скидање прашине

ЋОСИЋ: Све црногорске драме су последица титоизма!

6404
Добрица Ћосић, фотографисан августа 2000. године, за ревију Исток

У својој књизи (дневнику) „У туђем вијеку“, под датумом 11. септембар 2000. године, Добрица Ћосић, поводом интервјуа који је дао за подгоричку ревију „Исток“, говори о антисрпским приликама у Црној Гори, о Ђукановићевој и Булатовићевој политици, али и о политичким скретањима митрополита Амфилохија

Дао сам интервју црногорском часопису Исток. Изговорио сам једну кратку оцјену Тита, Критиковао сам црногорски сепаратизам и шовинизам, као и „великог“ државника Мила Ђукановића. Очекујем црногорску дреку и грдњу.

Драма савремене Црне Горе јесте завршетак распада титоистичке Југославије. Све покретачке енергије те драме, сви фактори њеног раскола са Србијом и раскола у себи, имају титиоистички корен.

Црногорски менталитет том распаду титиоизма даје племенску жестину и радикалност чије су последице поразне. Од када су Црногорци стекли самосвест, никада у том народу није постојала толика мржња против Срба; то је нова историјска појава и плод титоизма и црногорске „демократије“.

Демократију чине грађанска права, установе и јавно мњење са духом априорне толеранције другачијег мишљења. А црногорско друштов јесте агонично исполитизовано. Друштво у коме су политичке страсти надмоћније од политичке толеранције, друштво које је национално, социјално, религијски, економски, сталешки, племенски антагонизовано, није демократско друштво. Слобода, право и дужности, у црногорском друштву имају стихијан и деструктатиан карактер.

Црна Гора, од како се зачела као држава, била је и остала искључиво поприште властољубља. Држава је коб црногорског племена. Храна нераду и неморалу; грандоманији и трагикомедији црногорских Срба и црногорских Црногораца.

Титоистичка, жабљачка Југославија је рушевина. Тај остатак Југославије са Милошевићевом и Ђукановићевом идеологијом нема будућности; он ће окончати у агонији која га је обузела, а чији је канцерозни вирус уграђен у њене темеље 1992. године.

Србија нема толику зависност од Црне Горе да је приморана да пристаје на Ђукановићеве услове и сецесионистички етатизам; Србија нема ни национални, ни економски, ни државни интерес да подноси Булатовићеву амбиваленцију и његово титоизовано црногорство. Србија мора, бар у овој историјској етапи, коначно да реши своје државно питање, па мора јасно да зна с ким се и под каквим условиам уједињује са Црном Гором.

Црногорство као српски проблем мути нам цивилизацијске енергије и ступање у вишу развојну фазу. Србија, коначно, јесте, за заједничку државу са Црном Гором, али не по сваку цену. И свакако не као плаћање цеха за „великосрпство“ и „југословенство“. Доста нам је уцена у име црногорске „националне и државне равноправности“. Србији и српском народу треба унутрашњи мир и слобода, а поштена сарадња и уважавање међузависности са суседима.

Црна Гора и Србија, у постојећем стању својих политичких потенцијала, морају пронаћи трећи пут у развој и цивилизовање свог тла. Ни Булатовић, ни Ђукановић, не носе праве одговоре на изазове епохе у коју ступамо.

Склон сам уверењу да су, са Ђукановићевом политиком, мрачни хоризноти црногорском народу. Са Ђукановићевом демократијом и Милошевићевим и Булатовићевим социјализмом, нема заједничке државе Србије и Црне Горе. Црна Гора и Србија морају да пођу новим путем у спокојнију будућност. Црногорска и србијанска државна политика, морају се коначно еманциповати од Коминтернине идеологије и титоизма.

Црна Гора је ушла у свој трећи грађански рат. Први под окупацијом, други у титоизму (1948-1956), трећи садањшим расколом у „транзицији“. Ако се данас не пуца и не тера у логоре, поделе у народу су такве да ће се пуцати чим се за то укаже прилика.

Почетком године, рекао сам патријарху Павлу: „Црна Гора је за српски народ и Србију – друго Косово. Биће то права национална катастрофа. А за такву несрећу велику одговорност сноси митрополит Амфилохије који је идеолошким антагонизмом подстакао раскол црногорски, па је јавном подршком Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе. Сматрам да Црква треба добро да се замисли над својом политиком у Црној Гори. Српска црква мора да схвати шта се спрема и чему циља црногорски сепаратизам, а не да се бави страначком политиком и да јој је рушење режима Слободана Милошевића основни циљ…“

Патријарх Павле ме пажљиво слушао и није коментарисао моје ставове о Црној Гори и Амфилохијевој политици. Он и према људима и друштеним појавама има поглед с небеске висине. Не згражава се, не чуди се; он свему људском даје релативан значај и препушта Божјој вољи и Божјој правди. Он никоме и ничему не суди.

Људи који долазе из Црне Горе, говоре о јаком и све јачем антисрпском расположењу, о шовинистичкој мржњи против Србије и Срба. То се не може повратити у нормално стање. Црногорство је данас најжешћи и најболинији израз антисрпства. Ти преверници и отпадници, црногорски, усташки мрзе Србе. Светозар Маровић, у кога сам највише веровао, разочарао ме интервјуом у Недељном телеграфу, лаком, идеолошком фразеологијом, без иједне критичке мисли према црногорском сепаратизму и шовинизму. Са таквим црногорством, докончава се Коминтернина антисрпска деструкција.

Разговарам са Божицом о расрбљавању Црногораца, а она ми каже: „Зашто толико замераш Црногорцима што неће да буду Срби? Зар ти не видиш колико младих Срба, стотине хиљада, неће више да буду Срби, па бјеже у Америку, Канаду, Аустралију, Африку, да би живели као људи. Расрбљавање није захватило само Црну Гору; оно је захватило и Србију. Живот Срба је лишен основног достојанства. Понижени смо и понизили смо се толико да више блади људи неће да буду Срби.“

Да, живот нам је испод људског достојанства. Титоизам, па Милошевићев режим, деградирали су нам сопство; дакле, читаво биће. Ми смо са титиозмом ступили у етапу свог расрбљавања и разарања свог архетипа и свог идентитета. Наредни нараштаји морају да уложе сав умни и стваралачки потенцијал да се обнови и препороди српски етнос, српско национално биће. Али, за тај препород српски народ нема снагу, он ће нестати у 21. и 22. веку.

 (из књиге „У туђем вијеку“, Службени гласник, Београд, 2011)

интервју Добрице Ћосића у ревији Исток, септе,бар 2000. године

 У интервју за Исток (септембар 2000), Добрића Ћосић је испричао када је постао антититоиста:

Када сам 1961. године, путујући на ‘Галебу’, био у прилици да непосредно упознам Тита, доживео сам тешко разочарење и прави идеолошки слом. Израз таквог мог духовног стања је антиутопијски  роман ‘Бајка’. Мој стварни раскид са Титовом политиком догодио се маја 1968, на партијском пленуму, на коме сам критиковао политику СКЈ и шиптарски прогон Срба са Косова; од када сам и осуђен за српски национализам, и постао отворени противник титоизма и дисидент.

.