скидање прашине

Подгорички масакр Црногораца 1874. године!

2861
Пазариште, данашњи трг у Подгорици

У вријеме црногорско-турског примирја, у Подгорици се десио стравичан злочин. Најприје је кучки јунак Перо Иванов убио највећег подгоричког зулумћара Јуса Мучина, а онда су Подгоричани побили све Црногорце који су се затекли у вароши. Ово крворполиће је у својим мемоарима описао војвода Гаро Вуковић, који је, у име краља Николе, био члан црногорско-турске комисије која се бавила поменутим догађајем

Поред наших граница догађала су се често убиства између Турака и нас. То је била природна посљедица наше вјековне међусобне борбе и мржње. Међу првима спада ликвидација зулумћара  Јуса Мучина Крњића, из Подгорице. Као турски одговор услиједила је сјеча – масакр Црногораца у Подгорици и Зети. Овај крвави догађај потресао је не само Црну Гору, већ је заинтересовао и цијелу Европу. Постао је веома важан за спољну политику Црне Горе.

Два позната човјека живјела су у сусједству те 1874. године. Знаменити војвода Марко Миљанов Поповић живио је у манастиру Дуга, на граници између Црне Горе и Турске. Одатле је заповиједао Братоножићима, Брскутом и цијелим племеном Куч-Дрекаловића до Затријепча у ком су Арнаути живјели. Док је у Подгорици живио Јусо Мучин Крњић, силан Турчин који је дрмао Подгорицом и околином. Он је ставио у засјен многе важне турске куће у Подгорици, као што су били Османагићи, Лукачевићи, Аверићи…

ЈУсо Мучин Крњић

Јусо је снадбијевао аскер овнујским месом и тијем богатио себе и ортаке – команданте  аскерске. Он се старао да путем куповања стоке добије уплив код арнаутских племена, како би тијем истакао акцију војводе Марка код ових, а и срушио главну везу Куча са Црном Гором. На тај начин сретали су се и сукобљавали та два моћна супарника, и постали један другом опасни. Одношаји међу њима били су до тог степена заоштрени, да је један од њих двојице морао ишчезнути са овог свијета.

Марко Миљанов Поповић

Код војводе Марка служио је његов рођак Перо Иванов, највиша да га чува од завјереника Јусових. Перо је био окретан, млад, лак на ногама, добар и неустрашив стријелац. Као таквог, њега су рођаци одабрали да се жртвује и спаси војводу Марка, те да он убије Јуса.

Једног простог јутра, и то 7 октобра 1874 године, Перо је пошао у Подгорицу, без знања и одобрења војводе Марка, у намјери да, ако му западне, убије Јуса. Кажу да је Перо пошао право у Јусову кућу и дуже с њим разговарао. Пошто су се растали, Јусо је пошао у варош, а Перо узастопце за њим. Када је Јусо приспио на удесно мјесто, Перо је опалио и на мјесту убио Јуса, на очиглед Подгоричана, па је кренуо да бјежи преко Рибнице. Подгоричани, вазда наоружани, осули су плотуне за њим и убили га на десној страни Рибнице.

Пошто се крвава драма одиграла у Подгорици, „Глас Црногораца“ од 11. октобра 1874. године, јавио је да је Перо Куч убио Јуса Мучина из личне освете. Тијем се хтјело да се војвода Марко сачува од освете куће Крњића, која је била богата, јака и храбра.

Погибија Јуса Мучина раздражила је фанатичне Подгоричане, да су јуришали на све Црногорце, без разлике, који су се нашли својијем пословима у Подгорици, убијали их и ножевима пресијецали на дјелове. Многе је спасла гласовита крчмарица Вида, сакривши их у својој крчми. Међу спасенима био је и калуђер манастира пиперске Ћелије и учитељ Вуксан Радоњић, Куч. Међутим, многи су у тој истој крчми – поубијани!

Срећом, није био пазарни дан, када је пуна варош Црногораца. Иначе, како су морали полагати оружје на уласку у варош, било би их стотинама искасапљених.

