поглед из америке

Феминисткиње су највећи непријатељи жене!

364

Друштво које све подређује преживљавању и профиту, уништава и жене и мушкарце. То је оно што би и феминисткињама требало да смета. Али феминизам је подлегао политици идентитета и све што може је да генерише мржњу према мушкарцима који жене сматрају привлачним. Судећи по расту хомосексуалности, све је мање мушкараца којима се жене допадају. Сходно томе, феминизам саучествује у уништавању западних друштава и статуса жене

Недавно сам читао нападе двије феминисткиње на мушкаце. Не све мушкарце, само бијеле хетеросексуалце. Није увијек лако мушкарцу моје генерације да схвати шта феминисткиње говоре, али трудим се. Једна изгледа тврди да жене живе у друштву које фаворизује моћне мушкарце, који опет вјерују да је насиље против жена прихватљиво. Покушавајући да свој став поткријепи чињеницама, ауторка наводи да жене не би требало да доказују своје оптужбе за сексуално узнемиравање и напаствовање, а још мање да доказују њихову „личну ваљаност за само покретање поступка против мушкарца”.

Да ли се ауторка залаже за то да свака фрустрирана жена има право да нападне мушкарца необоривом оптужницом? Да ли мушкарци и америчко друштво вјерују да је насиље против жена прихватљиво? Мислим да не осим уколико га упражњава полиција. Дјелује као да Американци немају ништа против полицијског насиља против мушкараца, жена, дјеце, хендикепираних или породичних љубимаца.

Друга ауторка наводи да жене морају да се продају како би преживјеле. Она је, упркос дипломи са престижног универзитета, радила као стриптизета, плесачица у крилу (lap dancer), очито и проститутка. За своје погрешне одлуке криви мушкарце.

Да будем јасан, саосјећам са свима који се нађу у позицији да им опстанак зависи од спремности да жртвују самопоштовање. То се догађа људима свуда у свијету. Не ради се искључиво о женској привилегији.

Ауторка која је била стриптизета даље пише: „Оно што сам научила у клубовима за стриптиз пружило ми је више знања о томе како је бити жена у 21. вијеку него било шта друго“. Тамо је, како тврди, научила да су њени животни хендикепи интелигенција и дугачак језик, као и то да, „док су мушкарци диктирали услове мог постојања, жене су биле саучеснице у одржавању систематске неједнакости“. Жене саучеснице су, каже, кидале њену душу на дјелове ништа мање него мушкарци.

Оно што ми је привукло пажњу је њен осврт на то како је „бити жена у 21. вијеку“. Колико се то разликује од женске реалности у предфеминистичкој ери, коју сам искусио. Тада је било феминисткиња које критикују мушкарце који жене стављају на пиједестал и обожавају. Уврежено поштовање које су мушкарци показивали женама, скидајући капе у њиховом присуству, устајући кад жена уђе у собу, отварајући им врата, помажући им да сједну за сто, никад не користећи псовке у њиховом присуству и баш никад не помишљајући да их ударе, што је потез који би изоловао мушкарца и лишио га његових мушких пријатеља. У моје вријеме нико није тукао жене. То је било неприхватљиво.

Феминисткиње су биле те које су говориле да је стављање жене на пиједестал био мушки начин да им се одузме моћ. Каква бесмислица. Најмоћнији чланови моје фамилије биле су бака, мајка и тетке. Мало одлука су препуштале мушкарцима. Оне су одлучивале о важним питањима.

Феминисткиње су говориле да жене морају да одбаце пиједестал и сиђу у свијет мушкараца како би доказале своју вредност. Никад им није прошло кроз главу да жене имају већу вриједност и више моћи на пиједесталу. Феминисткиње су училе жене да буду промискуитетне. Космополитски магазини су им поручивали да пронађу испуњење у оргазмима са што већим бројем сексуалних партнера. Прије много година писао сам о младићима који су ми говорили како би хтјели да се ожене, али да је свака жена коју познају била у кревету са свим њиховим колегама. Кажу било би им чудно да на венчању буду пријатељи који су имали сексуална искуства са младом.

Погоршању положаја жене, које су покренуле феминисткиње, додатно су допринеле корпорације. У моје вријеме фамилије су биле гарант заштите жена. Сваком мушкарацу који би злостављао жену супротставили би се његови родитељи, њени родитељи, његови и њени баба и деда, његови браћа и сестре, њени браћа и сестре, његови и њени стричеви, ујаци, тетке и сви рођаци.

Корпорације су разбиле ово заштитничко окружење слањем својих запослених на удаљене локације и тиме изолујући супружнике од фамилије. Дјеца су одрастала, никад истински не упознавши своје бабу и деду, тетке, стричеве, ујаке и рођаке; људе које су гледали једном или двапут годишње. Изоловане од уобичајеног система подршке, породице су се распадале, а стопа развода је расла.

Друштво које све подређује преживљавању и профиту, уништава и жене и мушкарце. То је оно што би феминисткињама требало да смета. Али феминизам је подлегао политици идентитета и све што може је да генерише мржњу према мушкарцима који жене сматрају привлачним. Судећи по расту хомосексуалности, све је мање мушкараца којима се жене допадају. Сходно томе, феминизам саучествује у уништавању западних друштава и статуса жене.

(извор: блог истакнутог америчког интелектуалца Пола Крејга Робертса)