични интерес продају своје српско поријекло и нацију за трице.“ Изговорио је ријечи звонко и с пуно жара.  Трокаловић је ћутао. “Кад вам дођу хрватске усташе и њихови Монтенегрини, биће касно. Зато вам честитам издају и ропство!“ Презриво се осмјехнуо и пошао пут врата.

Министар Трокаловић је научио да контролише свој бијес, те само за себе рече: ’Пуздра једна пијана. Доћи ће дан кад ћеш ми положити све рачуне. Ову ти безобраштину нећу опростити.’

Био је међу првима који су, у оно давно вријеме, агитовали да се Његошева капела сруши и умјесто ње подигне велелепни споменик на врху Ловћена. Није он, као млади члан КПЈ, губио вријеме на политичарење, оставио је то другима. Бавити се политиком, био је опасан занат. Брзо је схватио да се мора држати језик за зубима. Сад кад су никле свакојаке партије из пепела свемоћне Комунистичке, он је могао да мисли и говори по својој опредијељености. Свиђао му се Либерални савез који је влади дао платформу да се у народу укоријени клица раздора. Ко је Србин, а ко Црногорац? Расправе у медијима, око језика, око историје. Ту су се опет појавили повампирени духови Дрљевића и Штедимлије.

Сви министри су се својски трудили да постојано раде на разбијању заједнице која се још звала Југославија. Зато су Његоша осудили и прогласили непожељним и окомили се да утру утицај његове мисли на народ.

Уништити Српску цркву, одвојити народ од ње, дати им нову религију! За људе затроване мржњом и купљене новцем из иностранства, преправљати историју и протурати лажи, бијаше начин да се испуне њихови циљеви. У мутном се лакше лови! Како је истинита народна изрека!

Сада су на прагу побједе, гдје је сан српског народа о уједињењу, похрањен са Његошем у маузолеј који су му подигли с благословом из Ватикана, преко Загреба и Монтенегрина који су се затровали мржњом за све што је српско и православно. Сада радознала светина долази на Ловћен, да се диве умјетничким скулптурама Ивана Мештровића, посматра планине и слика се за успомену.

А министара Трокаловића није мучила истина и напаст која је упала међу народ. Његова душа и савјест су се полако отровале пићем себичности. Почело је то давно, првих година службовања. Изузетно бистар и амбициозан, брзо је напредовао кроз редове милиције и Комунистичке партије коју је употријебио за успон. Мито је било неизбјежни дио живота­, у држави гдје је бирократија гурала папире од једног стола до другог, ништа не радећи, изузев примајући плате и државне привалегије. Док су срећније земље поједноставили систем књиговођства, овдје су задржали старо. Хватале су се везе и везице, а свуда је требало мито! Бакшиш, како су то звали у турско вријеме! Зато је народ незадовољно мумлао да је горе него за вријеме турске окупације, јер си тада имао једног валију и кадију, а сад се не зна ни ко пије ни ко плаћа.

Многи су покушавали да поправе стање. Објаве рат корупцији, али је приватно говорено да је овако боље. Нек народ зна ко је власт, да се не би много осилили.  Ево неке године је почео да удувава вјетар западни и раздувава вјековно наталожену прашину и мемлу.

Ноле се догега тешким корацима и сједе. Фућкао је од напора, као да је претрчао маратон. Трокаловић погледа на златни Сеико, да би га опоменуо што касни, али је схватио да је стигао на вријеме.

“Требало би да скинеш ту килажу!“ Говорио је полако развлачећи ријечи, као да прича с дјететом. “Не ваља бити халапљив на храну. Знаш добро шта се на крају деси са свињом кад се угоји? Ти си сада на важном положају. Мораш се мало уприличити!“

Ноле се опет поче презнојавати. Како му испричати о насталој ситуацији?

Конобар стиже те наручише пиће. То га ослободи, те се прибра.

“Да чујем зашто си ме тражио. Добро знаш да се овај састанак није десио!“

“Био је удес на путу за Цетиње. Јавише ми да су неки Талијани. Дошли да разговарају с монсињором Франческом.“ Испричао му је догађаје од последњих неколико дана.

Трокаловић је пажљиво слушао. Одсутно добује прстима о столу, знак којим је одавао свој бијес. То је његов бивши потчињени добро знао, па се поче врпољити на столици.

“Није да нема дисциплине код нас, већ су пискарања по новинама покварила све.“ Усудио се да дода и ућутао.