Црногорке из околних села, продају млијеко на тргу у Подгорици

Пошто су Подгоричани потаманили све што се у вароши нашло, образовали су чете да поубијају оне који су се налазили у Зети и занимали купљењем усјева код сељака. Црногорци, изненађени тим нападајем, нијесу имали времена да утекну, већ су били убијени и сјечени зверски.

Убијено је и посјчено седамнаест Црногораца, а рањено је било осам. Убијени по имену били су сљедећи: Перо Иванов, Вучета Јаков из Данилова града, Новица Јанков (Братоножић), Раде Бошковић (Бјелопавлић), Мргуд Радованов, Митар Дулетић и Лабуд Ражнатовић из Ријечке нахије; Томаш, Радован и Мурат из Загарча; Спасоје Ђуров из Куча, Васо Живковић (Команин), Ђукан Милов (Васојевић), Стојан Горов (Васојевић), Благоје (Братоножић); Милан Церовић и Божо Јанков из Речина.

Приликом тог масакра збивале сус е жалосне сцене. Миралај, заповједник аксера, умјесто да употријеби силу власти, да спријечи покољ невиних људи, изашао је у варош да сехири над оним што се дешавало по Подгорици. Једно младо момче из Васојевића, угледавши Миралаја бјежао је од раздражених фанатика и пао под његов скут, да се спаси. Јадно момче, умјесто да нађе заштиту – Миралај га је одгурно од себе, те су га под његовим ногама разнијели на ножеве.

Златана, мајка Вучете Јакова из Данилова града, бранећи свога сина, којега су Турци разнијели на ножеве, била је избодена крвавим ножевима, да је једва претекла жива. Другим свирјепствима није било краја.

Изненадна сјеча Црногораца у Подгорици, у доба мира с Турском, довела је Црну Гору до такве раздражености да је сваки Црногорац напустио свој рад, латио се оружја не питајући никога за дозволу и станио се на границу, да свети своју мученичку браћу. Та страшна узрујаност Црногораца, Књазу је добродошла  да с њом изађе пред дипломацију сила, који је требало свим средствима принудити да обрате пажњу на зле догађаје који су се могли изродити из подгоричке афере.

Криза у Црној Гори изгледала је озбиљна. Ауторитет Књажев, којим је задржавао Црногорце од освете над Турцима, задивио је сву дипломацију сила, која је замишљала до ове прилике да је Црна Гора легло хајдука, да ту нема ни реда ни законитости, нити појма о дисциплини, а још мање свијести о државном поретку. Ово је била еклатантна прилика којом је Црна Гора могла разагнати предрасуде које су према њој у свијету постојале. Дипломација сила била је изненађена политичком мудрошћу, тактиком и разборитошћу књаза Николе за цијело вријеме преговора о овом тешком питању.

Књаз је телеграфично обавијестио велике силе о покољу подгоричком и о раздражености Црногораца за осветом. Велике силе су примиле Књажеве протесте, и сложно присилиле Високу Порту да што скорије изађе у сусрет Књажевим рекламацијама, односно да Црној Гори даде праведну сатисфакцију.

Стога је велики везир похитао, 12 октобра, да телеграфично упути предлог: да се образује мјешовита турско-црногорска комисија која би имала задаћу да испита кривичну страну подгоричког крвопролића. Књаз је одлучио да у комисију пошаље три комесара: војводу Маша Врбицу, Станка Радоњића и писца ових редова, као секретара.

С Цетиња смо пошли пут Подгорице, 19. октобра. У одређено вријеме дошли смо на границу, гдје смо нашли полубатаљон аскера. Кад смо пријешшли Везиров мост, срело нас је још аскера и жандармерија на коњима. Опколили су нас са свакоје стране. Паше су страховале да нас Подгоричани не нападну, па су нас повели на најдаљи мост на Рибници, код Мораче.

Тако опкољени, пролазили смо подгоричком чаршијом, калдрма је прскала од нашег зора. Подгоричани у бијелим фесовима сјеђаху по ћепенцима дућана, с мартинкама преко кољена. Ниједан од њих није нас удостојио погледати.

