скидање прашине

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Мој последњи разговор са патријархом Павлом!

2648

У својим дневничким записама, објављеним у књизи „У туђем веку“ (Лагуна, 2015), Добрица Ћосић је описао и своје последње разговоре са патријархом Павлом

  1. септембра 2004:

Скоро ће две године од последњег разговора са патријархом. Јуче ме позвао у Патријаршију у 11. сати. Разговор смо започели његовим путовањем у Аустралију, да мири завађене Србе. Саветовао сам га да не иде на тај за његове године пренапоран и залудан пут.

Питао ме ја да ли сам сагласан са ставом Цркве о неизласку Срба на изборе за косовски парламент. Рекао сам му да сам и ја савјетовао Србе да не иду на изборе, јер су робови и логораши. Бесмислено је да логораши бирају кандидате за команданте својих логора.

Подсетио сам га да Црква није ништа урадила на организовању међународног скупа о универзалним хришћанским вредностима православне и српске духовне баштине на Косову и Метохији. Оћутао је моју критику тројице владика које је Свети синод одредио да организују тај свехришћански и научни скуп.

Патријарх Павле и сада, како најчешће чини када критикујем владике – ћути; не брани их, али их и не осуђује. Он као човек има тиху моћ лукавства, калуђерско, традиционално лукавство, стечено животом у ропству под Турцима, које он скрива савршеном интелигенцијом.

Он се чува ћутањем, како се чувају сви мураци. И заиста нема јачег, убедљивијег и достојанственијег лукавства од ћутања о ономе о чему ниси сагласан са сабеседником. И Иво Андрић је имао моћ таквог лукавства. И Жика Стојковић, понекад.

Заслужује запис патријархова прича о Великој Србији. Када је пре неколико година био у Бечу, него од католичких великодостојника га је упитао: „Да ли ви одобравате злочине за Велику Србију?“

Одговорио му је: „Је на одобравам злочине ни за малу Србију. Ни за једну Србију ја не одобаравм злочине. Оно што Господу није мило, није ни мени мило, а не може бити мило ни мом народу.“

Тај етички патриотизам, условљен хришћанским догмама, за патријарха Павле је темељно начело.

Договорили смо се да се пре „одласка на онај свет“ још једном поразговарамо. Патријарх је човек изузетних својстава. Нећу успети да му разгрнем мантију и видим оно што није патријарх Српске православне цркве, оно што није „светачко“ у њему. Не, не желим ја да га „очовечујем“ и чиним „обичним“, Гојком; ја баш желим да сазнајем шта је све у њему Павле, шта је јеванђељско у Гојку.

  1. новембра 2007:

Посетио сам патријарха Павла у ВМА. Дуго сам се колебао. У последње две године нисмо разговарали. Прекинула је сама старост наше сусрете.

Најчешће би ми се јавио телефоном: „Господине Ћосићу, могу ли да вас посетим сутра у четири сата?“ Ја бих одговорио: „Ваша светости, сутра тачно у четири доћи ћу ја код вас.“

Он би сео на канабе, ја на фотељу, монах би се појавио да ме Патријарх понуди: „Хоћете ли нешто да попијете, господине Ћосићу?“ „Хоћу оно што ви пијете!“ Он би наручио чашице парадајза. То је доиста само гутљај. Он би сркао по неку кап, ја бих у два-три гутљаја испио ту чашицу сока од парадајза, док бисмо разговарали, увек о тешким националним бригама.

Он је истински патио због патње народа Косова, Босне, Хрватске, и често јечао: „Мајко Божја, мајко Божја, шта ће да буде са нашим несрећним народом.“

Остали бисмо у разговору док звона не позову на вечерњу молитву, ја бих устао, он би ме испратио до излаза, договарајући се да се што скорије поново видимо. Тако се догађало до последње две године, када су се и Његовом и мојом вољом прекинули наши сусрети, а ја сам, чувши да је болестан, жалио што нисам водио с њим један озбиљан разговор о лошем стању Цркве и корупцији која плесни и каља мантије и камилавке. Али сам одлучио да га болесног поштедим тог непријатног разговора.

У пет сати, како сам договорио са доктором Сикимићем, дошао сам на тринаести спрат, у апартмане ВМА. Добро ми познате и драге сестре обавестиле су ме да је Патриајрху данас мало боље, и најавиле му моју посету.

Ушао сам у његову болесничку собу и пришао кревету у коме се видела само глава са брадом и усахлим плавим очима; тела није било у кревету: од браде протезала се белина чаршафа. Гледали смо се; он ме прпеознао и извукао руку испод чаршафа, пружајући је ка мени.

Рекао сам: „Дошао сам, Ваша светости, да Вам зажелим оздрављење и спокојство.“ На лицу се указала сенка осмеха; шапат нисам разумео. Додао сам: „Верујем, Ваша светости, да ће Бог услишити све Ваше молитве.“

Сенка осмеха осветила је благим осмехом читаво лице. Брада се усликала у икону, на фресци једног од 12 апостола у олтару.

Монах који стоји у подножју кревета, нагнуо се да чује шта ми каже: „А ја верујем да ће вам Господ дати снагу да истрајете у својим истинама…“, шапутао је.

Нагнуо сам се над креветом, рука ми је била под његовим дланом, лаким као сенка. Чуо сам од његове реченице још само две речи: „Служите истини…“

Додирунуо сам му руку  и говорио: „Колебам се да Вам кажем довиђења или збогом.“

Он је отворио сиво плаветнило очију, убедљиво, животоносно се осмехнуо, а из мене је неко изговорио: „Збогом, Ваша светости.“

„Збогом, господине Ћосићу“, шапнуо је патријарх Павле.

Изашао сам из његове собе поздрављен наклоном монаха.

Излазећи из болнице одлучујем да у некрологу испишем и ово: Он је био светац. И грешник као и сви свеци. Јер је веровао да су сви људи Божја деца, па се сретао са свима, разговарао са сваким и даривао и оне који то не заслужују.

Никако није случајно да је у 20. веку и на почетку 21. века, у Европи, живео само у Србији један светац; био је то патријарх Павле, а омладина га је називала Пајче; на једном митингу му звиждала. Јесте патријарх Павле заслужио и ту домаћу присност и простоту, али и величину људске обичности. Било је и таквих светаца – обичних смерних људи. Али не знам да је било патријарха који није хтео да буде нешто над људима. Он је био поглавар Цркве, али није хтио никакву власт да има. Он је био само службеник Цркве.

Понављам: српски народ је, својим страдањем и патњама, заслужио да у његовом злом времену, на његовој закрвављеној и раскрвављеној земљи, постоји патријарх који и у чему није хтео да буде изнад људи. Постојао је једна живи светац. Он није умро.