скидање прашине

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА: Дочекали Тита као Бога!

2505

Могло би се рећи да је први сусрет СПЦ са новом, комунистичком влашћу био скоро романтичан. Улазак Црвене армије у Београд и југословенских партизана, октобра 1944, дочекан је од тадашњег руководства СПЦ као ослобођење за којим се чезнуло. Радовали су се као да нису знали ни ко им, ни шта долази.  Да их је било захватило одушевљење виде се и по томе шта је писао Гласник СПЦ од децембра 1944 године.

Слиједио је низ манифестација које је требало да покажу одушевљење СПЦ са новим стањем у земљи. Већ 12. новембра 1944. године одржан је у Саборној цркви у Београду „парастос изгинулим херојима за ослобођење Београда“. Прије тога је, 22. октобра, одржано захвално молебствије на дарованој нам слободи.

На овом помену присуствовали су др Иван Рибар, Марко Вујачић, Моше Пијаде, Владислав Рибникар, Владо Зечевић, Арсо Јовановић, Љубомир Ђурић и Пеко Дапчевић. Митрополит Јосиф је изразио радост Србије „што ми са славним савезницима судјелујемо у крчењу путева општечовјечанској срећи“.

Црква је повела акцију за прикупљање прилога за наше и руске војнике. Божићна посланица Светог архијерејског синода писана је у том духу одушевљења новонасталим стањем. Идила између комуниста и врха СПЦ је била на врхунцу.

Но, народно-ослободилачка фатаморгана брзо је ишчезавала. Настао је сусрет илузија са стварношћу. Руководство нове власти, у ствари руководство КПЈ, стварало је своју власт која је имала потпуно другачије погледе на живот од СПЦ:

Као што се могло очекивати, свештенство је прво дошло на удар нове власти: настали су не само политичко-друштвени, него и физички прогони. Хапшени су свештеници у Београду и ликвидирани без икаквог суђења. Прво су убијени Недељко Стреличић, Сибин Станковић и Драгослав Обућина. А онда је наступио талас насиља над свештенством, широм Србије и Босне. Свештеници су премлаћивани, ометани у држању службу, хапшени, а поједине цркве су запаљене; забрањене су литије радним данима.

Јереј Душан Радовановић, парох нишавски, осуђен је на три године затвора зато што је „говорио да народ треба да вјерује у Бога и да иде у цркву, да се дјеца крштавају и људи вјенчавају по обичају Православне цркве“. Врховни суд Србије смањио је ову казну на годину дана.

Тешком казном био је кажњен и протјереј Драгутин Маринковић, парох параћински. Он је осуђен на трајан губитак српске националне части и шест година тешког принудног рада.

Свети архијерејски синод тражио је објашњење од Предсједништва владе Србије због затварања свештеника, вјероучитеља и дјеце у Крушевцу. Поднешена је жалба Министарству унутрашњих послова Србије против решења којим је забрањено прикупљање прилога за СПЦ.

Један од облика дјеловања против Цркве било је и подстицање свештеника на самовољну активност, уперену против надлежних епископа. У материјалима Светог архијерејског синода, поред података о сепаратистичкој дјелатности свештеника у Јужној Србији и Црној Гори, има података о нелегалним активностима свештеника у другим дјеловима земље.

Међу мјерама које је комунистичка власт преузимала против Цркве било је и избацивање вјеронауке из школа као обавезног наставног предмета.  Државна власт активно је помагала атеизам и вјерско васпитање омладине сматрала назадним. Таласи безбожичке пропаганде преплавили су земљу.

(одломак из „Историје Српске православне цркве“, др Ђока Слијепчевића)

-у следећем наставку: сепаратистичка Резолуција Удружења свештеника Црне Горе од 15.06.1945-