поглед с истока

Како је владика Атанасије изневерио св. Јустина!

2963
Атанасије и Јустин

Пише: Донко Ракочевић

У последњем броју „Светигоре“ налетјех на један стари интервју владике Атанасија („Дуга“, април 1986) који је радио Александар Тијанић. Из тог разговора, цитираћу једно питање и одговор:

Погледајте ме добро, докторе Јевтићу, шта мени недостаје да бих био добар Србин? Неке ваше колеге, наиме, тврде да „ван православља нема добрих Срба“ и то ме директно вређа.

-Да ли је довољан сам један поглед? А да ли сте ви добар Србин, то ви најбоље знате. Но ја бих нагласио да није садашња ствар код православних народа да се постовећује вера и нација. То траје већ који век. Навешћу пример кад су Бугари 1941. године палили села око Чачка, а једна жена запомаже: „Браћо Бугари, немојте нам палити куће ако сте Срби!“ Говорећи Срби она мисли хришћани. Иначе, разумем вашу увређеност, пошто заиста не би требало поистовећивати веру и нацију, поготову код нас православних. Ја нисам присталица тезе по којој је неко добар Србин само ако је православац.

Не могу да вјерујем да је ученик св. Јустина (Поповића) дао овакав одговор. Безбожник какав је био Александар Тијанић није могао бити ни добар ни лош Србин, јер „Србин је само онај који иде светосавским путем“ (св. Јустин).

Срби су народ Светог Саве. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет, наша историја. Светосавље је, дакле, главни темељ српског националног идентитета.

Светосавље је св. Јустин дефинисао као „православље српског стила и искуства“. Уз светосавље, ту су и ћирилица и Косовски завјет, али и та два темеља су проистекла из православља. Мимо тог тројства, не постоји ништа толико важно за дефинисање српског идентитета.

Заједничко поријекло и крвно сродство, чак ни језик, ни код једне нације нијесу имали пресудну улогу за њен настанак, јер „оно што уједињује није крв него вјеровање“ (Ерик Хобсбаум, Нације и национализми).

Као ни заједничко поријекло и исти језик, тако ни заједнички географски простор није од значаја да би се они који га дијеле могли сматрати једном нацијом. „Нација је духовни принцип произашао из дубоких историјских заплета, духовна обитељ, не група одређена конфигурацијом тла“ (Антони Д. Смит, Национални идентитет).

Са свјетским ауторитетима за ово питање, слагао се и Жарко Видовић: „Националност је, једнако као и личност, елемент духовног идентитета човјека, управо зато што нација није ни политичка, ни економска, ни расна, ни интересна, па чак ни језичка, него првенствено духовна заједница.“

Зато је Видовић  сматрао да су Срби завјетни народ Светог Саве, не умањујући значај Косовског завјета за српско национално питање, али сматрајући да ни тај Завјет не би био могућ да није током 170 година (од 1219. до 1389.)  био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светог Саве и осталих Немањића. Као што је ћирилица припремана у манастирима Солуна и библиотеци Храма Свете Софије у Цариграду.

Као што је вјерско питање одвојило Муслимане, па и Хрвате, од Срба, тако и атеизам који је углавном створен у пет деценија комунистичке индоктринације, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба.