интервју. милош шобајић

МИЛОШ ШОБАЈИЋ: Европа је колијевка зла!

3293

Сво зло је кренуло из Европе, од крсташких ратова, Наполеона, Хитлера. Када су ослобађали Христов гроб, прешли су преко немањићке државе, згазили је, поробили, ојадили. Када је Наполеон ширио буржоаски систем, страдао је манастир Прасквица, изнад Светог Стефана. Шта је тај манастир сметао Наполеоновим војницима?

Разговарао: Донко Ракочевић

Браћа Шобајић, како су себе називали преци Милоша Шобајића, учинили су много за српску културу. У Никшићу су крајем 19. вијека основали књижару, читаоницу, позориште, пјевачко друштво „Захумље“, први опозицион лист у Црној Гори „Оногошт“, лист „Народна мисао“ и радничко удружење, затим „Трговачки лист“, први дувачки оркестар и први биоскоп.

Колико Вас је обиљежило то заиста богато генетско наслеђе, када је умјетност у питању, које сте понијели рођењем?

-Једном приликом ми је један Црногоrац рекао да ја нијесам узрок него последица. И то је тачно. Ја сам само пoследица свих њих. Кућа Шобајића је била окренута писању. Још од Максима Шобајића, до Петра који је био етнолог и радио са Цвијићем. Између њих Симо, Бекица. Имали су, наравно, и материјалну подлогу да могу да се баве таквим пословима, захваљујући гвожђарској радњи коју је имао мој деда. Тада се радило у породичним задругама, сви су живјели заједно, имали су цио једна кварт у Никшићу, гдје се данас налази пијаца. То имање је спржено енглеским бомбама 1944 године. Мој отац је био у дипломатији, углавном се бавио својим послом, али је написао и једну књигу. Мој брат Драган је профeсор клавира на Академији музичке умјетности, али и писац неколико књига.

Постоји мјесто у Црној Гори које се зове Шобајићи. Јесу ли ваши преци добили име по том мјесту, или обрнуто?

-Ми смо прво били Кадовићи, испод Острога, који славе Свету Петку. Због глади је мој пра-пра предак, отац Максимов, скупио сву дјецу и побјегао у Србију да тамо смогне снаге и нахрaни чељад. С времeном су се Кадовићи обогатили, живјели су у Ваљеву. Као богати вратили су се у Црну Гору, направили млинове на Зети, робну кућу у Никшићу. Из тоталне биједе успјели су да створе богатство које је могло да издржава све те писце и умјетнике. На опште згражавање моје жене, ја сам и данас скроман, свјестан сам да сам кренуо оз тог села које има пет кућа и жељезничку станицу. Кад шетам Паризом, не могу да не примијетим старе куће на којима пише: pодигнута 1902. или 1905. Мој деда Илија Шобајић је прије него што су сазидане те куће, био у Паризу, завршио је чувену академију Бозар. После сто и више годиna, прилазим тим истим улицама којима је он прoлазио, ту излажем, живим, радим. Читав живот сам скоцкао ту, на том простору у који је он дошао прије сто година из оног села Шобајића и поставио ту неку прву духовну циглу.

Француске  и руске политичке одлуке су 90-тих највише погодиле српски народ. Срби су имали осјећај да бар њима не морају ништа да објашњавају.

-Све су они знали, али су водили политику у складу са својим интересима. Сиоран је рекао да је Европа – колијевка зла! То је болно тачно. Све зло је кренуло из Европе, од крсташких ратова, Наполеона, Хитлера. Војска, убиства, злочини, све је то увијек исто, само се пароле промијене. Када су ослобађали Христов гроб, прешли су преко немањићке државе, згазили је, поробили, ојадили. Када је Наполеон ширио буржоаски систем, попалио је Далмацију и Црну Гору. Тада је страдао и Манастир Прасквица изнад Светог Стефана. Шта је Манастир сметао Наполеоновим ратницима док су туда пролазили? Да не помињем шта су Аустро-Угари радили Србима у Првом свјетском рату, или Хитлер у Другом свјетском рату. Стално се гази овај народ, а они који га газе – позивају се на демократију.

Рекли сте да се врло занимате за историју. Како изгледа живјети тако интензивно с краја једног вијека и почетка другог?

-Историја ме изузетно занима, волим да додирнем све што видим, а што знам да је постојало и у неким другим временима, да у својој унутрашњости чува то сабијено биће. Париз је пун таквих ствари. У Паризу постоји улица која се зове „Улица бијелих мантила“, а ту је још из времена Луја Светог и 13. вијека. Нико јој није промијенио назв ево већ 800 година. То је фасцинантно. Тај континуитет који Французи имају јесте за дивљење, начин на који чувају своју традицију, културу. Код нас свака нова власт промијени називе улица, вјероватно да бисмо се збунили и да не можемо да пронађемо одакле смо и гдје нам родитељи станују.

Шта је то у шта вјерујете?

-Вјерујем у нешто што ни сам не знам шта је. То је нека тачка према којој идем. Можда је то вјечна љубав или жеља да се оде до перфенкционизма, да се постигне циљ. Али, никада не знате да ли сте до тог циља дошли, постоје само жеље. Шта је то уопште циљ, можда моја жеља да будем све бољи и бољи. Знам једино да мој живот тече у кретању ка тој тачки.

(ревија Исток, број 76, април 2003. године)