“Мораш прикупити све конце и завезати их. Стање се промијенило. Сада свак за себе. Ја ћу моје склонити, а за твоје – то је твоја брига.“ Онда се нагнуо према њему и тихо додао. “ Ја и ти се нијесмо данас састајали. Изгледа ће нас нападнути са Запада. Кад почну бомбардовање, свак ће се смести о свом јаду. Кроз дан-два ће се заборавити и на ово.“

57.

Кад је Ноле изашао, Трокаловић остаде да сједи и даље за столом. Хтио је да посјети Оливеру, јер је није видио од оне вечери кад је пјевала и забављала његове госте. Синоћ је са њом разговарао телефоном. Рекла му је да пјева и да га не може видјети. Сјутра ће јој требати да се опорави и припреми за вечерњи наступ. “Медени, буди стрпљив, цимнут ћу те чим будем слободна“, рекла му је.

Становала је у згради близу аутобуске станице, па је ријешио да пође до парка и ту ухвати такси. Ледени вјетар је дувао с Проклетија. Одврну крагну капута и посјече преко трга, десно низ улицу Слободе, дође до угла гдје је лијево био хотел ’Црна Гора’. Промијенио је план и ушао у раскошно придворје. За портирницом је сједела дјевојка која се љубазно осмијехну. Прије него је успјела да га било шта пита, он се наслони на сто и рече.

“Желим да говорим са монсињором Франческом!“

“Извињавам се, господине… Монсињор је отишао прије пола сата.“

“Како то отишао? Кад ће се вратити?“

Она подиже обрве и слеже раменима.

“Монсињор је отишао. Неће се враћати. Лети за Рим кроз сат и по времена.“

“Је ли оставио какву поруку?“

Она махну главом. “Није господине!“

58.

Нашао се опет на улици. Вјетар га ошину по лицу. Носио је ледене капље кише. Више из љутине. Осјетио се изигран, што му се у животу није никад десило. Онда се сјети да су Латини старе варалице, те му би мало лакше. Умјесто да му добаце мрвице са богате трпезе, он ће сада организовати све и кад му реликвије падну у шаке, онда ће он да поставља услове. Зна да се човјеку у животу, ако има среће, укаже једна права прилика да се обогати. Осјећа да је то сада та прилика. Има добру мрежу, људе којима вјерује. Опробао их је кроз дуге године службовања у полицији.

Заустави такси и кад уђе рече возачу адресу и завали се у сједиште. Осјећај бијеса испари при помисли да ће он овога пута, кад зна вриједност старина, одлучити како да их се домогне. Неће да му ’жабари’ дају милостињу и трице. Свијет је велики, а прохтјев богатих Европљана и Американаца који скупљају историјско благо и дају огромне паре, ту је да се искористи. Већ је себе видио у улози силника који све може. Испекао је добар занат у каријери до сада. Има добре пријатеље широм бивше Југославије, а већ је дошао у додир са неколико кућа које су се бавиле лицитацијом умјетничких радова и старина.

Такси се заустави пред улазом нове стамбене зграде. За разлику од других које су биле чађаве од гарежи и дугогодишње прашине, ова је била бијела и нова. Он плати возачу и изађе. Поправио је кравату и затегао одијело, па се упути на други улаз. Уђе у лифт и притисну дугме за пети спрат. Док се пео, осјети узбуђење. Груди му постадоше тијесне, док срце подмукло бије у њима. То је била радост што ће Ољу ускоро видјети. Не очекује га, али ће се обрадовати. Имао је кључ од стана, јер је он плаћао кирију.

Стао је пред врата и откључао их. Успио је да притаји срце. Да не бије. Пође пут спаваће собе из које је допирало пригушено стењање. Он то није чуо, јер га је машта опојила дрогом којој је име љубав, а срце лупало као добош.

59.

Ноле је послије састанка са Трокаловићем изашао на Трг и недалеко стао да купи новине. Интересовало га је шта то пише у Новостима. Док је плаћао, погледа лијево и примијети Трокаловића како пређе трг и скрену у улицу Слободе. Заинтересова се куд ли то иде, па гурну новине у џеп и пође за њим.

Био му је посао да све зна. Такође да не вјерује никоме! Открити туђе тајне, даје предност и повећава моћ. Знање је сила. Знати је боље него имати. Имање се потроши. Поједе се, попије и растури. Знање остаје за увијек.