Сјутрадан, 22. октобра, држали смо прву сједницу заједно са турским комесарима. Чланови турске комисије били су ови: Сами-паша, командант скадарског гарнизона (предсједник мјешовите комисије), Сулејман бег и Мустај бег, предсједник трговачког суда. Тумач им је био Александар ефендија, терџуман скадарског вилајета.

Сами паша нам је саопштио да је турска комисија, у очекивању нашег доласка, учинила једно кратко исљеђење, да је већ 20 окривљених послала у Скадар, а још десет има одмах да упути. Сљедствено како је већи број окривљених већ у Скадру, предложио је да се Комисија тамо премјести.

Истог дана смо пошли за Скадар, праћени са два батаљона низама и жандармеријом на коњима. Комисија је отпочела своје заједничке сједнице у Скадру 25 октобра. На првој сједници, тражили смо да нам турска комисија преда прелиминарни протокол исљеђивања криваца у Подгорици. Јастребов, руски конзул у Скадру, помогао ми је превести записник на српски. Имајући тако важан документ у руци, за нас је било довољно да се знамо управљати при испитима у заједничким комисијама.

Истрага учињена у Подгорици служи за основ даљој истрази. Према овој истрази, затворени су следећи: Рустем Шехов, Ахмет Смајов, Мујо и Јакуп, синови Аџибајрови. Они су затворени према депозицијама које потврђују њихово учешће у убиствима над Црногорцима у селима Горица и Бијелом Пољу у Зети. Осман Јусуфов, колџија, затворен је зато што је знавао убицу једног Црногорца, па га није хтио проказати; Зејнел због истог убиства, Бећир Дековић, Хасан Реџовић, као и Скадранин Сефер Мало Хот и Зубер Дода, затворени су према окривљењу крчмарице Виде, која их је оптужила да су је тукли и ранили кад су убијали Црногорце у њеној крчми. Дервиш Грађевић затворен је усљед исказа заптије Зејнела да је на сред чаршије убио једног Црногорца.

Наш пројекат о тражењу сатисфакције састојао се из следећих тачака: 1) Турска да формално призна Црној Гори независност; 2) да Црна Гора добије неке територијалне уступке од Турске; 3) да Црна Гора отвори конзулат у Цариграду, као и у Скадру, те вицекознулат у Подгорици: 4) најпослије, сви они злочинци, чија се кривица докаже, да буду смрћу кажњени.

После вишедневних засиједања мјешовите комисије, 14. децембра, Александар ефендија, драгоман скадарског вијалета, прими од предсједника Комисије једна лист хартије, са којег преведе на француски следеће:

У крвопролитном догађају у Подгорици и Зети осуђени су и смрћу кажњени: Бећир Дековић, Мујо Хаџи-Бајров, Јусо Смајов, Мало Хот, све виђени Подгоричани. Деветорица, чија се кривица није могла истрагом чисто утврдити, остављени су да у Цариграду буду суђени. Међутим, за коначно решење овог тугаљивог питања требало је консултовати Цетиње и конзуле у Скадру. Они су нас дочекали раширених руку, грлећи се с нама, честитајући успјех, који још у Турској није никад нико постигао. Злочинства учињена из религиозног фанатичког екстаза нијесу у Турској никад срмћу кажњавана. Малена Црна Гора присилила је силну турску царевину, дипоматским путем, да осуди толики број  муслимана на вјешала. То је до тада било непознато у аналима судским турске империје.

Чим смо дошли на Цетиње, отпочета је радња тражења шире сатисфакције од Турске, преко дипломације Сила. Тражили смо признање незавиности, као и да нам се уступи Спич и право пловидбе Бојаном. Међутим, преварили смо се у рачуну. Нијесмо нашли код дипломације никаквог одзива. Она се задовољила са већ датом нам сатисфакцијом.

(Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, Обод 1996, стр. 99-115)

војвода Гавро Вуковић