сКИДАње праШине

Њемац обновио Хиландар!

1384

Ђорђе Рош је једини световњак који почива на монашком гробљу у Хиландару. Умро је 1977. године, а последњих 16 година је посветио обнови српског манастира на Светој Гори. Но, то није једина ствар коју је урадио за српство. Прославио се у борбама у Првом свјетском рату, а у току Другог свјестог рата учинио је много за обнову и заштиту манастира Жича

Уколико се из самог српског светогорског манастира Хиландар упути до оближње монашке костурнице и импровизованог гробља, пажљиви посматрач уочиће омањи и једноставни камени крст на коме није исписано име неког од монаха, већ једног лаика (световњака). И тај знатижељни посматрач уочиће да је на крсту исписано име које не звучи потпуно „српски“ – Ђорђе С. Рош.

Рођен у Београду, 1896. године, Ђорђе Рош је син натурализованог Њемца по имену Себастијан Рош и његове супруге Антоније, поријеклом Словенке. Себастијан и Антонија имали су двојицу синова, Душана и Ђорђа.

Себастијан Рош је био један од оновремених видећих европских стручњака у области изградње жељезница, који је на позив краља Милана дошао у Србију, како би својим великим знањем и искуством допринио изградњи прве жељезничке пруге која је повезивала Београд и Ниш.

Још као ђак шестог разреда тзв. реалне гимназије, Ђорђе Рош је постао добровољац у Другом балканском рату (1913). Двије године касније, постао је питомац 43. класе ниже школе Војне академије.

Ђорђе Рош

У бици на Церу, августа 1914. године, доказао се као силан јунак, а тада му је метак смрскао кости између лакта и шаке, па су му их Американци повезали златном жицом.

Годину и нешто касније, учествовао је у борбама за вријеме херојске одбране Београда, почетком октобра 1915 године. Био је готово смртно рањен у јуришу на Дунавском кеју. Управо он је забиљежио чувени говор мајора Драгутина  Гавриловића.

Убрзо је пао у непријатељско заробљеништво, након чега је интерниран у аустроугарски логор Егер, који се налазио на подручју данашње Чешке, из кога је два пута покушао да побјегне. Коначно је био размијењен током 1917. године, након чега га је Црвени крст пребацио на тло вазда неутралне Швајцарске.

Пред сам крај Првог светског рата, након што се оправио од рањавања током битке за Београд, вратио се у борбу, овога пута на Солунском фронту, и то као војни пилот.

После рата, унапређен је у чин капетана, али је напустио војну службу и са братом Душаном отишао на даље лијечење и студије у иностранство.

Између два свјетска рата, браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници увозно-извозне трговачке фирме, која је за југословенску војску увозила оружје из Њемачке.

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније промијенила име у Љубица) и са њом се 1924 године вјенчао у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул краљевине Норвешке у Југославији. Организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, и то у раздобљу између 1935.  и 1939.  године.

Ђорђе и Душан су имали велике куће у Београду, у које су се уселили њемачки официри 1941. године. Поред кућа, конфисковани су им и аутомобили.

Почетком рата, манастир Жича претрпио је велика оштећења. Како у књизи „Сјећања“, пише Ђорђева ћерка Јелена, њен отац је успио да убиједи њемачког генерала Турнера, који је живио у њиховој кући,  да оду заједно у Жичу и преузму мјере за обнову и заштиту манастира.

Са породицом је емигрирао из Југославије 1944. године у Швајцарску, да би од 1948. до 1960. године живио у Аргентини, после чега се вратио у Европу, тачније у Њемачку.

Преломан догађај у животу Ђорђа Роша одиграо се током 1961 године када је, први пут, посјетио српски манастир Хиландар. Потрешен сценом потпуно запуштеног манастира, без одлагања је ступио у акцију прикупљања средстава за његову обнову, којој ће бити посвећен све до смрти.

Како би био што ближе Хиландару, Ђорђе се 1966. године, заједно са супругом,  доселио у Уранополис, на сами обод монашке републике Света Гора, како би надгледао ток радова на обнови манастира.

Ђорђе Раш са монасима Хиландара

Основао је и Комитет за обнову Хиландара, заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, а преко веза које је имао по цијелој Европи, новац је почео да пристиже и од Италијана, Њемаца, Енглеза, Јевреја.

Преминуо је 1977 године, и то сасвим неочекивано, на путу ка Хиландару. Његова жеља је била да буде сахрањен у манастиру Раковица, гдје су већ почивали његови родитељи. Али, како није било разумијевања власти у Београду, захвални хиландарски монаси сахранили су га у непсоредној близини свог манастира. На тај начин Ђорђе Рош постао је једини световњак који почива на монашком гробљу.