60.

Полицијска кола и кола службе за хитну помоћ, паркирана на мјесту гдје је био удес. Теретњак је као неким чудом остао на ивици понора. Лијевим дијелом кабине најахао на зубату стијену, док је десном страном вагао над стрмином. У подножју прљаге, неких тридесет метара, олупина црног мерцедеса.

Вук је показао полицајцу своју новинарску књижицу и кад овај климну главом, упита га: “Има ли мртвих?“

Човјек у униформи заврће главом, био је млад и висок. “ Сви су мртви.“

“Колико их је?“

“Тројица. Два Талијана и један наш из Дубровника.“

“Хоћеш да кажеш, Хрват.“

“Јес’! Хрват, Србин, Босанац. Сви смо иста говна! Кад цркнемо смо ништа! Све разлике и подјеле се поравнају!“

Вука изненадише његове ријечи. Схватио је да момак у униформи није сливен по калупу који је тип полицајца. Овај је размишљао и очигледно био потресен пред трагедијом. Млад је, навикнуће се, размишља. Путници су начичкали ивицу пута с обје стране и гледају.

Изнијели су три носила. Тијела су била увучена у црне вреће. Положили су их један крај другог на ивици пута. Онда су их утоварили у амбуланту.

Кренула је колона с једне и друге стране, те су и они успјели да напокон наставе пут за Цетиње. Око њих се нагомилао тешки облак тишине.

61.

“Ољице, срце…“ Отворио је врата и умјесто њеног драгог лица уоквиреног руном црвенкасте косе, видио је леђа и потиљак човјека који је био зајахао на њу, а она се омотала ногама око његовог паса и стењала.

На његов глас су стали. Престаде шкрипа кревета. Паде ледена тишина. Непознати окрену главу, па кад виђе уљеза, склизну с Оливере и викну: “Пичка ти материна, ко је овај?“

Она расколачила очи. Покушава да покрије голотињу.

“Тако ти…“, глас му је подрхтавао као струне. “Ти мени говориш да си уморна, да ћеш да спаваш, а овамо се јашеш!“

Момак се снашао и већ охрабрен, видећи да је незвани гост у поодмаклим годинама, коракну пут њега стежући песнице.

“Мрш’ напоље, стара пустаћијо, док ти нијесам пребио сваку кост!“

Трокаловић завуче руку у џеп и трже пиштољ. Спретно га откочи и упери у груди момка који застаде и издуши као пробијена гума. Трокаловић му је видио изненађење у очима, па страх. Осјетио је како му тијелом поче да кола топлота, од стопала па уз стегна, кроз бедра, па се разли по стомаку. У исти мах му се у груди смота гуја. Гледа момка преко сјајне цијеви оружја. Рука му мирна.

Хтио је да је кори, да је пита зашто га је вукла за нос. Што му није казала…

Мрднуо је грлићем и дао му знак да сједне на кревет. Он погледа у цијев, па онда у Ољино престрављено лице и очи пуне страве, те послушно сједе. Рукама је покрио голотињу.

“Мајке ти немој!“ Глас му спласнуо. Промијенио боју.

“Ћут’, не цмиздри. Њен си швалер и јебач, то нека ти је просто. Млађи си. Живот је пред вама. Ја сам био у заблуди вјерујући да могу… Да љубав не гледа на године. Да је она изнад времена и простора. Једино ме боли да нијеси била искрена, већ си ме лагала и претварала се. Користила ме и исмијавала. Спрдала си се мојим осјећањима.“ Застао је да предахне. Празнина у стомаку, као огромна пећина пуна мемле и јаука. Топлота коју је малоприје осјетио, згуснула се у гуку жучи. Горак му укус у устима.

Она покушава да с чаршавом покрије своје наго тијело, али јој се замотао око ногу, док су водили љубав, те је трзање било узалудно. Као да се нешто преломило у њој, можда инат или лудило, не успјевши да се покрије, она устаде, и клатећи се тамо-амо, наслони леђима на зид уз узглавље кревета. Лијепо обликована стегна и обла бедра, напунише му очи. Хтио би да их скрене, да не гледа у ’рајски вртић’. Рука која је до сада била мирна, поче да подрхтава. Зној му ограши горњу усну.

