скидање прашине

Косовска битка Петра Бојовића!

1482
Српски војници испред Грачанице

Године 1912-те, љубили су српски ратници, на челу са генералом Петром Бојовићем, своју свету земљу; Косово је ослобођено од Турака… А само три  године доцније – преко Косовког поља, на путу ка Голготи, вукла се изнурена војска српска, док је генерал Бојовић покушавао да обезбеди одступницу, иако је био против напуштања своје земље, желио је још једну Косовску битку…

Припремио: Донко Ракочевић

Концентричном нападу са три стране, изневерена од своје савезнице Грчке и напуштена од својих савезница – Француске, Енглеске и Русије – Србија се није могла супротставити,  те је била принуђена да одступа ка јужном дијелу своје отаџбина – ка Косову пољу.

Пошто су трупе Нове области биле потиснуте и одступиле од граничног фронта у нереду ка Кончулском теснацу, Скопској Црној Гори, Скопљу, Велесу и Криволаку, Врховна команда поставља уместо генерала Дамјана Поповића – генерала Петра Бојовића и наређује му да одмах дође да прими дужност. О томе сам Бојовић пише у свом дневнику:

„Брижан сам и тугом опхрван, суморан и кишовити октобарски дан. Као да се ова студен и у моју душу увлачи. Зебем и стрепим. Милеву и децу сам оставио у Краљеву, па шта им Бог да! Видим да се ствари одвијају мимо моје воље, нешто се ради иза мојих леђа. Ђенерал Поповић ме уверава да не треба бранити Скопље, а ја сам уверен да треба бранити не само Скопље већ сваку стопу слободне територије. Питам се докле ћемо се повлачити, докле ћемо уступати своје земље?

Ево како је текао разговор између мене и ђенерала Поповића, ујутро 8. октобра, на скопској жељезничкој станици:

-Ђенерале Поповићу, Ви сте се, ипак, спремили да Скопље иако сам вам телеграфисао да не крећете са положаја.

-Ја са немоћан, господине Бојовићу, војници су изнурени, а немамо довољно ни оружја. Сматрам да би то било самоубилачки, јер је непријатељ много јачи од нас.

-Грешите, ђенерале Поповићу. У ком смислу је непријатељ много јачи од нас? Они су можда бројнији, имају више оружја, муниције, али ми смо морално јачи. Ми бранимо своје ближње, жене, дјецу, родитеље, своја огњишта, Бог је на нашој страни, ми смо на својој земљи, на свом кућном прагу. Ја не желим да им тек тако препустим Скопље.

-Зар не видите, господине Бојовићу, да су нас савезници изневерили, зар можемо сами против толике силе, стешњени одасвуда.

-Не будите тако малодушни, ђенерале Поповићу! Ја вас као човек посве разумем; уморни сте као и ја, као и сви ми; дуго већ ратујемо. Гледамо крв и лешеве. Човек не може бити равнодушан према свему томе. Али грешите у једноме: ми нисмо сами. Господ Бог је с нама и сав овај народ и сва ова земља и све оне светиње кроз векове. Ми боље земље немамо од ове, а најтеже је бити туђин у некој земљи. Стога ја сматрам да Скопље треба бранити по сваку цену.

Стојим крај пута ослоњен на храст. Лије ситна ледена киша. Дува оштар ветар преко западних висова. Жуто и румено лишће веје по блатњавом путу куда пролазе војници, жене и деца. Сви су ћутљиви, брижни, сви путујемо у неизвесност. У оваквим ситуацијама човек снажно осећа и мисли. Није било онако како сам ја замислио. Скопље упуштамо без борбе.

Како ми је било у срцу и души ово напуштање Скопља, Душанове престонице, чијим сам освајањем од Турака прије три године ја управљао као начелник штаба Прве Армије, не може се описати!

Судбина ми је била неумитна и није се имало куд камо, те сам морао гледати да спасавам што се спасити може, а то је: да спречим Бугаре, пошто-пото, да не избију на Косово поље и не пресеку српској војсци једину одступницу ка Јадранском мору, преко сурове Албаније и ломне Црне Горе.

У том циљу сам наредио да Брегалничка дивизија брани улаз у Качанички теснац, да Вардарска дивизија настави заузимање прелаза ка Скопској Црној Гори и Кончулског теснаца, да се узму таоци из свих сумњивих места и у случају побуне најстроже казне.“

Андри Барви, дописник француског листа „Журнал“, овако описује 15,16. и 17. новембар 1915, готово непосредно се надовезујући на Бојовићев опис:

„Какво страшно јадиковање при проласку кроз Косово поље. Српска влада и српска Врховна команда у Косовској Митровици нису имали времена ни да одахну. Потребно је било одмах продужити повлачење…

Кљешта аустро-немачко-бугарска чији је зглоб Ниш, где крај аустро-немачки силазаше са севера на југ, док крак бугарски напредоваше са истока на запад, претила су да затворе српску војску. Једини пут који је дозвољавао да се избегне ово стезање, био је за Призрен.

Нагомиланост  у Косовској Митровици, ујутру, 16 новембра 1915, била је огромна! На станици скупљено више од 10 хиљада избеглица. Није било више возова. Последњи је отишао, који је однео ствари и архиву српске врховне команде…

…17. новембра, хладноћа почиње све више и наскоро појављују се пахуљице снега, које покривају варош, бескрајну равницу Косова поља и околе брегове. Ја ћу сачувати увек успомени тога ужасног дана, за време кога сам прешао из Вучитрна у Приштину.

Косово поље, које већ сам по себи чини најтужнији пролаз, који се може видети… Сви бедници, који су око мене, били су исцрпљени, изненађени хладноћом, изненадним снегом. Они су падали у гомилама по путу, обележавајући камионима пут, као коље. Кола и транспортна средства су се претурала и ломила, стока и коњи липсавали.

Ниједна слика која показује одступање Француза из Русије не даје приближну слику очаја као ова, која представља повлачење Срба.  Један цео народ, старци, жене, деца, крећу се по блатњавом путу под пљуском снега.“

Вратићемо се сада Бојовићевом дневнику:

„Пред нама је бескрајна равница… Косово поље… Сузама је заливено, песмама је опевано. Мужевна стремљења небројених генерација су кроз столећа била усредсређан на њега. Тешка трагедија понирала је у душе, преносила се с колена на колено кроз небројене деценије, као неко вечно страдање, свето и узвишено као религија. Дух побожне осећајности и фанатичан занос би обујмио млада срца при помиси на тужно Косово. Оно је недољиво спајало мисли као неки узвишени култ и постало света замисоа целе једне нације…

Године 1912-те, љубити су српски ратници своју свету земљу. Косово је ослобођено од неверника. Вековни сан је остварен.

А само три  године доцније… На путу ка Голготи вукла се изнурена војска српска. Непрегледна колона пешадије, артиљерије, коморе и избеглица, газала је лагано преко Косова, носећи собом тугу и очај поробљене земље своје…

…Негде у близини границе застадосмо. Дувао је хладан ветар и оловни облаци се стопили у бескрајни сиви застор, скривајући планине и земљу коју напуштамо. Бар да можемо бацити последњи поглед…“

(Петар Бојовић: „Одбрана Косова поља 1915, и заштита одступања српске војске преко Албаније и Црне Горе“, Издавачка књижарница Геце Кона, 1922)