“Гледај, добро погледај шта си имао, па више нећеш никада!“ Ријечи које Оливера изговори, бијаху хладне и пуне презира. “Мислио си да ме купиш као краву. Нијеси био задовољан да се поиграмо, па свак на своју страну. Ја свом момку, а ти својој бабетини. Сажалила сам се на твоју старост. Сад ми се гадиш!“ Лицо јој се изобличило. Усне су пљувале ријечи пут њега. Очи јој пуне тамне ватрене мржње.

Заборавио је на све. Опчињен њеним очима, док су му кроз главу одјекивале њене ријечи пуне презира. Није био свјестан ничега. Оружје се тргло у његовој руци. Побљувало је пламен смрти. Видио је како јој се глава тргла уназад и на бијелим грудима процветала ружа. Све је било успорено и нестварно.

Преломила се у кољенима и пала главом у простор између прозора и кревета.

Момак схвативши шта се десило, ђипи с кревета пут њега.

Опет је одјекнуо пуцањ.

Трокаловић се пробудио. Сањам, мора да је све ово ружан сан. Као да се отријезнио од тродевног пијанчења; погледа около на празни кревет с изгужваном постељином.

Схвати шта је учинио. Зна да је прекорачио црту. Даље се није имало куда. Овде је све стало. Сви снови и све наде. Све се то изјаловило.

Клекнуо је крај Ољиног тијела. Придигао јој главу и загледао се у очи.  Била је још жива, јер је у њеним зјеницама видио искице, док су јој голе прси с напором покушавале да повуку ваздух. Крв је липтала, са сваким издисајем, кроз црна уста. Привукао ју је к себи на груди, као да ће да излије свој живот у њу. Оливерино тијело је још било топло. Зидови се почеше њихати. У глави му ведро, у грудима се све смрзло.

Престала је дисати. Тијело омлитави. Очи, њене велике грахорасте очи се застаклише, јер се свијећа живота угасила.

Подигао је руку. Само тренутак је оклијевао, онда чврсто затворио очи и повуче обарач.

62.

Кад су стигли у стару престоницу, небо се разведрило и сунце угријало прозебло поље. Суре планине покривене ситногорицом и прошаране снијежним поњавама, изгубиле своју хладну суровост. Заогрнуле се руменкастом копреном свјетлуцавих искрица.

Успио је да паркира ’стојадина’ у уличици недалеко од Манастира.

Отац Герасим их прими. Био је љубазан према женама. Сачекао је да сједну. Смјешак добродошлице, ако је то био, изгуби усе  просиједој бради. Очи су му живнуле као жар кад дуне вјетрић и разагна пепео.

“Драге сестре, добро нам дошле и да вас Вишњи Бог благослови!“ Окренуо се Вуку, заусти да нешто каже, али се предомисли. Подигао је звонце и позвонио. Звук испуни одају као далеки одјек неког заборављеног времена. Вук помисли да се извини што касни и што није дошао сам већ са друштвом, али игуман махну руком. Паде мук. У тишини, поигравају гараве сјенке. Зид који је био дио исконске стијене, прелама сингураву свјетлост, док мук испреда танке нити, вјешто као паук!

Ушао је калуђер. Црн у црном. Оквир врати га уобличи у простору који је био малоприје празан. Ћутке је поставио на сто тацну са шољама и џезву с кафом. Усуо је миришљаву течност и отишао. Простор гдје је био, опет празан.

“Радује ме што сте дошле. Ти, јер живиш у Риму, па хтјела-не хтјела си наш претставник. Кад те питају, па им кажеш да си из Црне Горе – Српкиња, православка… Надам се да се не стидиш своје нације и свог православног наслеђа!“

“Јесте ли чули за удес на путу за Цетиње“, пита Вук да промијени разговор.

Монах одречно махну главом.

“Изгинули су неки Талијани. Рекоше да су дошли прије два дана и одсјели овдје у хотелу. А онда се двојица одвезли у Подгорицу и један од њих, вјероватно њихов вођа, посјетио је монсињора Франческа. Вјерујем да су то били soldati de Dio. Добио сам исто вијест да је монсињор данас полетио из Голубоваца за Рим. Светиње које чувате, за сада су сигурне!“

“Силници ће нас напасти с коњима и борним колима,  авионима и бомбама. Ми ћемо се бранити истином и његовим именом! Ако је Он с нама, ко нам може наудити? Ако Господ не брани своје, ми грешни не можемо својом снагом одбранити, ма шта то бранили – земљу, вјеру, своје домове, своје породице, своје животе. Јер Он даје и узима, кад треба, ни зеру, ни трен, прије нити послије.“

“На мјесту удеса, питам једног младог полицајца ко су покојници. Он рече. Талијани и један наш из Дубровника. Ја ћу на то: Мислиш Хрват? Момак у униформи проговори ријечи које сам ријетко кад чуо последњих година: Сви смо иста говна! Кад цркнемо смо ништа. Све разлике нестану. Прах не зна за за нацију и вјеру!

Вук је стао. Узбуђење му је обојило глас. Очи му заискрише. Као да се нашао на врху Виситора, те му је поглед пукао на све стране. Видио је далеко и јасно. Сазнање да смо у очима Божијим сви исто. Његова дјеца. Подјеле нијесу од Њега, већ од нас. Онда се сјети приче о добром Самарићанину који је помогао Јеврејину  кога су његов Фарисеј – свештеник и брат Јеврејин, прошли, један журећи се послом, а други да не опрља скуте раскошне хаљине. Помогао му је странац, којег су Јевреји сматрали нечистим. Није Јеврејин питао ко је његов спасилац. То није било важно, већ рука пружена да подигне, да помогне и да одбрани. Кад нам помоћ треба, кад нам је најтеже. Често се изненадимо кад то дође од непознатих. Они на које се надамо, горко нас разочарају. Неки презру. Или нас осуде! Такође, добра дјела превазилазе подјеле и побеђују зло, додаде он, да заокружи своје мисли.

“Ја се слажем са оцем Герасимом. Мислим да свако новорођенче дође у свијет  умотано у плашт незнања. Ми то зовемо ‘не вино’! Није ни вода. У себи има све да постане добро вино или се поквари и претвори у сирће“, Наташа се јави оклијевајући. “Све што научимо је од својих укућана, вршњака, средине. Полако изгубимо чистоту, јер нас одрасли почну хранити хлебом предрасуда. Немој се играти са њим. Немој да се дружиш са њом. Они су зло, они тамо још гори! Научимо своју дјецу да вјерују оно што и ми вјерујемо, онда их школа доучи, па друштво. Кад навршимо двадесету, већ нијесмо оно што смо по рођењу требали бити, већ ни себе не можемо познати! Ја сам вам примјер како се све што је добро – полако изопачи.“

Поклопила их је горка тишина. Ове ријечи су лебдјеле међу њима, голе и тешке. У њима се накупио гареж животни, чађа и сузе над промашајима, увредама, болом задатим и примљеним.

Отац Герасим устаде. Десну руку метну на Надину главу, а лијевом обгрли Вука и Снежану. Подиже очи к небу.

“Господе Боже, Оче небесни… Гријех који починисмо је терет тежак. Под њим стењемо, вапијемо и умиремо. Твоје чедо, наша драга Наташа је изговорила истину, открила покривено. Ријечима није тражила очишћење, али јој душа вапије за првобитном чистотом. Све добро долази од Тебе. Ти си родитељ који нас нећеш учити злу, ти си пријатељ који ћеш нам дати помоћ и охрабрење!

Никад нам није касно да се покајемо и вапијемо: Ава Оче!

Ево их њих троје… Твоја су дјеца и творевина. Очисти их благи од сваке нечистоте и спаси душе њихове. Покриј их својом несразмјерном милошћу. Благослови их сада и кроз њих и њихов рад убудуће, све који их се дотакну! Све ово у име онога што побиједи смрт и отвори врата спасенију. Не зато што то заслужимо радећи добро, већ што нас Господе волиш љубављу васионе, без краја и конца и како сам рече: Узмите јарам мој, јер је благ и бреме моје лако!“

Вук је осјетио како је кроз игуманову лијеву руку ушла сила, као да је ухватио голу жицу, разлила му се по тијелу и испунила сваки делић његовог бића.

Из велике даљине чује тихо јектаније, јер су се уставе отвориле, те су сузе прале гареж и смрад из душа двије жене! Он, миран, утопио се у тренутку блаженства… Пожелио је да тако остану. У тој бистрој капи у сузи васионе…

63.

Те вечери, 24. марта 1999. године, у 18.30 часова, полетјели су авиони из базе у Италији и посијали смрт по српској земљи, од Новог Сада и Београда, до Подгорице и Даниловграда. Нијесу чак ни објавили рат српском народу! Силници раде зло, јер могу…

(У Западној Аустралији; 24 децембра 2013.  године, на дан преподобног Данила Столпника)